Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

недеља, 04. децембар 2016.

Sećanje na Alep (II deo)



SEĆANJE NA ALEP (II DEO)

   Ujutru kada sam se probudio razmaknuo sam zavesu i kroz musavi prozor ugledao neverovatan prizor – alepsku citadelu. Namestio sam se tu pored prozora dok sam cirkao jutarnju kafu da bi posmatrao ovu moćnu tvrđavu. Kafu sam, podrazumeva se, poneo iz Srbije, kao i plastično kuvalo, za koje mora da se nađe mesto u mom prtljagu gde god da idem.  I, naravno, čim sam obavio ovaj obavezani jutarnji ritual ispijanja kafice uz nekoliko cigareta, krenuo sam ka ovom utvrđenju. Iznenadio me je priličan broj turista koji su se već nalazili na platou ispred citadele. Tvrđava je smeštena na jednom velikom telu. Tel je veštačko brdo nastalo viševekovnim življenjem na jednom prostoru. Ovaj je još i nasipan prilikom gradnje tvrđave, tako da se alepsko utvrđenje sada nalazi 38 metara iznad nivoa grada. Smatra se da je prvu fortifikaciju na ovom mestu postavio Seleuk Nikator. Na istom mestu su i svi ostali koji su upravljali Alepom imali nekakvo utvrđenje. Od muslimanskih vladara posebnu pažnju alepskoj citadeli posvetio je Nur ad-Din. Radi se o čuvenom vladaru i vojskovođi turske Zengidi dinastije i jednim od najvećih boraca protiv krstaša. Inače, jedna od terorističkih grupacija u Alepu, koju je podržala i naoružala SAD, nazvala se po ovoj istorijskoj ličnosti Harakat Nur al-Din al-Zenki. Ove psihopate su postale posebno poznate kada su objavile snimak na kome odsecaju glavu jednom palestinskom dečaku.  Svoj današnji oblik alepska tvrđava najviše duguje Gaziju, sinu najvećeg islamskog vojskovođe i oslobodioca Jerusalima Saladina.
Alepska citadela.

Alepska citadela


   Osim što se nalazi na tom već pominjanom ogromnom telu koji dominira gradom, oko tvrđave se pruža i duboki šanac. Do glavnog ulaza stiže se velikim kamenim mostom na kome se nalazi jedna kula. Glavnu kapiju brane dve kule koje su urađene tako da su za ono vreme omogućavale izuzetnu odbranu od neprijatelja. Unutar citadele postoje dve dzamije, iz 12. i 13. veka, zatim palata, hamam, deo za smeštaj posade, ostave i razni drugi objekti. Nekadašnja vizantijska žitnica kasnije je korišćena kao zatvor. Što se tiče palate, izdvaja se tzv. Sala sa tronom. Da se radi o gradnji iz vremena Mameluka vidi se još sa vrata, jer je ulaz ukrašen tzv. ablak tehnikom, odnosno u ovom slučaju kombinacijom crnih, belih i žutih tesanika. Kada sam obišao sve što ima da se vidi u tvrđavi, jedno vreme sam proveo odmarajući se uz cigaretu i uživajući u sjajnom pogledu na Alep, a onda sam krenuo dalje.
Alepska citadela.
Sala sa tronom.

   Spustio sam se do najveće i najpoznatije islamske bogomolje ovoga grada, do Velike Omajadske dzamije. Ona je i jedna od najstarijih ovdašnjih dzamija. Nalazi se na mestu nekadašnje agore iz doba Seleukida, a kasnije i crkve sv. Jelene. Navodno je tu podignuta dzamija još u 8. veku, međutim njen sadašnji oblik stvoren je u razdoblju od 11. do 14. veka. U unutrašnjosti ove bogomolje pohranjeni su ostaci sv. Zaharija, oca Jovana Krstitelja.
Ulaz u Omajadsku dzamiju.
 
   Dok sam šetao, naravno bosonog, po prostranom popločanom dvorištu dzamije i razgledao česme za ritualno pranje na sredini ovoga prostora, prišao mi je jedan mališan koji je jurcao po dvorištu. Nešto mi je uporno pričao na arapskom, a ja ga, podrazumeva se, ništa nisam razumeo. Odgovorio sam mu osmehom i nastavio da se muvam po kompleksu. Posle nekog vremena našao sam se kod jedne od niša sa prozorom odrađenoj u već pominjanoj ablak tehnici. I dan danas ne znam da li je ovaj graditeljski stil nastavio da živi i posle propasti Mameluka. Baš o tome sam razmišljao kada sam začuo razdragani glas mog malog arapskog drugara. Nalazio se bukvalno par metara od mene, a pored njega, u hladu dzamijskog zida sedeo je neki starac sa onom belom vezenom kapom i kuranom u krilu. Očito se radilo o njegovom dedi. Starac se smešio i pokazivao mi da sednem pored njega nameštajući nekakvo jastuče. Uljudno sam pokušao da odbijem taj poziv, ali klinac me je već zgrabio za ruku i vodio ka pripremljenom jastučetu. Šta da radim, sedoh. Baš kao i mališa i deda mi je sve vreme nešto pričao. Iako je bilo očigledno da je komunikacija među nama nemoguća starac me je uporno nešto zapitkivao, a ja sam na to odgovarao osmehom. Probali smo i pantomimu, ali nije bilo vajde. Osećao sam se baš glupo. Bilo mi je truba da odmah ustanem, pa sam tako nastavio da sedim pored njih. I tako sedimo i smeškamo se jedni drugima. On nešto priča, ja ga ništa ne razumem, ali mu odgovaram iako znam da ni on mene ne razume. Odahnuo sam kada smo konačno završili ovaj naš „razgovor“ i pozdravili se.
Omajadska dzamija.

   Mir i spokoj dzamije zamenio sam gužvom i galamom al-Madina suka, najvećeg pokrivenog bazara na svetu. Kažu da njegova dužina iznosi 13 kilometara. Veći deo ovoga trgovačkog kompleksa je izgrađen još u 14. veku. Nasumično sam se kretao lavirintom uskih uličica. Uglavnom je svaka od njih namenjena za prodaju određene robe. Tako postoje ulice u kojima se prodaju začini, pa one sa mesarama, onda one u kojima se trguje nakitom, tekstilom itd. U svakoj od njih je bila gužva, a osim pešaka tu prolaze i bicikli, motori, magarci. Negde se osećaju prijatni mirisi začina, a negde mirisi koji su daleko od prijatnih. Mršavi i odrpani radnici vukli su kolica nekoliko puta teža od njih samih. Brkati prodavac se cenkao sa mušterijom. Zabrađena žena je razgledala jarko crveni čipkasti veš. Ispred jedne mesare visila je glava kamile sa isplaženim jezikom. Pored druge prodavnice nekoliko muškaraca je ispijalo čaj. Dve evropske turistkinje kupovale su domaće sapune, po kojima je ovaj grad poznat. Neka tradicionalna apoteka bila je puna kojekakvih sušenih gmizavaca, školjki, morskih zvezda i rogova raznih životinjki. Klinac je nosio na glavi poslužavnik sa gomilom uredno naređanih vrućih lepinja. Bukvalno na svaki metar odvijale su se ovakve scene, naravno, meštanima je to  uobičajen prizor, ali meni je bilo zanimljivo. Proveo sam tu neko vreme, kupio nekolko sitnica, odbio gomilu ponuda za čaj i izašao iz ove ludnice. Konačno mir i opuštenija atmosfera. Ulice Alepa su daleko od mirnih i opuštenih, ali jesu u poređenju sa sukom.
   Predahnuo sam malo, popio odvratnu kafu sa kardamonom i smazao par muhamara, ako se to tako zove. Radi se o testu, recimo kao pica, prekrivenom mlevenim mesom. Dalje sam otišao do hana al-Vazir iz 17. veka, jednog od najvećih karavansaraja ovoga grada, a ima ih koliko hoćeš. Obišao sam i nekoliko gradskih kapija, preostalih iz vremena kada je Alep bio okružen bedemima.

   Najstarija dzamija u Alepu je al-Šuabijah, za koju kažu da je podignuta 637. godine, na mestu rimske trijumfalne kapije, koja se nalazila na početku dekumanusa (jedne od dve glavne ulice). Ima ovaj grad još podosta srednjovekovnih dzamija, baš kao i medresa. Kada smo već kod islamskih bogomolja, treba reći da Alep važi za verski najkonzervativnije mesto u Siriji. Ne nedostaju mu ni crkve. Od poznatijih su jermenska, posvećena četrdesetorici mučenika, pa sirijska katolička Mar Asija al-Hakim, zatim pravoslavna Uspenja bogorodice. Tu je i nekadašnja franjevačka škola al-Šibani. Postoje i prilično dobro sačuvani ostaci sinagoge, navodno iz 9. veka.
   Od srednjovekovnih hamama najviše mi se dopao hamam Dzalbugha, jer se radi o meni omiljenoj mamelučkoj arhitekturi. Kod osmanlijske palate Dzunblat iz 17. veka su, pak, jasno uočljivi persijski uticaji, tj. ivan (portal) i dekoracija izvedena keramičkim pločicama. Francuska ostavština je toranj sa satom, Bab al Faraj i posledice tajnog Sajks – Piktovog sporazuma.

   Alep je imao toliko zanimljivih istorijskih zdanja da nije imalo smisla pojedinačno ih tražiti i obilaziti, tako da sam se posle nekog vremena prepustio gradu. Išao sam nasumice kuda su me noge nosile. Kada bi me nešto privuklo, skretao bih u neku uličicu i nastavljao njom sve dok mi ne bi  nešto novo skrenulo pažnju i navelo da promenim smer. Jednostavno bazao sam ulicama starog grada često završavajući na mestima gde sam već bio. Jednom rečju uživao sam šetajući drevnim Alepom.
   Sad mi je žao što nisam ostao duže u ovom gradu. Jebiga, mislio sam da je do njega lako, jednostavno i jeftino stići i bio sam ubeđen da ću ga uskoro opet posetiti. Nažalost, to se nije dogodilo. Negde sredinom prošlog veka gradskim vlastima je palo na pamet da po projektu nekog francuskog arhitekte sruše stari deo grada i naprave nove moderne zgrade i saobraćajnice. Ti urbanisti idioti su napravili izvesnu štetu, međutim pobunile su se arhitekte, istoričari, arheolozi, kulturni delatnici i narod koji je tamo živeo. Tako je ova ludačka zamisao sprečena i 1986. godine stari Alep je uvršten na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Izgleda da su se dzabe trudli.  Dobar deo starog grada je razrušen u ovom ratu. Han al-Vazir je uništen. Velika Omajadska dzamija je ostala bez minareta, jedinstvenog u muslimanskoj arhitekturi. Veći deo suka više ne postoji. Citadela je, takođe, doživela žestoka oštećenja. Iz nje je sirijska vojska više godina uspešno odolevala teroristima. Islamisti su je napadali čime god su mogli, čak su probali da ispod njenih temelja iskopaju tunele i postave eksploziv. Gađali su je najmodernijim oružjem koje su dobili od Amerikanaca i vehabija iz Zaliva, ali bez uspeha. Ova moćna srednjovekovna tvrđava pokazala se neosvojiva i u današnjem dobu.
   Eto tako sam ja doživeo Alep. Žao mi je ovog grada, kao i cele Sirije. Nadam se da će Sirijska arapska armija uz pomoć saveznika savladati sve te raznorazne islamiste i teroriste i konačno uspostaviti mir u ovoj zemlji.

Sećanje na Alep (I deo)



SEĆANJE NA ALEP (I DEO)

   Nijedan rat u svetu nisam pratio sa toliko pažnje kao ovaj u Siriji. Zanima me Bliski istok, a u ovom sukobu, na ovaj ili onaj način, učestvuju gotovo sve bliskoistočne države i dve svetske sile. Naravno, kao i uvek, uz jednu od te dve sile idu i njihovi zapadnoevropski sateliti. Mišljenja sam da će ovaj rat i te kako promeniti Bliski istok, a verovatno i odnose u svetu. Iako sam svestan da je vlast Bašara al-Asada bila daleko od idealne, moje simpatije su potpuno na njegovoj strani. Samo ordinarna budaletina može da navija za njegove protivnike iza kojih stoje SAD i njihovi evropski poslušnici, Saudijska Arabija, Katar, Turska i belosvetski sunitski militanti. Još jedan razlog zašto sa toliko pažnje pratim dešavanja u Siriji je i taj što sam bio u toj zemlji i zavoleo je. Po svemu sudeći presudna bitka u ovom ratu vodi se u Alepu.
   Alep je bio moj prvi grad koji sam posetio u Siriji i on je krivac zašto sam se „navukao“ na Bliski istok. Bio sam ja i pre Sirije u pojedinim arapskim zemljama, ali to nije to. U Alepu je bio moj prvi pravi dodir sa Levantom. Tu sam prvi put probao humus i felafel, kao i kafu sa kardamonom. Dobro probao sam i nešto jače, ali ne bih o tome. Tu sam se prvi put našao u pravom suku. Tu sam prvi put kročio u jermensku crkvu. U ovdašnjem muzeju sam prvi put video hetitske  artefakte. Jednom rečju, tu sam se prvi put susreo sa Orijentom kakav sam stvorio u svojoj glavi čitajući razne knjige koje se bave ovim delom sveta. Ko zna kakvi su se sastojci nalazili u tom alepskom felafelu kada se posle njega stalno vraćam Bliskom istoku.
Alep.

   U Alep sam stigao posle naporne vožnje autobusom iz Turske. Smestio sam se u relativno „boljem“ hotelu, koji je čak imao i tuš kabinu. Doduše nisam nigde video manju. Širina je bila uža od mojih ramena, te sam morao da se istuširam nasred kupatila. Inače, ovde sam prvi put saznao da po mnogim bliskoistočnim hotelima postoji opcija spavanja na krovu za neku smešnu kintu i naravno tu pogodnost sam kasnije povremeno i koristio.
   Iako sam bio umoran, nisam mogao da izdržim i morao sam da izađem da se malo promuvam gradom. Poučen iskustvom iz Egipta i Tunisa, očekivao sam da će me čim kročim iz hotela spopadati raznorazni trgovci, prosjaci, taksisti i slični dosadnjakovići, međutim ništa, niko me nije fermao. Slobodno sam šetao ulicom, a da niko nije hteo ništa da mi proda, niti da mi traži. Da li je razlog to što ovde nije stigao masovni turizam ili su Sirijci drugačiji od pomenutih Arapa?
   Začudio sam se neverovatnim brojem oldtajmer automobila. Mislio sam da toga ima u toj količini samo na Kubi. Nije me iznenadio veliki broj postera i slika Bašara. Nije manjkalo ni onih na kojima je njegov otac Hafez. Grad je bio živ, mnogo sveta, buka na sve strane. Radnje su radile punom parom, šavurme se vrtele po restoranima, majstori u radionicama, koje su otvorene sa prednje strane, šljakali su na nekim mašinama proizvedenim ko zna kada. A onda, ko po komandi, trgovci su počeli da spuštaju metalna rolo vrata na svojim trgovinama i odjednom broj ljudi na ulicama se prepolovio.

   Nastavio sam da šetam starim delom grada. Fenomenalan je. Na sve strane kamene kuće od kojih su neke još iz srednjeg veka. Često imaju i izbačene drvene ukrašene terase. Na zidovima kandelabri, rešetke od kovanog gvožđa, na vratima zanimljive šarke i zvekiri. Ma sjajan grad! Mnogi su ga smatrali najbolje sačuvanim islamskim gradom na svetu. Da budem objektivan, moram da kažem i to da se po fasadama ovih drevnih kuća često pružaju ružne cevi i kablovi, da po kamenom pločniku izlizanom od viševekovnog hodanja ima đubreta koliko hoćeš, da se u uličicama i budzacima oseća mokraća, da prašina leti na sve strane itd. Meni sve to nije smetalo. Higijena i Bliski istok ne idu baš ruku pod ruku, a ko preko toga ne može da pređe bolje i da ne odlazi tamo. Nikada mi neće biti jasno kada čujem od turista kako hvale neki grad da je lep i da im se mnogo dopao, a kada ih pitam šta im se to svidelo, na prvom mestu kažu kako je čist. Pa, to su dva različita pojma! Može nešto da bude čisto, a ružno i takođe može nešto lepo da bude prljavo. Ja sam se nagledao sređenih, upicanjenih i do zla boga dosadnih i bezveznih gradova, kao i fenomenalnih, ali štrokavih mesta.
Alepske drvene terase.

   Bilo je poprilično kasno kada sam odlučio da sednem u jedan restoran zbog već pominjanog humusa i felafela. Konobar me je pitao odakle sam i ja sam mu odgovorio. Izgleda da se ovde vesti brzo šire, pošto je posle svega par minuta do mene došao sredovečni tip i obratio mi se na srpskom. Radilo se o Sirijcu koji je kod nas studirao medicinu. Lepo smo se ispričali. Svašta ga je interesovalo u vezi Beograda, grada u kome je proveo tolike godine i koji, kako sam kaže, mnogo voli. Sasvim očekivano raspitivao se i o ratovima koji su se kod nas vodili devedesetih, verovatno ne sluteći da će sve to, samo u mnogo gorem obliku, zadesiti njegovu zemlju. Potrajao je ovaj naš razgovor. Na kraju smo se ispozdravljali, a on mi je dao vizit kartu da ga pozovem u slučaju da mi bilo šta zatreba.
Ulaz u han al-Vazir.

   Po povratku u hotel proveo sam još dosta vremena čitajući literaturu koju sam poneo sa sobom, a koja se odnosi na ovaj grad. Alep se sa Damaskom, Jerihonom i još par mesta bori za titulu najstarijeg kontinuiranog naselja. Izuzetno me nervira ta glupa i toliko rabljena floskula, ali prostor Alepa je stvarno naseljen još od bronzanog doba, što bi otprilike bilo nekih 5.000 godina. Za to vreme nema ko nije vladao gradom i to redom počevši od starih bliskoistočnih naroda kao što su Akađani, Hetiti, Egipćani i drugi, pa preko Persijanaca, Aleksandrovih Makedonaca i njegovih naslednika Seleukida do Rimljana, Vizantinaca, onda opet Persijanaca, ovog puta Sasanida. Od 637. godine postaje islamski grad i njime redom upravljaju Omajadi, Abasidi, Fatimidi, Seldzuci, Mameluci, Osmanlije. U stvari, ovaj moj spisak niti je po redu, niti je kompletan, bilo je tu još koliko hoćeš raznih muslimanskih dinastija. Nalazio se i u rukama Francuza tokom njihovog mandata od 1923. do 1946. godine. Francuzi nisu vladali dugo ovim prostorima, ali dovoljno da zajedno sa Englezima naprave toliko zla,  čije se posledice i danas osećaju na Bliskom istoku.

   Razlog za svoje viševekovno trajanje i značaj koji je oduvek imao Alep pre svega duguje tome što je  kroz njega prolazilo nekoliko važnih starih trgovačkih puteva, kao i to što se nalazio unutar oblasti tzv. „zelenog polumesec“. Ovaj termin označava plodnu teritoriju na Bliskom istoku oblika polumeseca, koja se pruža od reka Tigar i Eufrat, preko Zagros planina, do obala Mediterana. I u vreme moje posete Alep je važio za važan trgovački, ali i industrijski grad Sirije. Imao je preko 2 miliona stanovnika. Negde oko 80% njih su bili sunitski muslimani, uglavnom Arapi, ali bilo je i Turkmena i Kurda. Ostatak su činili hrišćani, od kojih su većina Jermeni i Asirci. Jermenska zajednica je više vekova prisutna u ovom gradu. Recimo, njihova najstarija crkva je iz 15. veka. Međutim, broj Jermena se rapidno povećao u doba kada su se našli na udaru Turaka. Tada je u grad pristigao i veliki broj Asiraca, koji su gotovo u isto vreme stradali od Osmanlija. Ceo svet je čuo za genocid nad Jermenima, međutim malo njih zna da se to desilo i asirskim hrišćanima. Alep je, kao što već rekoh, bio oduvek etnički raznolik grad, a zbog čestih političkih nestabilnosti narodi koji su u njemu živeli formirali su svoje četvrti, koje su mogle prilično samostalno da opstaju. Tako i danas ovde postoji jermenska četvrt al-Dzejdeh ili kurdska Šeik Maksud.