Azerbejdzan 2017. (8. deo)

I NA KRAJU OPET BAKU

   Po povratku iz Šekija proveli smo još par dana u Bakuu. Negde pročitah da je ime ovoga grada izvedeno od persijske reči „baadiyekubiden“, što otprilike može da se prevede kao „vetrovima oduvan“. Ne znam da li je to tačno, ali da duva , duva! Kažu da je Baku najvetrovitija prestonica na svetu. Doduše, u jednoj ovdašnjoj turističkoj brošuri stoji i to da je Baku najistočniji grad u Evropi. Koliko znam geografiju, ne bih se ja baš u to kladio. Ma, dobro, hoće ljudi da su u Evropi, jebeš geografiju! Ovde vole da se hvale i činjenicom da je Azerbejdzan bio prva muslimanska parlamentarna republika na svetu, doista kratkotrajna. Osnovana je 28. maja 1918. godine i trajala je 23 meseca.

   Tokom ovih par opuštenih dana u Bakuu svašta sam obišao u njemu. Naravno, bio sam i u Nacionalnom muzeju. Postavka je klasična, starinska, sa običnim vitrinama i legendama, ali izuzetno zanimljiva. U stvari, radi se o tome što su prikazane ovdašnje kulture, što mi je sve, koliko toliko, novo, iako mi ovo nije prvi muzej koji sam posetio na Kavkazu. Sećam se da me je svojevremeno isto tako oduševio muzej u Jerevanu. 

Nacionalni muzej.

   Bio sam i u Muzeju tepiha. On je smešten u novoj zgradi, koja ima oblik urolanog tepiha. Moram da priznam da nisam imao baš – baš dovoljno vremena ne bi mi palo na pamet da ga posetim. Delovalo mi je glupo i nezanimljivo, međutim, da nisam otišao zajebao bih se. Odličan je , a postavka je ultra moderna.

Muzej tepiha.

   Zbog viška slobodnog vremena otišao sam i  do Aleje šehida, tj. memorijalnog groblja. Tu počivaju Azerbejdzanci koji su stradali tokom tzv. „Crnog januara“, kao i poginuli u ratu za Nagorno Karabah.

   Crnim januarom se naziva događaj iz vremena raspada SSSR-a, koji se odigrao početkom 1990. godine u Bakuu. Počelo je tako što je azerbejdzanki Narodni front pokrenuo demonstracije zbog pogoršanja situacije u Nagorno Karabahu. Rulja je onda krenula u pogrom jermenskog stanovništva Bakua. Od 13. do 19. januara ubijeno je 90 Jermena, a mnogo njih je izranjavano, mučeno i maltretirano. Tadašnji sovjetski predsednik Gorbačov morao je da reaguje, te je poslao vojsku i specijalne jedinice, kojima je komandovao čuveni Aleksandar Lebed. Tokom zavođenja red ubijeno je između 130 i 170 Azerbejdzanaca.

Aleja šehida.

   Usledio je krvavi rat između Jermena i Azerbejdzanaca oko Nagorno Karabaha iz koga su Jermeni izašli kao pobednici. Osamstotina hiljada Azera je proterano iz Nagorno Karabaha, a negde oko 180.000 Jermena je moralo da napusti Azerbejdzan. Inače, prethodni pogrom Jermena u Azerbejdzanu dogodio se 1988. godine u Sumgaitu. Rat u Nagorno Karabahu nije izbio tek tako, već je sukob oko tog prostora postojao veoma dugo. Oko ove teritorije su se gložili Jermeni i Azeri čak i tokom sovjetskih vremena, kada se vladalo čvrstom rukom. Prema popisu iz 1979. godine Jermeni su činili 76% stanovništva Nagorno Karabaha. Kao što rekoh, sukob između Jermena i Azerbejdzanaca tinja veoma dugo i potrebna je mala iskra da plane. Tako nešto se, recimo, desilo i 1905. godine, kada su komunisti pokrenuli radničku pobunu u Bakuu. Proleteri su počeli da ruše naftna postrojenja, a onda su se socijalne tenzije isprepletale sa nacionalnim i završilo se tako što je potpuno sravnjena jermenska četvrt. Uzgred, u to vreme Baku je imao nešto preko 180.000 žitelja, od čega je 35% bilo muslimana, 25% Rusa i 12% Jermena.

  Vratimo se Aleji šehida. Tu se nekada nalazilo muslimansko groblje u kome su bili sahranjeni i poginuli u tzv. „Danima marta“ 1918. godine. Kada su boljševici preuzeli vlast groblje je uništeno i postavljen je spomenik komunističkom lideru Sergeju Kirovu. Zanimljivi su ti događaji iz 1918. godine. Prvi svetski rat je bio pri svom kraju, a u Rusiji je besneo građanski rat. Za ovu teritoriju su se borili boljševici, koje su podržavali Jermeni, protiv muslimana okupljenih oko partije Musavat. Muslimani su bili poraženi i morali su svoje snage da povuku iz azerbejdzanske prestonice. Onda su reagovali Turci, tj. osmanlijski oficiri i kavkaski dobrovoljci poznati kao „Vojska islama“, koji su nameravali da preuzmu Baku od boljševika. To je dovelo do toga da su se umešali Britanci ne bi li sprečili Turke da zauzmu naftna izvorišta. U avgustu 1918. godine jedna manja britanska jedinica iz Irana, pod vođstvom Lionela Dunstervila (kasnije će ova jedinica postati poznata kao Dunsterforce) rekvirirala je neki ruski brod i doplovila u Baku. Pošto nisu imali britansku zastavu, okrenuli su rusku trobojku i tako pod „srpskim“ barjakom zauzeli azerbejdzanski glavni grad. U jesen 1919. godine britanska vojska je morala da se povuče iz Bakua u pravcu Batumija zbog nadolazećih Denikenovih belih, a bogami i crvenih, koji će 1920. preuzeti ovaj grad.

Aleja šehida.

   Spomen ploča sa imenima nastradalih britanskih vojnika nalazi se takođe u Aleji šehida i to ne mnogo daleko od spomenika Turcima poginulim u pomenutim dešavanjima iz 1918. godine. Turska je i obližnja Dzamija šehida. Kao što rekoh, interesantna je cela ova priča u vezi Aleje šehida, ali samo spomen područje, uostalom, kao i većina drugih po svetu, nije bogzna kako uzbudljivo. Sve je lepo sređeno, čisto, nalickano, kako sam i očekivao. Međutim, Aleja šehida se nalazi na brdu, do koga se stiže žičarom i odakle se pruža sjajan pogled na čitav grad.

Pogled na Baku.

   Dok sam se vraćao iz ovog memorijalnog kompleksa razmišljao sam o tom nesrećnom Kavkazu i svima onima koji su izginuli boreći se oko njega. Evo i u ovim poslednjim dešavanjima s kraja 20. i početka 21. veka nema ko tu sve nije ratovao: Azerbejdzanci, Jermeni, Gruzijci, Rusi, Čečeni, Abhazi, Alani itd. Jebiga, toliko raznih naroda različitih vera, jezika i porekla načičkano je oko ove planine, a svi ponosni i drčni gorštaci, spremni da se za čas međusobno potuku. Trenutno je relativni mir na celom Kavkazu, ali dokle će tako biti?

   Da se vratim nekim lepšim stvarima. Elem, ovo putovanje ću zapamtiti i po jednoj od najboljih klopa koje sam isprobao po belom svet. Uf, predozirao sam se jagnjetinom! Nije protekao ni jedan dan, a da nisam jeo nešto od ove živuljke. Ma, sve što sam klopao u Azerbejdzanu bilo je izvanredno! Osim već pominjanog šeki pitija i kaspijskog kutuma, jeo sam i baglamu, odnosno ovčiji but u nekoj čorbici, pa nekakav njihov pasulj, zatim čoban kavurmu, tj. jagnjetinu u  sosu nalik satarašu, onda dziz biz, tj. jagnjeće iznutrice  sa lukom i sitno seckanim prženim krompirom, pa opet neko jagnjeće meso sa jajima. Dobra je bila i kavurma sa narom, odnosno pržena ovčetina sa lukom i ovom voćkom. Mlevenom ovčetinom su bile napunjene i neke testenine u čorbi dušbari. Moram da napomenem da sve ovo što sam nabrojao spada u hranu za prave muškarce, a ne za dečake. Naravno krkali su se i kebabi, doneri, lahmadzuni i neke odlične uvijene pite. Dopala mi se i mangal salata, tj. razno povrće pečeno na roštilju, pa iseckano i izmešano. Nigde moje sreće kada sam u Bakuu pronašao i omiljenu mi bliskoistočnu poslasticu kunefe! Dobra osobina azerske kuhinje je i to što su cene po restoranima sasvim pristojne. Jeftina su i pića, a vodke imaju koliko hoćeš. Imaju i konjak po kome je kavkaska regija poznata. Postoje zapisi o tome da su muslimani sa Kavkaza cepali alkohol još u 17. i 18. veku mnogo više od drugih muslimana po belom svetu. Čak su pravdali to time što, po njima, u kuranu prorok zabranjuje vino i ne pominje vodku i konjak, tako da tehnički ta pića nisu zabranjena.

   Poslednjeg dana u Azerbejdzanu još jednom sam, ovaj put baš detaljno, obišao Ičerišeher i mislim da sam prošao bukvalno svakom njegovom uličicom. Negde pred zoru taksijem smo se odvezli do aerodroma, gde smo se ukrcali u avion za Budimpeštu. Usledio je još jedan ceo dan u Pešti, a onda smo uveče krenuli vozom za Beograd i to bi bilo to.

Azerbejdzan 2017. (7. deo)

ALBANSKE CRKVE

   Jedan od razloga za dolazak u ovaj deo Azerbejdzana je i taj što smo hteli da obiđemo nekoliko albanskih crkava u Šekiju i okolini. Kavkaska Albanija je drevna država koja je nastala još pre nove ere i trajala je sve do 8. veka. Radi se, zapravo, o uniji raznih plemena koja su govorila 26 različitih jezika. Među njima su tzv. Albanci bili dominantni. Prestonica im je bila Kabala, grad kroz koji smo prošli na putu za Šeki. Kavkaske Albance pominju još Herodot i Strabon. Jedno vreme je ova država bila inkorporirana u ahemenidsko persijsko carstvo. Bila je i vazal Jermenije za vreme Tigrana Velikog. Našla se i usred sukoba Rimljana i Parćana, a potom je postala vazalna država sasanidske Persije. Albanija je jedna od nekoliko prvih zemalja u kojoj je hrišćanstvo prihvaćeno za zvaničnu religiju. Postoji teorija da Šiptari sa Balkana potiču od ovih kavkaskih Albanaca. Nije nemoguće, ali to je samo pretpostavka bazirana, pre svega, na tome što imaju isto ime, a to ne mora ništa da znači.

   Veći deo Kavkaske  Albanije nalazi se na teritoriji današnjeg Azerbejdzana, tako da se njenom istorijom bavi dosta azerbejdzanskih „stručnjaka“ kojima su drevni Albanci veoma dragi. Ti „eksperti“ su čitav niz jermenskih crkava i arheoloških lokaliteta proglasili albanskim, pogotovo onih iz Nagorno Karabaha, kako bi se dokazalo da tamo nisu živeli od davnina Jermeni, već Albanci, čiji su potomci, jel te, moderni Azerbejdzanci.

   Prvu albansku crkvu posetili smo u samom Šekiju. Ona se nalazi nedaleko od kanske palate. Radi se o potpuno kružnoj građevini koja je kasnije, kada je postala ruska crkva, dograđivana. Kažu da je iz 6. veka. Ova bogomolja sada je muzej u kome je smeštena mala arheološka i etnološka postavka. Ljudi koji tamo rade su nam ispričali istorijat ove crkve. Malo sam skeptičan oko toga što sam čuo. Ima tu i ostataka nekih starijih temlja, odnosno, jednom rečju, neke stvari mi nisu bile baš najjasnije. Inače, da ne bude zabune, Albanska apostolska crkva je nadživela srednjovekovnu Albansku državu i postojala je sve do 1830. godine kada je pripojena Jermenskoj apostolskoj crkvi.

Crkva u Šekiju.

   Drugu albansku crkvu smo obišli prilikom povratka za Baku. Ona se nalazi u selu Kiš, koje mi je, koliko sam ga video na brzaka, bilo zanimljivo. Čini mi se da je ovo selo sa svojim kamenim kućama i dzombavom kaldrmom autentičnije od Šekija.

Crkva u Kišu.

   Prema predanju, crkvu u Kišu je podigao sv. Jelisej, učenik apostola Tadeja i to je navodno prva hrišćanska bogomolja na Kavkazu. Arheološka istraživanja koja su obavljena između 2000. i 2003. godine zaključila su da je sadašnje zdanje iz 12. veka i da je podignuto nad nekom antičkom kultnom građevinom. I oko ove crkve se malo glože Azeri sa Jermenima, ali i sa Gruzijcima. Izgleda da je albanska bila od 12. do 13. veka, zatim gruzijska, pa na kraju jermenska.

   Crkva u Kišu je lepa, ne tako velika, jednobrodna građevina s polukružnom apsidom i kupolom na izduženom cilindričnom tamburu. I u njoj je smeštena mala arheološka postavka.

Unutrašnjost crkve u Kišu.

   Nedaleko od crkve postavljena je bista Tora Hajerdala. Ovaj norveški istraživač je pre svega ostao upamćen po svojoj ekspediciji na čuvenom splavu Kon Tiki.  Tada je na tom drvenom splavu preplovio Tihi okean da bi dokazao svoju teoriju da stanovnici Polinezije potiču iz Južne Amerike, što, naravno, nije tačno. Imao je on i druge slične kvazi – naučne ekspedicije. Sve je to sjajno, zanimljivo, hrabro sa njegove strane, ali je daleko od ozbiljnog naučnog istraživanja. Zbunila me je njegova bista u sred kavkaskog sela. Šta će tu? Međutim, ubrzo sam shvatio o čemu se radi. Naime, poslednjih godina svog života Tor Hajerdal se bavio poreklom Skandinavaca i došao je do zaključka da su na sever Evrope stigli sa teritorije današnjeg Azerbejdzana. Zbog toga je više puta bio u ovoj državi, a 2000 godine je posetio arheološka iskopavanja u Kišu, na kojima su, inače, učestvovali i neki Norvežani. Na tabli pored biste ispisan je sledeći tekst „Skandinavska mitologija opisuje da je bog po imenu Odin u severnu Evropu došao iz mesta koje se zove Azer. Ja sam izučavao ove zapise i zaključio da to nije mitologija, već prava istorija i geografija – Tor Hajerdal“.

Bista Tora Hajerdala u Kišu.

Azerbejdzan 2017. (6. deo)

ŠEKI

   Posle nekoliko dana provedenih u glavnom gradu Azerbejdzana, rešili smo da otputujemo do mesta Šeki, koje se nalazi na severu ove zemlje, nekih 325 km od Bakua. Nameravali smo da do ovog grada dođemo autobusom ili maršrutkom, međutim kada smo stigli na autobusku stanicu spopali su nas vozači tzv. „deljenih“ taksija i ispostavilo se da za vožnju do Šekija traže neku sića lovu. Brzo smo se dogovorili i sa jednim od njih krenuli ka našem odredištu. Vožnja je trajala oko 4 sata, a bukvalno na svakoj raskrsnici do Šekija nalazilo se po par policajaca. Taksista nam je objasnio da je razlog za toliko policijsko prisustvo to što je istog dana predsednik Azerbejdzana Ilhan Alijev prolazio tim putem. U Šekiju smo ugovorili sa našim vozačem da sutra popodne dođe po nas, što je on sav radostan prihvatio.

Šeki

   Smestili smo se u karavansaraju iz 18. veka, koji, eto, i dan danas služi za smeštaj putnika. U pitanju je klasičan karavansaraj, na dva sprata, sa velikim centralnim dvorištem oko koga se nalaze sobe. Ukupne površine je 8.000 m², a dimenzija je 55 x 85 metara. Sjajan smeštaj i to za male pare. Osećam da bih negde na Zapadu za prenoćište u nekom sličnom istorijskom zdanju morao da istresem brdo para.

Karavansaraj.

Unutrašnjost karavansaraja.

   Šeki se nalazi na padinama južnog dela Velikog Kavkaza. Grad ima oko šesdesetak hiljada stanovnika. Stari deo grada poseduje neki svoj šmek: kaldrmisane ulice, dzamije, hamami, karavansaraji i stare kuće, ali nije baš da padneš na teme. I ovde su se azerske vlasti bacile na restauraciju tih starih zdanja i opet sa ciljem da budu što lepše, pa makar to odstupalo od nekadašnjeg pravog izgleda.

Dzamija Omera Efendi.

Hamam.

   Nakon što smo se smestili i popili obaveznu domaću kafu, otišli smo u jedan restoran i po preporuci naručili neko jelo po kome je Šeki poznat. Zove se šeki piti. Kada nam je konobar doneo taj specijalitet shvatio sam da sam pre dosta godina to isto jelo probao u Iranu, ali pod drugim imenom. Tamo se zvalo dizi. Inače, taj dizi sam klopao na samom severu Irana, relativno blizu azerbejdzanske granice. Radi se o ovčetini kuvanoj sa raznim povrćem, leblebijama i šljivama. Servirano nam je u duguljastim zemljanim posudama. Na površini ovog kuvanog jela plivao je debeo sloj loja. Konobar je svakome od nas u tanjir iscedio tečni deo šeki pitija, i to pazeći da meso, povrće i loj ostane u toj keramičkoj posudi. U to što je iscedio dodao je neke začine i to smo pojeli kao supu iliti čorbu. Dok smo to kusali, on je viljuškom izmiksovao ostatke sadržaja u onim zemljanim činijama i to smo jeli posle supe. Sve u svemu bilo je ok.

Zidine Palate kanova Šekija.

Palata kanova Šekija.

   Tako okrepljeni mogli smo da se bacimo na razgledanje glavne atrakcije ovoga grada – Palate kanova Šekija. U pitanju je fenomenalno zdanje sa kraja 18. veka. To je, ne tako velika, dvospratna građevina sa živopisnom fasadom koju krase raznobojne keramičke pločice, staklići, ogledala, štuko dekoracija i drveni rezbareni prozori. Sve u svemu, lepo i zanimljivo, međutim kada čovek uđe unutra preostaje mu samo da se raspameti od vitraža, ornamenata i fresaka. Jednom rečju, fenomenalno! Posebno je živopis upečatljiv. Uglavnom su iscrtani floralni motivi, razne ptice, zatim neki prikazi lova i ogromna scena bitke. Neki od ovih crteža su inspirisani čuvenim srednjovekovnim persijskim pesnikom Nizamijem, koji je poreklom iz azerbejdzanskog grada Gandze. Unutra je fotografisanje zabranjeno, a obilazak je moguć samo sa pratiocem. Nisam očekivao nešto ovako i bio sam u isto vreme iznenađen i oduševljen. Inače, Palata kanova Šekija je okružena kamenim zidinama. Spomenuo bih i dva ogromna platana na ulazu koji su stari više vekova. Ovo je bila tzv. letnja palata, a kanovi Šekija imali su i zimsku. Ona je skromnija i dobrim delom rekonstruisana, ali vredelo je i nju pogledati.

Zimska kanska palata.

   Već sam ranije spomenuo da Azerbejdzanci u etničkom smislu nisu postojali sve do 20. veka. Na teritoriji ove države nalazio se čitav niz muslimanskih kanata. Ovi kavkaski kanati, smešteni na tromeđi tri velike imperije, Rusije, Turske i Persije, profitiralli su trgujući svime i svačime, od konja, ćilima, svile, soli, ribe, pa do robova. Spomenute muslimanske državice su često ratovale jedna protiv druge, ali i protiv Gruzijaca, Jermena i ostalih hrišćana. Onda na Kavkaz Gruzijci zovu Ruse da ih zaštite od islamskih neprijatelja. Šta više, Đorđe XII iz čuvene dinastije Bagration je lično predložio da njegova država uđe u sastav ruskog carstva. Ne znam kako na to gledaju današnji Gruzijci? Elem, tako Rusi dolaze na Kavkaz i tako je otpočeo dugi period njihovog ratovanja za ovu oblast. Surovosti je bilo koliko hoćeš. Jebiga, svi ti silni gorštaci, ili kako Rusi kažu gorci, sa Kavkaza su zajebati, hrabri, drčni i u tome među njima nema velike razlike bez obzira kojem narodu ili veri pripadali. U to su se društvo dobro uklopili i novopridošli kozaci. Nisu se ni spolja mnogo razlikovali, gotovo iste nošnje, kaftani, šubare, jatagani. Kao što rekoh, svi su bili podjednako okrutni i kod svih je otsečena desna šaka neprijatelja bila uobičajeni trofej.

   Često su neki od muslimanskih klanova ratovali zajedno sa Rusima protiv svojih rivala iste vere. Recimo, tokom poznatog velikog ustanka Šamila, azerbejdzanski šiiti su konstantno bili protiv njega. Kad smo već kod imama Šamila i njegove pobune, u gradu Šekiju, koji se u to vreme zvao Nuha, boravio je Hadzi Murat, jedan od vođa pobunjenika koji je prešao na rusku stranu. Hadzi Murat je i glavni junak istoimene Tolstojeve novele. Tolstoj je samo jedan u nizu čuvenih ruskih pisaca koji su vojevali na Kavkazu. Druga dvojica, od ovih najpoznatijih, su Mihail Ljermontov i Puškin. Inače, obojica su i poginula na Kavkazu i to i jedan i drugi u dvoboju. Puškin je autor čuvenog dela „Kavkaski zarobljenik“ u kome se bavi otmicom jednog ruskog vojnika, što je bio unosan biznis Kavkazaca još u 17. veku, a bogami i tokom dešavanja krajem 20. i početkom 21. veka. Verovatno su svi ti ruski pisci dosta doprineli da za Ruse Kavkaz dobije neku romantičnu predstavu egzotičnog mesta.

   Da se vratim na Šeki kanat. Ovaj kanat je osnovan 1743. godine, kao rezultat pobune Hadzi Čelebi kana protiv safavidske vlasti. Hadzi Čelebi je, inače, bio dalji rođak Sultana Hasana, kana Šekija iz kuće Crnih kaluđera, čiji je, pak, osnivač bio jedan hrišćanski monah. Pred kraj 18. veka kanovi Šekija su tražili pomoć ruskog carstva zbog sve većih tenzija sa Persijancima. Tada su Persijom vladali Kadzari, koji su preuzeli vlast 1789. godine. Rusi su im pomogli, a Šeki kanat je prvo postao njihova vazalna država, a od 1819. godine je zvanično transformisan u rusku provinciju.

   Nakon kanske palate obišli smo i ovdašnji muzej, koji takođe nije bio nezanimljiv. Zatim smo se još malo promuvali kaldrmisanim uličicama ovoga mesta i otišli da probamo lokalni specijalitet šeki halvu. Ova poslastica liči na baklavu, a u imenu ima reč halva, što mi je delovalo obećavajuće, pošto obožavam alvu, a nemam ništa ni protiv baklava. Međutim, razočarao sam se. Baš je bilo bezveze, a ja, kakav sam alav, odmah kupio pola kile. Dobro, šta da se radi, prvi lokalni specijalitet, šeki piti je bio ok, a drugi šeki halva, truba.