Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 02. мај 2017.

Azerbejdzan (2. deo)



BAKU

   U Baku smo sleteli u cik zore, odnosno negde oko pola šest. Tako je Baki stigao u Baki! Azerbejdzanci svoju prestonicu zovu Baki, otprilike u istoj meri koliko i Baku. Brzo smo obavili sve carinske formalnosti i izašli iz aerodromske zgrade, koja je, kako sam i očekivao, ultra moderna. Odmah su nas spopali taksisti, ali mi smo ih ignorisali, jer smo rešili da se do grada prevezemo gradskim prevozom. Dok smo išli preko parkinga prema autobuskoj stanici taksisti su rapidno snižavali svoje ponude, međutim, bili smo neumoljivi. Jednom od upornijih nije bilo dosta da viče za nama nudeći sve nižu i nižu cenu, već je seo u kola i pratio nas, pokušavajući da nas nagovori na vožnju. Kada je cena pala na 5 eura prihvatili smo. 

   I tako uđosmo u auto i uputismo se širokim putem, sa pitaj boga koliko traka, ka gradu. Usput su se ređale silne nove zgradurine izgrađene u, onako, malo starinskom fazonu. Većina njih su bile od nekog žućkastog kamena, koji je, koliko sam video, glavni azerbejdzanski građevinski materijal. Doduše, nije manjkalo ni grandioznih staklenih solitera, često nekih čudnih krivudavih oblika. Spazivši kroz prozor kola Hajdar Alijev centar, rekao sam vozaču da stane, jer sam zapamtio da se naš smeštaj nalazi tu negde blizu. Inače, Hajdar Alijev centar spada u jednu od najluđih modernih građevina Bakua, a takvih novih i ekstravagantnih zdanja ima koliko hoćeš u ovom gradu. To je potpuno bela ogromna građevina bez i jednog oštrog ugla. Ovo krivudavo, impozantno čudo zauzima površinu od 57.500 m2. U njemu je smešten muzej, konferencijska hala, galerija i sl. Nosi ime oca sadašnjeg predsednika Azerbejdzana, a 2014. godine je dobila neku prestižnu nagradu iz oblasti arhitekture.
Hajdar Alijev centar.

   Potrajalo je dok nismo pronašli naš hotel „Naftalan“, koji smo rezervisali još u Beogradu. Morali smo to unapred da uradimo zbog viza, a ovaj nam je odgovarao, pre svega što je baš jeftin i što za njega nije bila potrebna platna kartica. Bilo nam je lakše da u jednom hotelu obezbedimo tražena prenoćišta za sve vreme provedeno u Azerbejdzanu. Zbog ekstremno niske cene čak smo planirali da eventualno zadržimo sobu i tokom par dana kada ne budemo bili u Bakuu. Međutim, to se nije desilo, pošto se radilo o žešćoj rupi. U pitanju je neko konačište koje, čini mi se, uglavnom koriste šljakeri. Stvarno je jezivo. Soba je bila musava, kupatilo prljavo, wc šolja nije imala dasku, a nije bilo ni tople vode. Po hodnicima su bile raspoređene pacolovke, ne mišolovke, nego baš pacolovke. Ja nisam nešto izbirljiv po pitanju smeštaja i spavao sam po kojekakvim ćumezima, ali u ovom slučaju složio sam se sa saputnicima da sutradan promenimo hotel. Za prvi dan će poslužiti. Nakon što sam se istuširao ledenom vodom, popili smo po kafu koju smo skuvali u našem kuvalu, malo dremnuli i bili spremni za obilazak Bakua.

   Inače, i zgrade u okolini našeg hotela su katastrofalne. Radi se o pravim oronulim sovjetskim blokovima, ali su od glavnog puta sakrivene, pomenutim novim i modernim građevinama. Ušli smo u autobus koji ide ka centru grada, međutim, karte nisu mogle da se kupe kod šofera. Onda nam je priskočila u pomoć jedna devojka i svima platila vožnju putem svoje kartice za prevoz. Hteli smo da joj damo pare, ali je ona to kategorički odbila. U pitanju je baš mala cifra, pošto je javni prevoz u Bakuu izuzetno jeftin, ali to ne umanjuje ovaj lep gest. Po dolasku u centar razmenili smo lovu, a onda otišli na prvu dozu azerskih donera i kebaba.
Flame Towers

   Već sam pominjao ekstravagantne moderne građevine, kada sam govorio o Hjadar Alijev centru. Ima ih poprilično i teško ih je sve nabrojati. Spomenuću samo one najpoznatije, kao što je recimo neki ogromni hotel u obliku lotosovog cveta, koji je još u izgradnji. Zatim, tu je i Kristalni hol, izgrađen za potrebe najljigavijeg evropskog muzičkog takmičenja – evrovizije. Inače, Azerbejdzanci su pobedu na tom festivalu proslavili kao da su osvojili prvenstvo sveta u fudbalu. Svoj soliter ima i ovaj degen, novoizabrani predsednik SAD – Donald Tramp. Muzej tepiha je smešten u zgradi oblika, čega drugog nego, urolanog tepiha. Baku ima i svoje oko, kao London, a uvezli su i gomilu londonskih taksija. Ipak, od svih tih građevina najviše se izdvajaju Flame Towers, odnosno tri nebodera koji zajedno simbolizuju plamen, jer je Azerbejdzan poznat kao „Zemlja vatre“. Visoki su po 190 metara i vide se iz svakog kutka Bakua. Uz to njihove staklene fasade su prekrivene sa preko 10.000 led sijalica, koje noću svetle, menjajući boju i tako osvetljavaju ovo čudo arhitekture, čija je izgradnja koštala oko 350 miliona dolara. Ovo što sam nabrojao su samo neke od monstruoznih građevina Bakua. Ima ih još, a ko zna koliko će ih još biti, pošto izgleda da njihove vlasti nameravaju da i dalje investiraju u slične neimarske podvige. Čuo sam da je u toku gradnja nečega u Kaspijskom moru nalik na one palme u Dubaiju.
Kristalna hala.

Panoramski točak.

   I obične zgrade u centru Bakua, ali i ne samo u centru, su uglavnom nove. Lepo to sve izgleda, nema tu zbora, ali da bi sve to izgradili srušili su čitave kvartove nekadašnjeg Bakua. Taj stari izgled grada još uvek može da se vidi u nekim delovima koji su za sada, mada mislim ne još zadugo, pošteđeni od rušenja. Nekoliko puta nakon što sam prošao kroz neki pasaž ili uličicu izbio sam na te relikte Bakua, šćućurene između raskošnih zgrada i soliterčina. E, sad, nisu ti delovi da padneš na teme, nisu čak ni lepi, šta više musavi su i oronuli, ali su živopisni i autentični. Najčešće se radi o malim dvospratnim, međusobno povezanim kućama, sa izbačenim terasama i doksatima. Ne znam, meni ih je žao. Možda je moglo da se nađe neko rešenje, da se renoviraju, srede i da tako Baku zadrži svoj nekadašnji izgled. Međutim, vlasti su sve to bez milosti raselili i srušili.



   U najstrožem centru nalazi se velika popločana pešačka zona. Tu je sve kao pod konac sređeno. O čistoći i da ne pričam, sve šljašti i blješti, nigde ne možeš da vidiš ni papirić. Inače, tu se nalazi i jermenska crkva, koja je, zbog „srdačnih“ odnosa Jermena i Azera, okružena ogradom. 

   Posebna priča je šetalište uz Kaspijsko more. I ono je, naravno, bogzna kako sređeno i doterano. Tu je, između ostalog, doneto par baobaba iz Argentine, kao i masline stare preko 100 godina iz Italije. Nedaleko od ovih egzotičnih stabala pruža se aleja belosvetskih kaktusa. Čemu sve to, nije mi jasno? U redu, imate lovu od nafte, ali daj sredite prvo standard svome narodu, pa se onda kurčite! Da se kurče, kurče se i to i te kako! Organizuju trku formule 1, prave nekakve islamske olimpijske igre, sređuju parkove po Evropi, između ostalih i naš tašmajdanski. Za sve to je zaslužan, pre svih, Ilham Alijev, koji je na položaju predsednika Azerbejdzana nasledio svoga oca Hajdara. Mnogi ga zbog svega toga, kao i zbog drugih stvari kritikuju i nazivaju diktatorom. Da je neki veliki demokrata, nije sigurno, ali poprilično sam skeptičan prema dobrim namerama njegovih oponenata iz kojekakvih nevladinih organizacija i sličnih prozapadnih govnarskih udruženja.



   Red je i da u par reči spomenem kako su Alijevi došli na vlast. Hajdar Alijev je za vreme SSSR-a bio na visokom položaju u KGB-u Azerbejdzana, a kasnije i predsednik ove sovjetske republike. Po dolasku na tu funkciju sproveo je čistke, postavio svoje ljude na bitne položaje i zaveo red. Ostao je upamćen po tome što je tokom njegovog mandata opasno porastao standard Azerbejdzancima. Na kraju je završio kao prvi musliman član politbiroa.
Nizami - muzej azerbejdzanske literature.

   Onda je usledio raspad Sovjetskog saveza. Inače, na Gorbačevljovom referendumu o budućnosti SSSR-a većina Azerbejdzanaca je glasala za ostanak u toj uniji, međutim, na kraju je ipak došlo do nezavisnosti. Ponovo je buknuo stari sukob oko Nagorno Karabaha iz koga su Jermeni izašli kao pobednici. Godine 1993. tadašnji predsednik Azerbejdzana Abulfaz Elčibeg se našao u problemu kada je smenio istaknutog vojnog zapovednika Surata Husejnovog. Surat je na to odgovorio otvorenom pobunom i sa svojom vojskom zauzeo grad Gandzu i krenuo ka Bakuu. Elčibeg je bio disident iz doba SSSR-a, prevodilac, nacionalista, demokrata i tako to, što u prevodu znači dinja kada je u pitanju ozbiljna politika. Pošto nije znao šta da radi pozvao je u pomoć Hajdara Alijeva. Ovaj je prihvatio poziv i sprečio da dođe do krvoprolića. Stari lisac je sredio da pobunjeni Husejnov postane premijer, a da on bude izabran za predsednika parlamenta. Zatim je organizovao referendum na kojem je Elčebegu izglasano nepoverenje. Ubrzo je Alijev izabran za predsednika države. Od bivših partijskih drugova iz doba SSSR-a i kolega iz KGB-a napravio je mrežu saradnika. Godine 1994. optužio je premijera, generala Husejnovog za izdaju, te je ovaj morao da pobegne u Rusiju. Usledio je veći broj pokušaja svrgavanja Hajdara Alijeva, vojnih pučeva, kao i separatistička pobuna, ali je iz svega toga on uvek izlazio kao pobednik. Posredstvom Rusa zaključio je primirje kojim je prekinut rat u Nagorno Karabahu. Posle toga je veoma uspešno ispregovarao sa belosvetskim naftnim kompanijama o uslovima eksploatacije azerske nafte. Ukratko, Hajdar Alijev je stabilizovao zemlju i uveo red i mir.
Zgrada filharmonije.


Нема коментара:

Постави коментар