Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 04. октобар 2016.

Rumunija, Moldavija i Pridnjestrovlje (12. deo)



POVRATAK PREKO TRANSILVANIJE

   To bi bilo to. Nakon razgledanja oslikanih crkava Moldavije usledio je povratak. Prvo što je vredno pomena na tom putu, bila je vožnja preko karpatskog prelaza Tihuca. Ovaj prelaz iz Bukovine u Transilvaniju poznat je i pod nazivom Borgo prelaz, a proslavio ga je Bram Stoker u svom delu „Drakula“. Prizori su stvarno fantastični. Jebote, kao na „Milkinoj“ reklami, samo fale ljubičaste krave!
   I tako stigosmo do Bistrice, mesta koje smo izabrali za noćenje. Čim smo pronašli smeštaj, otišli smo da se malo promuvamo ovim gradom. Bistrica je jedan od čuvenih sedam saksonskih gradova Transilvanije. Danas je to ozbiljno mesto od oko 70.000 stanovnika, u kome osim Rumuna ima i nešto Mađara, sasvim malo Nemaca i pristojan broj Cigana. Nekada je Bistrica bila poznata po svojoj brojnoj jevrejskoj zajednici.
   Glavni simbol grada je velika evangelistička katedrala, koja se nalazi na glavnom trgu. Njenu izgradnju su započeli Nemci 1470. godine. Mnogo godina kasnije dodat joj je zvonik, što je učinilo ovo zdanje najvećom kamenom crkvom u zemlji.
Bistrica.

   I ovdašnja pravoslavna crkva datira iz srednjeg veka, ali je tokom vremena preživela mnoge promene i dobila sadašnji barokni izgled. Kada je izgrađena u 13. veku bila je franjevačka bogomolja. Zanimljiv je i red kuća nekadašnjih trgovaca iz 15. i 16. veka, koje povezuje pasaž, tj. trem sa 20 lukova. Ispade da nije loše što smo izabrali Bistricu za noćenje, a na kraju dana to je potvrdila i bogata, ukusna večera u jednom dobrom restoranu.
Bistrica.

   Ujutro smo nastavili dalje naš put na zapad, ka Srbiji. Ovo zvuči baš čudno – putovanje na zapad, u Srbiju. Da parafraziram onu čuvenu rečenicu „jebeš zemlju kojoj je Srbija zapad“.
   Prvu pauzu za kafu napravili smo u Aiudu. Tom prilikom smo obišli i ovdašnju citadelu iz 14. veka koja se nalazi u samom centru grada. Petougaone je osnove i približnog obima 350 metara.

Utvrđena crkva u Aiudu.


   Sledeću ozbiljniju pauzu napravili smo u Temišvaru. Tu smo prvo pošteno ručali, a onda u supermarketu potrošili sve leje koji su nam preostali. Nakon toga krenuli smo dalje i ubrzo ušli u Srbiju. Tako se završilo ovo putovanje po Rumuniji, Moldaviji i Pridnjestrovlju.

Rumunija, Moldavija i Pridnjestrovlje (11. deo)



CRKVE I MANASTIRI BUKOVINE

   Odmah posle doručka krenuli smo u obilazak Sučeave. Dopalo mi se ovo mesto. Onako, nije loše. Ima svašta da se vidi u njemu, što ne čudi s obzirom da je Sučeava bila prestonica Moldavije, a samim tim i politički i crkveni centar, skoro dva veka (od 1380. do 1568.).
   Prvo smo otišli do crkve sv. Nikola iz 17. veka. Zanimljivo, nema šta! To je bio moj prvi susret sa crkvom tog tipa. Sledeća na redu bila je crkva sv. Dimitrija iz 1535. godine, koju je podigao Petar IV Rareš. Radi se o tipičnoj moldavskoj crkvenoj građevini, trikonhalne osnove, sa narteksom i eksonarteksom. U njenoj unutrašnjosti nalazi se portret ovog vladara sa dva sina i suprugom Jelenom, ćerkom despota Jovana Brankovića. Glavna osobenost ovih crkava Bukovine (severni deo rumunske Moldavije) je to što su spolja oslikane, međutim na ovoj gotovo da nije ništa sačuvano od spoljnjeg živopisa. Tako sada glavnu dekoraciju njene fasade čine ukrasi od obojenih keramičkih pločica i cigala, kao i čitav niz plitkih niša.
Crkva sv. Dimitrija, Sučeava

   Najsimpatičnija crkva Sučeave za mene je relativno mala crkva posvećena sv. Jovanu Krstitelju, poznata i kao Crkva prinčevih sinova iz 1642. godine. Nalazi se preko puta nekadašnje kneževske palate, čiji su ostaci i danas vidljivi. Uz ovu bogomolju, bukvalno na razdaljini manjoj od pola metra, nalazi se zvonik koji je niži nego crkva.
Crkva prinčevih sinova, Sučeava.

   Obišli smo i Mirauti crkvu. Na njenom mestu se nalazila crkva u kojoj je stolovao mitropolit, a koja je podignuta  krajem 14. ili na početku 15. veka. To zdanje je, nakon njegovog uništenja, zamenila ova crkva u 17. veku, ali je i ona doživela ogromne prepravke u 19. veku.
   I na kraju ostalo nam je da posetimo najznačajniju bogomolju Sučeave, posvećenu sv. Đorđu, koja se nalazi u Novom manastiru sv. Jovana. To je jedna od osam moldavskih spolja oslikanih crkava koje su uvrštene na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Građena je između 1514. i 1522. godine, sa ciljem da zameni Mirauti crkvu, tj. da u njoj bude sedište mitropolije Moldavije. Radi se o trikonhalnoj crkvi sa narteksom i vitkim tornjem i sa nišama u gornjem delu, u kojima su se nalazila oslikana poprsja svetaca. Njen spoljašnji živopis je delimično sačuvan. 
Crkva sv. Đorđa, Sučeava.

   Na kraju smo otišli do tvrđave Sučeave. Ona je, na našu žalost, bila zatvorena, jer  je bio ponedeljak. Morali smo da se zadovoljimo time što smo je osmotrili spolja. U pitanju je veliko utvrđenje, koje je izgradio vojvoda Petar Mušat (1377-1391). Ima masivne zidove, kule i odbrambeni šanac. Unutar tvrđave nalazile su se i vladarske odaje, prostor za smeštaj garnizona, štale i razne druge pomoćne prostorije. Godine 1470. Stefan Veliki je, iz straha od Turaka, ojačao kule kružnim bastionima.
Tvrđava Sučeave.

   Ceo ovaj obilazak Sučeave bio je, onako, prilično brzinski, jer smo planirali da posetimo još šest oslikanih crkava Bukovine, sa Uneskove liste. Prva je došla na red mala crkva Patrauti iz 1487. godine, koju je podigao Stefan Veliki. To je jedna od njegovih prvih crkava, a izgradio ih je podosta.
Patrauti.

   Sledeća je bila crkva Arbore, koju je 1502. godine podigao Luka Arbore, general Stefana Velikog. U pitanju je jednostavna, jednobrodna građevina, bez kupole. Njene spoljašnje freske su u prilično dobrom stanju. Posvećena je Jovanu Krstitelju. Možda je Luka imao neki predosećaj kada se opredelio da podigne crkvu u ime ovog svetitelja. Naime, i on je kasnije, zbog navodne izdaje, ostao bez glave. Tom prilikom odsečene su glave i njegovim sinovima. 
Arbore.

   Usledio je odlazak do manastira Sučevica. Radi se o utvrđenom manastiru iz 1584. godine. Njegova crkva se ne razlikuje mnogo od drugih oslikanih bogomolja Bukovine. Manastir su osnovali Jeremija i Simeon, sinovi velikaša Jovana Movile i unutar crkve nalaze se njihove grobnice.
Sučevica.
Sučevica.

   Crkva manastira Humor iz 1530. godine takođe je trikonhalne osnove, ali nema zvonik. Na zapadnoj strani, ispred narteksa, podignut je otvoreni eksonarteks (kao trem). Istoričari umetnosti ističu živopis ove bogomolje, a meni je najviše zapala za oko scena opsade Carigrada.
Humor.

   Došao je red i na Voronjec, jedan od najpoznatijih bukovinskih manastira. Podigao ga je Stefan Veliki 1488. godine u čast pobede nad Turcima u bici kod Vasluia. Katolikon je posvećen sv. Đorđu i poznat je po svom živopisu, naručito spoljnom, kao i po posebnoj nijansi plave boje – voronjec plava.
Voronjec.


   I na kraju Moldovica iz 1532. godine, koju je izgradio Petar Rareš. I ona je trikonhalne osnove, takođe ima otvoreni eksonarteks i, kao i ostale, spolja je ukrašena izvanrednim freskama.
Moldovica.

   Super su mi bile sve ove crkve. Nema tu šta da se kaže, fenomenalne su! Međutim, malo smo preterali. Mnogo, brate, za jedan dan! Obilazili smo ih kao na traci. Ne radi se to tako. Mnogo bi bolje bilo da smo imali više vremena, pa da ih rasporedimo u par dana i da kod svake provedemo malo više vremena. 
Moldovica.

   Inače, i sama Bukovina mi je bila interesantna, brežuljkasta, pitoma, sa prostranim livadama. Jedino šuma baš i nema preterano uprkos njenom nazivu. Sela kroz koja smo prolazili, takođe nisu nezanimljiva i u njima još uvek ima dosta starih tradicionalnih drvenih kuća sa neobičnim čipkastim fasdama.

понедељак, 03. октобар 2016.

Rumunija, Moldavija i Pridnjestrovlje (10. deo)



STARI ORHEJ I SOROKA

   Iz Kišinjeva smo se uputili na sever i posle šesdesetak kilometara stigli do Orheul Veki-a, tj. Starog Orheja. U pitanju je istorijsko – prirodni kompleks. Preciznije, nekoliko arheoloških lokaliteta raspoređeno je u vrlo interesantnom krajoliku. Glavnu atrakciju čini klisura reke Raut koja u ovom delu toka prilično meandrira. Na vrhu klisure nalazi se relativno ravan plato u čijim liticama su na više mesta monasi uklesali crkve i ćelije. Geologija, reka Raut, ili šta već, stvorila je ovde veliki hemisferičan amfiteatar dimenzija 3,5 x 1,5 km. 
Orheul Veki.

   Cela ova oblast je, zbog svog strateškog položaja, bila naseljena još od praistorijskih vremena. Kasnije će tu svoje utvrđenje izgraditi Geti. Zlatna horda je na ovom mestu osnovala Šehir al Dzedid (Dzangi Šehir), Novi grad. Sve je to zanimljivo, ali od svega toga i nije bogzna šta ostalo. Glavna fora ovoga lokaliteta su njegove spektakularne geološke formacije, kanjon reke Raut iliti jednom rečju priroda. Ono što vredi da se vidi od „istorijskih stvari“ jeste pećinski manastir, koji je izdubljen u steni još u srednjem veku. Pre nego što smo se popeli do njega svratili smo u selo Butuceni, gde smo u jednom lepo sređenom, zanimljivom etno pansionu doručkovali. Jeli smo neke domaće pite, kojima i nisam bio nešto oduševljen. E, šta su naše banice i gibanice za ovo! Osim što se selo Butuceni nalazi u sjajnom prirodnom okruženju, ono je zbog svoje koliko toliko sačuvane stare arhitekture i samo po sebi zanimljivo.
Orheul Veki.

   Nakon doručka smo se ispentrali do platoa na čijem vrhu je izrađena moderna crkva. Tu smo se malo muvali, uživali u pejzažima, fotografisali okolinu i na kraju otišli do tog pećinskog manastira. Unutra se odvijala služba i prostorije uklesane u steni bile su pune ljudi. To nas je onemogućilo da detaljnije pogledamo ovu pećinsku bogomolju. Inače, dok sam bio unutra u jednom trenutku tokom liturgije svi vernici su klekli na kolena i jedno vreme proveli u tom položaju. To nisam do sada viđao kod pravoslavaca, mada i nisam nešto mnogo prisustvovao verskim službama.
Orheul Veki.

   Nakon Starog Orheja zapucali smo dalje na sever Moldavije pravo ka Soroki. Ovaj grad na obali Dnjestra razvio se oko đenovljanske trgovačke postaje Olchonia. Danas Soroka ima oko 37.000 stanovnika. Nekada je u njoj živelo čak 18.000 Jevreja, a sada ih ima svega stotinak. Zato ima Cigana, zbog kojih ovo mesto krasi epitet ciganska prestonica Moldavije. Nismo se mnogo zadržavali u gradu, ali za to kratko vreme ja ne videh maltene ni jednog Cigu. Mora da su skoncentrisani u nekom delu grada koji smo zaobišli.
Tvrđava u Soroki.

   Mi smo, zapravo, došli u Soroku samo da bi videli njenu tvrđavu. Radi se o dobro očuvanom utvrđenju koje je osnovao moldavski knez Stefan Veliki (1433 – 1504). Ova tvrđava je bila samo jedna u nizu besarabijskih fortifikacija. Četiri su se nalazile na Dnjestru (Hotin, Soroka, Bender i Beograd na Dnjestru), dve na Dunavu i tri na severnim granicama tadašnje Moldavije. To prvo utvrđenje u Soroki je, u stvari, bilo drveno, a ovo od kamena, koje danas može da se vidi, izgradio je Petar IV Rareš između 1543. i 1546. godine. To je sjajna mala tvrđava pravilne kružne osnove sa pet jakih kula. Tokom Velikog turskog rata (Rata Svete lige, 1683 – 1699) u njoj se uspešno odbranio od Turaka poljski kralj Jan III Sobjeski. Za ovo utvrđenje vodile su se krvave borbe i tokom Rusko – turskog rata (1735 – 1739).
Tvrđava u Soroki.

   Iz Soroke smo krenuli ka Rumuniji, tačnije ka graničnom prelazu Kostešti. Na red je došao rumunski deo Moldavije. Negde predveče stigli smo u Sučeavu.
Unutrašnjost tvrđave u Soroki.