BRODOM DO SVETOG ĐORĐA
U 13,30 h ukrcali smo se
na brod Mirčešti i krenuli u plovidbu do Svetog Đorđa (Sfantu Gheorghe). Kao
što već spomenuh, nedaleko od Tulče Dunav se račva u tri kraka. Severni, Kilija,
završava se u Ukrajini. Srednji, Sulina kanal, koji je najpogodniji za plovidbu,
uliva se u Crno more kod istoimenog mesta, koje predstavlja nultu tačku Dunava,
odnosno od njega se računa sva kilometraža na celom toku ove evropske reke.
Treći, južni krak zove se po ribarskom selu Sv. Đorđe, koje se nalazi na ušću
ovog kanala u more. Mi smo se uputili ovim poslednjim.
 |
| Brodovi koji održavaju vezu sa naseljima u delti. |
Brod je bio moderan, dobar, lep, velik, a
pivo u salonu jeftino. Osim nas dvojice bilo je još svega par stranaca. Ostale
putnike činili su stanovnici delte, kojima su ove Navromove brodske linije
maltene jedina veza sa ostatkom sveta, kao i priličan broj rumunskih turista.
Među njima bilo je i dosta pecaroša. U pitanju je bio klasičan brod, koji do
našeg odredišta putuje nekih 5 – 6 sati. Postoje i brže lađe, katamarani, koji
ovu razdaljinu prelaze za 3 – 3,5 sata.
Prvo mesto pored koga smo prošli bilo je
Nufaru. Nekada se zvalo Preslavec (Mali Preslav) po bugarskoj prestonici iz 10.
veka. Najstarije utvrđenje na ovoj lokaciji podigli su Vizantijci. Kada su ga
zauzeli Bugari postao je njihov važan grad iz koga su kontrolisali saobraćaj i
trgovinu na ušću Dunava. Godine 968. osvojio ga je kijevski knez Svjatoslav I i,
verovali ili ne, proglasio ga prestonicom Rusije. Već 971. godine ponovo
prelazi u ruke Vizantijaca, koji su ga preimenovali u Teodoropolis. Godine
1241. tvrđavu i grad razorili su Tatari. Postoje i danas skromni ostaci
Preslavca i čak sam uspeo da sa broda vidim nešto malo sačuvanih bedema.
Zanimljiva je ta daleka istorija delte
Dunava. Osim Dačana, Rimljana, Vizantijaca, Bugara, Rusa, ovde su svoje tragove
ostavili i Đenovljani, koji su po delti imali svoje trgovačke postaje, uglavnom
utvrđene. Recimo, držali su tvrđavu Likostomo u današnjoj Peripavi. Od nje je malo
šta ostalo, ali je zato dobro sačuvano njihovo utvrđenje Enisala, kod mesta
Babadag.
Na svega 2 km od Nufarua nalazi se selo
Malkoc (Malcoci). Njega su 1843. godine osnovali Nemci. Nekih 25 švapskih
familija ovamo je došlo iz Moldavije i Pridnjestrovlja, tj. iz carske Rusije i
ovde se naselilo. To su bili jedini Nemci u osmanlijskoj državi. I danas u ovom
selu postoji, doduše u lošem stanju, nemačka katolička crkva.
Tokom ove naše plovidbe najviše ljudi je
izašlo, a bogami i ušlo, u mestu Mahmudija, koje je smešteno otprilike na pola
puta od Tulče do Sv. Đorđa. Nekih 8 km od njega nalazilo se rimsko utvrđenje
Salsovija, koga je osnovao Licinije. Navodno je ovaj rimski car poreklom iz
ovih krajeva.
Uživao sam u plovidbi Dunavom. Ponovo na
dragoj mi reci posle skoro 20 godina, doduše ovaj put ne za kormilom, već kao
putnik, ali nema veze. Nije mi padalo na pamet da odem u brodski salon, sem
kada sam išao po pivo, nego sam sve vreme bio na palubi i gledao dunavske
obale, lađe sa kojima smo se susretali, ribare u čamcima, krave koje su gacale
po plićacima i retka uboga naselja.
Posle nekih 5 – 6 sati stigli smo do Sv.
Đorđa. Ispred malog pristana za koji se vezao naš brod čekali su brojni žitelji
ovog mesta sa spremnim konjskim zapregama. U neke od njih ukrcali su se meštani
koji su vukli gomile provijanta donetog iz “civilizacije”,
tj. iz Tulče,
a neke su napunili turisti. Prevoz za njih su, verovatno, obezbedili
iznajmljivači kuća i pansiona. Očito osim ribarenja stanovnici Sv. Đorđa se
tokom tih par letnjih meseci intenzivno bave i turizmom. Mi smo nabacili
rančeve na leđa i obodom sela krenuli ka plaži, odnosno do obale Crnog mora.
Usput smo videli dosta zanimljivih kuća izgrađenih u ovdašnjem tradicionalnom
fazonu, sa slamnatim krovovima.
 |
| Sveti Đorđe. |
Nije to bila baš ni tako mala šetnja do
Crnog mora. Kada smo se konačno našli na
plaži uhvatila me je blaga panika. Prilikom svakog koraka po dubokom pesku,
skočni zglobovi su mi se nekontrolisano uvijali izazivajući popriličan bol. Jebote,
pa ja ovako neću moći da pređem ni 100 metara, a kamoli 40 kilometara! Na
jedvite jade dovukao sam se do same obale, skinuo patike i probao da koračam
bos. Dobro je, izgleda da ću bosonog, po utabanom vlažnom pesku, nekako moći.
Laknulo mi je. Malo me je brinulo da se ne isečem na školjke kojih je bilo
kolko hoćeš u pesku. Međutim, izgleda da se radilo o nekim krhkim sortama koje
su krcale ispod mojih tabana, ne praveći mi nikakvu štetu na stopalima.
Nastavili smo uz plažu, polako ostavljajući iza sebe ne tako mali broj kupača.
Nakon što smo prošli i grupu nudista produžili smo još kilometar – dva i više
nikoga nije bilo oko nas.
Došlo je vreme da se pripremimo za noćenje.
Prvo smo razapeli šator, a onda uleteli u more. Joj kako je prijalo posle celodnevnog
akanja po strašnoj vrućinčini, a voda onako malo ladnjikava, baš kako treba.
Nije moglo da se pliva, pošto su talasi bili ogromni, a i prilično je plitko,
ali brčkanje je bilo sasvim dovoljno. Nakon osveženja na red je došla kafica, a
onda i priprema večere. Na meniju su bile neke rumunske kobaje.
Navodno je naš šator predviđen za dve osobe,
možda za neke gembavce, ali svakako nije za dva klipana kao što smo nas
dvojica. Zbog toga smo ostavili jednu stranu otvorenu, tako da su nam noge
virile napolje. Zato smo imali pogled na nebo ispunjeno milionima zveda, ali i
bili izloženi vetru, koji, kako izgleda, ovde ne prestaje da duva. Uprkos svemu
uživao sam, čak mi nije smetalo ni to što me je malo bolela glava. Da li od
vetra koji me je dobro produvao na brodu ili sam fasovao neku blažu sunčanicu,
ko će ga znati. Krnuo sam nekolko kafetina i nastavio da zurim u zvezdano nebo
sve dok me šum talasa nije uspavao.
Нема коментара:
Постави коментар