Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 29. новембар 2016.

Malula



MALULA

   Autobus u kome sam bio konačno se nekako progurao kroz saobraćajnu gužvu Damaska i izbio na autoput za Alepo. Prestao je da se čuje i zvuk raznoraznih automobilskih sirena, koje, inače, šoferi po Bliskom istoku koriste bar deset puta više od svih ostalih vozača na svetu. Najzad kakva takva tišina i pustinja. Da budem precizniji, nije baš pustinja, već, pre bih rekao, gola, krševita brda. Uvalio sam se u sedište i ubrzo zadremao, a onda me je iz sna probudilo ludačko kočenje i vijuganje našeg autobusa. Jebote, kao na slalomu! Na sreću nekako je vozač uspeo da obuzda bus i da ponovo uhvati pravac. Bogami, bilo je gusto. Ne znam šta se tačno dešavalo, ali, koliko sam shvatio, nekom kamionu ispred koga smo išli ili sa kojim smo se mimoilazili je pukla guma.
   Ubrzo sam, i to što je najvažnije živ i zdrav, napustio autobus, pošto sam išao do Malule, koje je udaljeno svega 57 kilometara od sirijske prestonice. Već je bilo kasno popodne kada sam stigao do svoga cilja. Jebiga, moraću na brzaka da projurim kroz ovo mestašce. Jeste da nije veliko, ima svega par hiljada stanovnika, ali ne volim kad moram da jurcam, ali dobro, šta da se radi.

   Malula je smeštena na obroncima Kalamun planine i poznata je po svojim kulturno – istorijskim spomenicima. Da budem precizniji, uglavnom se tu radi o crkvama. U stvari, Malula je pre svega stekla slavu zahvaljujući jeziku kojim govore njeni žitelji. U pitanju je aramejski jezik, kojim je nekada govorio Isus Hrist. Ovim semitskim jezikom, koji je bio u širokoj upotrebi u Svetoj zemlji za vreme Hrista, danas govore samo u ovom mestu i u još dva obližnja sela, Dzubadin i Bakhah. Aramejskim, ili kako ga danas tačno zovu, zapadnim neoaramejskim priča ukupno oko 15.000 stanovnika ova tri kalamunska naselja. Koliko sam shvatio ti ljudi koji koriste ovaj drevni jezik nemaju za njega alfabet, niti nekakav pravopis.
   Imao sam priliku da čujem aramejski tokom službe u ovdašnjem manastiru Mar Sarkis. Kako zvuči? Jebem li ga, šta da vam kažem, ipak sam ja duduk što se tiče lingvistike. Inače, manastir je grko-katolički i posvećen je Svetom Srđu. Prema mišljenjima arheologa, crkva na ovom mestu podignuta je negde između 313. i 325. godine, što je čini jednom od najstarijih hrišćanskih bogomolja u celom svetu. Njenu drevnost potvrdila je i moderna nauka nakon dendrohronološke analize drvenih greda. Zanimljiv je i oltar u crkvi, koji potiče još iz paganskih vremena, kada je korišćen kao žrtvenik, što se vidi po uklesanom kanaliću i otvoru za oticanje krvi. Sve to zvuči interesantno, ali to što danas uglavom može da se vidi na mestu ove svetinje je moderno.
   Otišao sam i do manastira sv. Tekle. Dotična svetiteljka iz I veka živela je u današnjoj Konji. Slušajući propovedi sv. Pavla, prešla je u hrišćanstvo i napustila svoga verenika. Majka ju je zbog toga mučila i mrcvarila, misleći da će je na taj način primorati da se vrati svome „draganu“. Kada su se te majčine mere pokazale kao neuspešne, zatražila je od sudije da njenu rođenu ćerku osudi na spaljivanje. I bi ona stavljena na lomaču, ali je oluja ugasila vatru. Zatim je Tekla pobegla sa sv. Pavlom u Antiohiju. U tom gradu se neki važni baja u nju zaljubio, a kada ga je ova odbila izdejstvovao je da bude osuđena na smrt. Tekla je bačena lavovima, međutim lavice su sprečile mužjake da je napadnu, pa je opet oslobođena. Jedno vreme je provela u Seleukiji, gde se, osim širenjem hrišćanstva, bavila isceljivanjem bolesnika, pošto je posedovala božansku moć. To se nije dopalo tamošnjim lekarima i travarima, te su oni poslali neke momke da je siluju, misleći da će sa gubitkom devičanstva izgubiti i svoje čudotvorne sposobnosti. Bežeći od njih stigla je do jedne strme litice i dalje nije imala kud. Tu se pomolila bogu za pomoć, a stene su se otvorile i primile je. Tako je njeno sklonište postalo i njen grob.
   Upravo na mestu gde su se stene otvorile nalazi se manastir sv. Tekle. Doduše, ovo je samo jedna od nekoliko lokacija za koje se veruje da predstavljaju njeno počivalište. Koliko se sećam, još tri mesta polažu pravo na Teklin grob. Ništa neobično kada su u pitanju hrišćanstvo i islam. Tu, bre, svaki svetac ima par grobova. Rekorder je, valjda, sv. Danilo. Šest gradova u tri države hvale se da je kod njih sahranjen. Inače, u Maluli sam čuo i ovdašnje interesantno tumačenje da je sv. Tekla bila prva muslimanka i to šiitkinja koja je prešla u hrišćanstvo.
   Pravoslavni manastir sv. Tekle iliti Mar Tekla u Maluli je tokom svoje duge istorije toliko puta obnavljan, tako da je njegov sadašnji izgled u potpunosti moderan. Na fasadi čak ima i neonski natpis i to dvojezični, na arapskom i engleskom. Kud ćeš modernije! Dvojezični su, na grčkom i arapskom, i nazivi svetaca na sveže odrađenim freskama unutar crkve.

   Inače, u Maluli se nalazi preko desetak crkava, manastira i kapela. Osim toga u stenama oko naselja ima puno pećina koje su vekovima korišćene kao staništa, pribežišta, svetilišta, grobnice itd. Samo naselje je smešteno ispod pomenutih stenovitih litica. Kuće su stepenasto raspoređene na toj padini jedne iznad drugih. Izgrađene su ili od kamena ili ćerpiča i sve imaju ravne krovove. Fasade su boje zemlje ili bele, a priličan broj njih je okrečen u plavo. Između svih tih građevina pruža se lavirint uskih i krivudavih ulica. Nažalost nisam proveo puno vremena u ovom mestu, pošto se već smračilo i moralo se ići natrag. Jebiga, tada sam bio mlad i neiskusan putnik. Želeo sam što više da vidim i jurcao kao muva bez glave da nedaj bože nešto ne propustim od toga što sam zamislio. Sada to radim drugačije, opuštenije, bolje, ili sam možda samo omatorio?
   U vreme moje posete Malula je imala negde oko 3.000 stanovnika. Njeni žitelji su bili hrišćani (pravoslavci i grko-katolici) i muslimani. Godine 2013. „umereni“ teroristi su zauzeli ovo mesto. Oskrnavljene su crkve i druga svetilišta, ljudi koji nisu uspeli da pobegnu na vreme su poubijani, a grupa kaluđerica je uzeta za taoce. Tako je ovo drevno hrišćansko naselje dospelo u ruke sunitskih militanata, koje su između ostalih zdušno pomagale SAD i zapadnoevropske hrišćanske države. U aprilu 2014. godine Sirijska armija uz pomoć šiitskog Hezbolaha oslobodila je Malulu.