SKADAR
Albaniju sam posetio,
sada već davne, 2007. godine. Bilo je to jedno čudno grupno putovanje, na koje
sam otišao sa većom grupom svojih kolega. Može da se kaže da je u pitanju bila
neka vrsta studijskog putovanja, na kome smo o dobrom delu maršrute odlučivali
u hodu.
Posle mnogo peripetija, kvarova i na kraju
promene autobusa, ušli smo u Albaniju iz Crne Gore preko graničnog prelaza
Božaj, koji se nalazi na obali Skadarskog jezera. Lepi su ti predeli oko ovog jezera,
s tim što su po ulasku u Šiptariju bili “začinjeni” gomilom
đubreta. Cela
okolina se šarenila od neverovatnog broja plastičnih flaša, kesa, praznih
limenki i ostalog smeća. Vozili smo se očajnim putem, punim rupa, mnogo gorim
od lošeg crnogorskog kojim smo došli do Božaja. Često smo usporavali zbog
magaraca, koza i ovaca. Musava dečurlija duž puta nam je ili mahala ili
pokazivala srednji prst. I tako sve do Skadra.
Skadar je drevni grad, koji je tokom većeg
dela srednjeg veka pripadao Srbima. Zamalo i da ponovo postane srpski, tj.
crnogorski, tokom I balkanskog rata. Tada je Skadar više od 6 meseci bio pod
opsadom crnogorske i srpske vojske. Na kraju se i predao, ali pod pritiskom
zapadnoevropskih sila, osvajači, pardon oslobodioci, morali su da ga napuste.
Onda je formirana nezavisna Albanija i od tada pa sve do današnjih dana
sistematski se radilo na falsifikovanju, a po potrebi i rušenju materijalnih
ostataka srednjovekovne Srbije u Skadru i okolini. Naravno nije bila pošteđena
ni ovdašnja srpska nacionalna manjina, kojoj je bilo zabranjeno da govori srpskim
jezikom, pa čak i da ima srpska imena.
 |
| Skadar. |
Danas je to grad od oko 100.000 stanovnika. Prljav
i ružan, mada u samom centru postoji nešto lepih starih kuća, za koje
pretpostavljam da su sa početka 20. veka. Ostalo su gadne zgrade i građevine iz
komunističkog perioda, kao i podjednako ružna moderna i nova zdanja. Na to
treba dodati i ulice pune rupa, propale fasade, što je sve posledica siromaštva
ove zemlje, kao i izvesnu dozu štrokavosti, karakterističnu za većinu
muslimanskih gradova na svetu i dobićete sliku kako je izgledao Skadar te 2007.
godine. Pošto nikada nisam bio politički korektan, ovom opisu Skadra dodao bih
par reči o njegovim žiteljima. Priča koju sam dotle nebrojeno puta čuo kako se
albanski Šiptari fizički razlikuju od naših, ne stoji. I albanski imaju iste
one specifične, blentave njuške, kao i “naši”. Ovoj mojoj “antropološkoj analizi” Šiptara, dodao bih i da su nekako zakržljali. Nisam
video ni jednog krupnog, plećatog Albanca. Sve neki mršavi, sa kratkim nogama,
izduženim torzoima i uskim ramenima. Što se tiče žena, daleko od toga da su
lepe, ali ipak nisu toliko ružne kao muškarci.
U samom centru nalazi se nekoliko dzamija,
kao i par pravoslavnih i katoličkih crkava. Sve su relativno nove i moderne, te
zbog toga nisu ni zavređivale da ih posetim. Od svih njih najviše mi je zapala
za oko Paruče dzamija, ali ne zbog ne znam kakve arhitekture ili lepote, već
zbog jezivo drečave zelene boje kojom je tokom noći bila osvetljena. Nešto što
bi stvarno trebalo pomenuti je mali, ali veoma zanimljiv Istorijski muzej
Skadra, koji je smešten u jednoj staroj trgovačkoj kući iz 19. veka.
 |
| Tvrđava Skadar na Bojani. |
Ono što je meni bilo najzanimljivije u
Skadru, zapravo se nalazi malo izvan grada. Radi se o skadarskoj tvrđavi, iliti
po šiptarski Rozafi. Smeštena je na jednom stenovitom brdu, 130 metara iznad
nivoa mora i okružena rekama Bojanom i Drimom. Još od antičkih vremena
postajala je tu neka fortifikacija, no najveći deo koji je opstao do današnjih
dana izgradili su Venecijanci u 15. veku.
 |
| Tvrđava Skadar na Bojani. |
Prema našem epskom predanju, tvrđavu su
podigli Vukašin, Uglješa i Gojko Mrnjavčević i ti događaji su opisani u pesmi “Zidanje Skadra na Bojani”. Naime, sve što bi preko dana
bilo odrađeno, tokom noći bi rušile vile. Posle mnogo peripetija vila im je
poručila da će prestati sa “opstruiranjem” gradnje, ako u temelje
zazidaju jednu od njihovih supruga. Dogovor je pao da bude zazidana prva koja
sutradan donese doručak majstorima na gradilište. Vukašin i Uglješa su
prekršili dogovor i upozorili svoje žene da ne dolaze, a Gojko nije, te je
njegova draga zazidana. Gojkovica je zamolila majstora da joj ostavi prozor kod
dojki, da bi mogla dojiti svoje čedo. Identičnu varijantu ove pesme imaju i Šiptari,
s tim što se kod njih radi o tri bezimena brata. Slične priče postoje i kod
Mađara, Rumuna i Bugara. Naša verzija koju je zapisao Vuk Stefanović Karadzić,
smatra se najstarijom. Inače, iz skadarskih zidina zna da curka beli kalcit,
tj. mleko iz dojke zazidane neveste. Po ovu čudotvornu, lekovitu tečnost,
vekovima su dolazile žene svih veroispovesti, kada su imale problema sa mlekom
tokom dojenja.
 |
| Crkva Svetog Stefana u tvrđavi. |
Нема коментара:
Постави коментар