Delta Dunava 2015. (7. deo)

SULINA

   Sulina, grad na ušću Dunava, nulta tačka od koje se računa svaki kilometar na ovoj reci. Tačno 1.170 km uzvodno nalazi se moj Beograd.

   U srednjem veku Đenovljani su na ovom mestu formirali malu luku, koju su naseljavali mornari, gusari i ribari. Kasnije će pasti u ruke Osmanlija, a od njih će je preoteti Rusi. Sulina je tokom 18. veka i prve polovine 19. veka bila tek seoce  sa dvadesetak kuća, jednom drvenom dzamijom i hamamom. Pratila ju je reputacija piratskog gnezda. Bila je neprijatna za život zbog velike vlage i mnoštva komaraca. Brojni putopisci zapisali su da su u Sulini živeli raznorazni avanturisti pristigli iz svih delova Orijenta u želji da nekako dođu do novca, čak i po cenu svojih života, koje, inače, kako kažu, nisu mnogo cenili. Svi ti putopisci opisuju Sulince, kao pirate, pijanice, zle i opasne ljude.

Sulinski svetionik.

   Stvar se menja 1856. godine, nakon Krimskog rata, kada je u Parizu formirana Evropska dunavska komisija, čije je sedište postavljeno u Sulini. Dunavsku komisiju činili su predstavnici Francuske, Engleske, Austrije, Prusije, Rusije, Sardinije i Turske. Tako je ovaj grad oko koga su se godinama borili Rusi i Osmanlije postao evropski grad.

Zgrada Dunavske komisije.

   Od tog momenta počinje procvat Suline. Postala je kosmopolitsko mesto koje se jako brzo kolonizovalo i razvijalo. Dobila je nadimak Venecija Orijenta. Za zvanični jezik izabran je francuski. Izgrađena je raskošna palata Dunavske komisije. Takođe je podignuta bolnica i vodotoranj. Uspostavljena je telegrafska, a zatim i telefonska veza. Napravljeno je groblje. Uvedeno je prvo petrolejsko, a potom i električno osvetljenje. Na morskoj plaži je napravljen kazino. Osnovano je pozorište, naravno i bordel. Po gradu je bilo mnogo kafea i restorana. Sulina je imala i svoje novine.

   Dunavska komisija je brinula i finansirala sve konfesije u ovom mestu. Učestvovali su u izgradnji prvo katoličke crkve, zatim ruske pravoslavne, pa protestantske i grčke, a na kraju i dzamije. Početkom 20. veka u Sulini su bile dve rumunske škole, dve grčke, jedna nemačka, jedna jevrejska i jedna francuska.

Rumunska crkva Svetog Nikole.

   Razvoj Suline prekinut je tokom I svetskog rata, kada je doslovno svedena na ruševine. Međutim, posle 1920. godine grad je obnovljen i do 1932. godine čak je postao pomodno turističko mesto. To je period kada je masovnije počela rumunizacija Dobrudze, a time i ovog kosmopolitskog mesta. Inače, u Dobrudzi pre njene inkorporacije u Rumuniju, Rumuni su zapravo bili debela manjina.

   Opadanje Suline otpočelo je razvojem druge crnomorske luke – Konstance. Uz to ovaj grad su tokom II svetskog rata izbombardovali i saveznici i sile osovine. Kao da to nije bilo dovoljno, tokom tih ratnih godina, zadesio ih je i jak zemljotres praćen velikom poplavom. Konačni udarac Sulini zadala je izgradnja kanala Černa voda – Konstanca, koji je ovu rivalsku luku povezao sa Dunavom.

   Došlo je i do velike demografske promene. Većina gradskog stanovništva, tj. Grci, Jermeni i Jevreji, napustila je zemlju. Pojačana je rumunizacija, a mnogi Lipovci (Rusi staroverci) razbacani po selima delte, naselili su se u grad. U ovim komunističkim vremenima, barem na početku, izgleda da je Sulina, ipak, malo bolje prošla nego drugi delovi Rumunije. Izdvojena u ćošku države, slabo dostupna, bila je u nekoj sivoj zoni i stroga komunistička pravila nisu se baš striktno sprovodila. Recimo, sve do 1950. godine postojao je bordel u ovom mestu. Bivši buržuji, tj. trgovci i ostali građani koji nisu emigrirali, još neko vreme su, koliko-toliko davali neki urbani šmek Sulini.

 I kasnije tokom idiotske vladavine Čaušeskua ljudi su se ovde nekako snalazili. Muljalo se, trgovalo. Luka je to! Čamci su se šunjali oko brodova, prodavala se nafta, švercovala se roba, kralo se sa lađa i barži. Neko reče, kao u 17. i 18. veku, kada je ovo mesto krasio epitet gusarskog gnezda.

   A onda je došla 1989. godina. Rumuni su se oslobodili diktatora, a u Sulini je sve otišlo dođavola. Lokalna industrija je propala, ljudi su ostali bez posla, grad je krenuo da se raspada. Počeli su da ga nazivaju “umirući grad”, “zamrznut u vremenu”, “grad zaražen sećanjem”, “zaspali grad”. Njegovi malobrojni ostareli žitelji sa setom su se prisećali vremena kada je to bio “El Dorado” i kada je “Evropa plovila na Dunavu”. Jedan ljutiti stanovnik ovog mesta izjavio je  “U Sulini sunce pre izlazi nego u ostatku zemlje. Mi smo prvi koji ugledamo svetlo, ali zadnji koji vide pravdu”.

   Zapravo ovo “umiranje” Suline nije baš tako sveža pojava. Davne 1933. godine Eugenije Botez, mornarički oficir i šef kapetanije luke ovog mesta, napisao je pod pseudonimom Žan Bart novelu “Europolis”. U ovom veoma popularnom, i na mnoge svetske jezike prevedenom delu, on je prorekao da jednoga dana neće skoro ništa ostati od ovog grada, nekada tako punog života. Sa smrću ovog Europolisa počeće i lagano umiranje u bolovima Evrope. Već sledeće godine nakon što je objavio novelu Žan Bart je umro, a njegovo proročanstvo počelo je da se obistinjuje. Pre nekih 5 – 6 godina bugarski ržiser Kostadin Bonev, inspirisan ovim delom, snimio je film “Europolis – grad na delti”, koji takođe prikazuje turobnu sadašnjost ovog mesta.

   U Sulini koja je nekada brojala 10.000 stanovnika danas živi oko 3.500 ljudi. Zapravo ovaj grad se sastoji od 6 glavnih ulica, koje se paralelno pružaju sa tokom Dunava. U 1. ulici do reke nalaze se lepe zgrade i druge građevine sa starinskim fasadama iz vremena procvata ovog grada. U tim kućama su živeli belosvetski trgovci, zaposleni u  Dunavskoj komisiji, kapetani itd. U 2. ulici već počinju da se mešaju stilovi nekadašnjeg života. Ima tu i nešto raskošnijih zdanja, kao u 1. ulici, ali ima i drvenih kuća, kao i onih sa doksatima. U njima su obitavali malo manje imućni žitelji ovog grada. I u 3. ulici ima tih starinskih, zanimljivih, mada sada uglavnom oronulih, kuća, u kojima su tokom tog srećnog i prosperitetnog doba, verovatno, živeli mornari, lučki radnici, ribari i sl. Tu, kao i u sledećoj ulici, već počinju da se pojavljuju odvratne zgrade iz doba Čaušeskua. Niko, bre, nije znao da napravi ružnije stambene zgrade od tih komunista. U 5. ulici gotovo da nema ničeg urbanog, a 6. je već selo i po njoj se šetaju razne domaće životinje, mada zna po neki bik da zaluta i u 1. ulicu i zalegne maltene pravo ispred nekog modernog restorana.

   Realno, Sulina i nema bogzna šta da ponudi posetiocima, ali meni je bila baš interesantna. Verovatno zbog moje bivše profesije, kao i zato što sam bio dobro upoznat sa njenom interesantnom prošlošću. Obišli smo raznorazne crkve ovog grada, počevši od glavne rumunske pravoslavne crkve, lepe i raskošne, posvećene, kome drugom nego Svetom Nikoli, zaštitniku brodara. Grčka, koja ima drveni zvonik, takođe je posvećena ovom svecu. Postoji u gradu i katolička, kao i ruska staroverska bogomolja. 

Grčka crkva Svetog Nikole.

   Najveća od tih starih zgrada i za ovo mesto, onako, najreprezentativnija je palata Dunavske komisije. Ispentrali smo se i na vrh svetionika što ga je ova organizacija ovde  podigla 1870. godine. Prošli smo i pored kuće Žana Barta, a videli smo i vodotoranj čiju su izgradnju 1897. godine finansirali Holanđani. Vremenom se u Sulini odomaćila legenda da je prilikom posete ovom mestu holandska kraljica zatražila čašu vode i dobila vodu zahvaćenu direktno iz Dunava. Posle toga ona je odlučila da pomogne izgradnju ovog spremišta za vodu.

Vodotoranj.

   Boraveći malo u ovom gradu došao sam do zaključka da su Sulinci potpuno okrenuti Dunavu, iako se nalaze na ušću ove reke u more. Sve kuće su im uz Dunav, dok je morska obala potpuno prazna. Ribu love uglavnom na Dunavu. Nemaju ni jednu morsku putničku liniju, tj. niti jedan brod ne plovi do nekog drugog mesta na obali Crnog mora. Ovde sam prvi put pomislio da ona šaljiva izreka “ko nema Dunav dobro mu je i more” možda ima smisla. Sulinci imaju i Dunav i more, ali se čvrsto drže Dunava.

   Kao što već rekoh, o umiranju ovog mesta priča se još od 30-tih godina prošlog veka. Ja nisam stekao utisak da je u pitanju “umirući grad”, “mrtvi grad”, naprotiv meni je delovao prilično živ. Šetalište uz Dunav bilo je puno ljudi, kao i restorani duž tog keja. Plaža na moru je, takođe, bila pristojno posećena. Po reci su zujali čamci sa turistima. Skoro svaki dan bi u pristanište uplovio neki morski brod, koji je došao iz ko zna kog dela sveta, Sve, sve ali nikako mi nije ličio na “umirući” grad. Meštani su mi rekli da je tako tokom tih par letnjih meseci, a da onda sve stane. Jedina veza sa ostatkom države, tj. brodovi za Tulču, koji leti idu šest puta sedmično, prepolove polaske. Zimi ponekad tu liniju moraju da održavaju ledolomci. Inače, zima u delti obično nije preterano jaka, ali duva užasan vetar. Lokalci tada kažu da su Rusi uključili ventilator.

   Prvi dan u Sulini završili smo u jednom restoranu na obali Dunava. Naravno, jeli smo ribu. Prvo riblju čorbu od somovine. Bila je truba. Nešto bledunjavo, nezačinjeno, ne može ni da prismrdi našoj. Naručili smo i kalkana. U pitanju je morska riba, na foru ribe list. Otuda joj i ime kalkan, što na turskom znači štit. Važi za kvalitetnu ribu i na nju se prilično pale Turci, Rusi, Ukrajinci i Rumuni. Riba je bila ok, ali mene je oduševio neki rumunski sos od belog luka, koji se obavezno služi uz ribu. Fenomenalan je.

Delta Dunava 2015. (6. deo)

DOLAZAK U SULINU

   Ustali smo rano, spakovali šator i ostale stvari i krenuli ka Sulini. Bili smo odmorni i naspavani, ali ovaj put veoma žedni, jer smo poslednji put okusili vodu još juče popodne. Ovo parče puta što nam je preostalo nije bilo baš tako kratko. Bogami, imalo je da se hoda dok nismo stigli do svog cilja. I tako obavismo ovo pešačenje od Sv. Đorđa do Suline. Tokom svih 38 kilometara nismo sreli ni jedno jedino ljudsko biće. Realno, za relativno mladog zdravog čoveka nije neki problem proći ovu deonicu. Bitno je samo da ta osoba bude koliko – toliko jaka, zbog nošenja stvari i vode i da ne bude neki kmezavac kome smeta sunce, vetar, komarci i slično. Meni su jedini problem predstavljali moji skočni zglobovi, ali znao sam da će tako biti i znao sam da ću izdržati. Pa, ne mogu oni mene da bole koliko ja mogu da trpim! Sve u svemu i uprkos svemu drago mi je što sam se upustio u ovo pešačenje i kampovanje.

Jutro kod Suline.

Sulinski svetionik.

   U prvom sulinskom restoranu bacio sam se na kafansku stolicu i odmah naručio vodu, kafu i pivo. Tražio sam veliku flašu vode, ali nisu imali, pa sam uzeo nekoliko onih malih od pola litra. Uh, kako sam ih pocepao! Nismo mnogo žurili da napustimo ovaj lokal. Sedeli smo dugo i nalivali se raznim tečnostima, ali na kraju smo morali da ustanemo, ponovo nabacimo rančeve na leđa i krenemo da negde pronađemo smeštaj. Ispostavilo se da to i nije tako lak zadatak. U prvih nekoliko hotela i pansiona nije bilo mesta. Ubrzo smo saznali da je ozbiljan problem naći tokom letnjeg vikenda ovde prenoćište. Turisti, pecaroši i ljubitelji prirode iz obližnjih mesta dolaze u priličnom broju u Sulinu da bi tu proveli vikend. Da budem precizniji, nema tih turista ne znam koliko mnogo, ali ovaj gradić nema ni bogzna kakve kapacitete. Uz to jedino subotom odavde nema brodskog prevoza za Tulču, tako da niko od gostiju ne može tim danom da napusti ovaj grad. Mi smo, naravno, došli u Sulinu tačno u subotu ujutru.

Sulina.

   Dok smo se tako muvali ovom varošicom, neuspešno tražeći da se negde smestimo, spazio nas je jedan debeljko i upitao da li nam treba smeštaj. Naravno da nam treba! Ispostavilo se da je u pitanju neki lokalac koji, za razliku od većine drugih žitelja ovog grada, zna engleski i koji, verovatno za neku proviziju, dovodi turiste iznajmljivačima soba i pansiona. Osim toga organizuje izlete po delti i bavi se sličnim stvarima. Bogami, i on se namučio da nas negde smesti. Mobilni mu se usijao koliko je zvao razne ljude koji se bave izdavanjem soba, stanova, pansiona da vidi imaju li što slobodno. Posle par neuspešnih pokušaja odveo nas je u jedan stan i jednu kuću. To je bilo nešto jako jeftino, ali i totalno bezveze. Nismo mi uopšte zahtevni, ali radi se o nekim sobicama u okviru domaćinstva u kojima ljudi žive. Totalno bez intime, a uz to ne bismo imali gde da istresemo gomile onih stonoga iz našeg prtljaga. Posle ozbiljne potrage konačno nam je pronašao stan u jednoj zgradi. Odlično, bili smo sami u njemu, a i cena nam je odgovarala.

   Nakon što smo se smestili, pažljivo smo iznad kade istresli jednu po jednu stvar iz ranaca. Bukvalno bilo je na stotine onih bubetina. Tek posle toga na red je došlo tuširanje, kafica i mali odmor pred obilazak Suline.

Delta Dunava 2015. (5. deo)

PEŠKE OD SVETOG ĐORĐA DO SULINE

   Sasvim očekivano, probudili smo se sa prvim zracima sunca. Popili smo po kaficu, a onda je usledilo jutarnje kupanje. U pesku oko šatora primetio sam tragove neke životinjke, šakal ili možda pas pošto i nismo bili baš mnogo udaljeni od naselja. Fotografisao sam te tragove, a jedan pasionirani, iskusni lovac me je kasnije ubeđivao da je u pitanju vuk, međutim ja u to i dalje ne verujem. Kako bilo da bilo, ta živuljka je došla do našeg šatora, napravila krug oko njega i nastavila svojim putem. Prilikom pakovanja shvatili smo da su naše stvari i šator puni nekih odvratnih, užasno brzih, stonoga. Bukvalno ih je bilo na stotine. Ispadale su iz svega čega bi se dohvatili. Da ih trebimo nije imalo smisla, te smo spakovali stvari sa sve tim insektima. Bolje te gadne stonoge nego komarci, kojih na svu sreću uopšte nije bilo.

   Nastavili smo dalje ka našem cilju, ka Sulini. Drugaru ovo pešačenje nije teško padalo, pošto je u dobroj kondiciji, jedino se malo žalio na leđa zbog težine ranca. Meni teret nije predstavljao problem, poprilična su mi leđa, jak sam, vežbam redovno. Potpuno mi je isto išao sa punim rancem ili bez ičega, zglobovi su me podjednako boleli. Jedno zgodno deblo iskoristili smo da na njemu doručkujemo. Nakon što smo smazali par konzervi, palo je još jedno kupanje, a onda nastavak trekinga.

   Osim nas duž te plaže bilo je na milione galebova, kormorana i drugih ptica. Kako bismo im se približavali, tako su se na nebo dizala ogromna jata ovih ptica. One bi tamo gore sačekale da nas dvojica prođemo, a onda bi se spustile na isto mesto na kome su bile pre nego što smo ih uznemirili.

   Nisu to bile jedine životinje koje smo susretali na ovom putu. S vremena na vreme ispred nas bi se isprečili bikovi. Samo bikovi, bez krava i to različitih veličina, od mladih, pa do pravih grdosija. Predpostavljam da su ih ovde pustili nihovi vlasnici, pošto za razliku od krava i nemaju neku vajdu od njih. Tu su na sigurnom omeđeni morem, močvarama i lagunama, verovatno, dok ne dođe vreme za klanje. Uglavnom smo prolazili pored njih bez problema, osim u slučaju jednog crnog ogromnog, koga smo za svaki slučaj obišli u širokom luku. Tom prilikom sam se onako bosonog pošteno izubadao i izgrebao.

   To bi bilo to, što se tiče živih bića koja smo sretali, ali naišli smo i na 5 – 6 uginulih delfina. Ne znam šta je razlog što su ove svima drage životinje ovako završile. Posle sam se raspitivao i saznao da se često pronalaze crknuti delfini na ovom potezu. Neki kažu da mnogi od njih nastradaju u ribarskim mrežama, međutim, izgleda da oni, kao i kitovi, znaju da se nasuku, a ovde je plitko svih 30 i kusur kilometara. Pre par godina pronađeno je na sulinskoj plaži u jednom danu 48 uginulih delfina, bez tragova od mreža na njima.

   Došlo je vreme da se ruča. Izabrali smo jedno mesto gde smo pronašli veću količinu suvih grana potrebnih za vatru. Ispostavilo se da paljenje vatre na ovako vetrovitoj čistini i nije tako lako. Čak ni papir nije hteo da gori, valjda, zbog viška kiseonika, već je samo tinjao bez plamena. Iskoristili smo jedno izdubljeno deblo da u njemu zapalimo vatru i da u tako zaklonjenom prostoru ispečemo kobasice. Kobaje su bile izvrsne i pored ovdašnjeg neizostavnog začina, peska. Njega se nismo mogli kurtalisati, imali smo ga svuda, u ustima, očima, ušima, u vreći za spavanje, u šatoru, ma svugde. Posle bogatog ručka još jedno kupanje, a onda nastavak pešačenja.

   Na nekoliko mesta plažu kojom smo se kretali presecali su kanali. Zbog toga sam, za svaki slučaj, poneo par najlonskih dzakova da u njima prenesemo stvari ukoliko bi morali da preplivavamo ove kanale. Međutim, kako sam i pretpostavljao u ovo doba godine oni su bili plitki, te smo ih lako pregazili.

   Kako je dan prolazio pešačenje mi je postajalo sve teže i teže. Zglobovi su mi poprilično otekli, tako da je svaki naredni korak iziskivao sve veći napor. Počeo sam da pravim sve češće pauze, a, bogami, i sve češće da se osvežavam u moru.

   Prošli smo i pored jezera u kome obitava najveća kolonija pelikana u Evropi, ali mene su toliko bolele noge, da mi nije padalo na pamet da im se približim i provedem neko vreme posmatrajući ove simpatične ptice.

   Kada smo u daljini ugledali neke skalamerije, pomislili smo da su to lučke dizalice Suline i dogovorili se da nastavimo dalje, ne bismo li iste večeri stigli do našeg cilja. Nastavili smo da hodamo, a za mene je ovaj period pešačenja predstavljao pakao. Posle mnogo prolivenog znoja i pretrpljenog bola zbog zglobova, shvatili smo da smo se zajebali. U pitanju su bili nekakvi vojni radari i skalamerije nedaleko od Suline. Bilo je nemoguće stići u normalno doba u ovaj grad, te smo odlučili da smesta razapnemo šator.

   Jedva smo to odradili. Bio sam umoran, noge su me razbijale, a i prilično sam izgoreo od sunca. To ću, zapravo, shvatiti tek sutradan kada sam na listu desne noge ugledao nekoliko plikova veličine jajeta. U pitanju su bile opekotine kao da sam se na vatri ispekao. Nekako smo postavili taj šator, tačnije nešto smo skarabudzili. Počela je i da me hvata blaga groznica zbog koje mi je bila zima na + 35 stepeni. Uz sve to, misleći da ćemo večeras biti u Sulini, popili smo svu vodu koju smo poneli, a poneli smo svaki po 7 litara.

   Čim sam se spustio u vreću odmah sam zakuntao i to onim totalnim snom. Međutim, nisam dugo spavao. Komarci, na milione! Ni autan u stiku, ni u spreju, ma ništa nije pomagalo.Tokom logorovanja prošle noći nije bilo uopšte ovih krvopija, ali tada nam je malo smetao vetar. Poučeni tim iskustvom ovaj put smo šator postavili kontra vetru i zbog toga su ga napunili komarci. Problem sa ovim dosadnim insektima rešio sam tako što sam napustio šator, rasprostro vreću na pesku i zaspao na otvorenom. Ovaj put sam bio suviše umoran da bih uživao u zvezdanom nebu i šumu talasa, ali sam zato uživao u odsustvu komaraca.

Delta Dunava 2015. (4. deo)

BRODOM DO SVETOG ĐORĐA

   U 13,30 h ukrcali smo se na brod Mirčešti i krenuli u plovidbu do Svetog Đorđa (Sfantu Gheorghe). Kao što već spomenuh, nedaleko od Tulče Dunav se račva u tri kraka. Severni, Kilija, završava se u Ukrajini. Srednji, Sulina kanal, koji je najpogodniji za plovidbu, uliva se u Crno more kod istoimenog mesta, koje predstavlja nultu tačku Dunava, odnosno od njega se računa sva kilometraža na celom toku ove evropske reke. Treći, južni krak zove se po ribarskom selu Sv. Đorđe, koje se nalazi na ušću ovog kanala u more. Mi smo se uputili ovim poslednjim.

Brodovi koji održavaju vezu sa naseljima u delti.

   Brod je bio moderan, dobar, lep, velik, a pivo u salonu jeftino. Osim nas dvojice bilo je još svega par stranaca. Ostale putnike činili su stanovnici delte, kojima su ove Navromove brodske linije maltene jedina veza sa ostatkom sveta, kao i priličan broj rumunskih turista. Među njima bilo je i dosta pecaroša. U pitanju je bio klasičan brod, koji do našeg odredišta putuje nekih 5 – 6 sati. Postoje i brže lađe, katamarani, koji ovu razdaljinu prelaze za 3 – 3,5 sata.

   Prvo mesto pored koga smo prošli bilo je Nufaru. Nekada se zvalo Preslavec (Mali Preslav) po bugarskoj prestonici iz 10. veka. Najstarije utvrđenje na ovoj lokaciji podigli su Vizantijci. Kada su ga zauzeli Bugari postao je njihov važan grad iz koga su kontrolisali saobraćaj i trgovinu na ušću Dunava. Godine 968. osvojio ga je kijevski knez Svjatoslav I i, verovali ili ne, proglasio ga prestonicom Rusije. Već 971. godine ponovo prelazi u ruke Vizantijaca, koji su ga preimenovali u Teodoropolis. Godine 1241. tvrđavu i grad razorili su Tatari. Postoje i danas skromni ostaci Preslavca i čak sam uspeo da sa broda vidim nešto malo sačuvanih bedema.

   Zanimljiva je ta daleka istorija delte Dunava. Osim Dačana, Rimljana, Vizantijaca, Bugara, Rusa, ovde su svoje tragove ostavili i Đenovljani, koji su po delti imali svoje trgovačke postaje, uglavnom utvrđene. Recimo, držali su tvrđavu Likostomo u današnjoj Peripavi. Od nje je malo šta ostalo, ali je zato dobro sačuvano njihovo utvrđenje Enisala, kod mesta Babadag.

   Na svega 2 km od Nufarua nalazi se selo Malkoc (Malcoci). Njega su 1843. godine osnovali Nemci. Nekih 25 švapskih familija ovamo je došlo iz Moldavije i Pridnjestrovlja, tj. iz carske Rusije i ovde se naselilo. To su bili jedini Nemci u osmanlijskoj državi. I danas u ovom selu postoji, doduše u lošem stanju, nemačka katolička crkva.

   Tokom ove naše plovidbe najviše ljudi je izašlo, a bogami i ušlo, u mestu Mahmudija, koje je smešteno otprilike na pola puta od Tulče do Sv. Đorđa. Nekih 8 km od njega nalazilo se rimsko utvrđenje Salsovija, koga je osnovao Licinije. Navodno je ovaj rimski car poreklom iz ovih krajeva.

   Uživao sam u plovidbi Dunavom. Ponovo na dragoj mi reci posle skoro 20 godina, doduše ovaj put ne za kormilom, već kao putnik, ali nema veze. Nije mi padalo na pamet da odem u brodski salon, sem kada sam išao po pivo, nego sam sve vreme bio na palubi i gledao dunavske obale, lađe sa kojima smo se susretali, ribare u čamcima, krave koje su gacale po plićacima i retka uboga naselja.

   Posle nekih 5 – 6 sati stigli smo do Sv. Đorđa. Ispred malog pristana za koji se vezao naš brod čekali su brojni žitelji ovog mesta sa spremnim konjskim zapregama. U neke od njih ukrcali su se meštani koji su vukli gomile provijanta donetog iz “civilizacije”, tj. iz Tulče, a neke su napunili turisti. Prevoz za njih su, verovatno, obezbedili iznajmljivači kuća i pansiona. Očito osim ribarenja stanovnici Sv. Đorđa se tokom tih par letnjih meseci intenzivno bave i turizmom. Mi smo nabacili rančeve na leđa i obodom sela krenuli ka plaži, odnosno do obale Crnog mora. Usput smo videli dosta zanimljivih kuća izgrađenih u ovdašnjem tradicionalnom fazonu, sa slamnatim krovovima.

Sveti Đorđe.

   Nije to bila baš ni tako mala šetnja do Crnog mora. Kada smo se konačno  našli na plaži uhvatila me je blaga panika. Prilikom svakog koraka po dubokom pesku, skočni zglobovi su mi se nekontrolisano uvijali izazivajući popriličan bol. Jebote, pa ja ovako neću moći da pređem ni 100 metara, a kamoli 40 kilometara! Na jedvite jade dovukao sam se do same obale, skinuo patike i probao da koračam bos. Dobro je, izgleda da ću bosonog, po utabanom vlažnom pesku, nekako moći. Laknulo mi je. Malo me je brinulo da se ne isečem na školjke kojih je bilo kolko hoćeš u pesku. Međutim, izgleda da se radilo o nekim krhkim sortama koje su krcale ispod mojih tabana, ne praveći mi nikakvu štetu na stopalima. Nastavili smo uz plažu, polako ostavljajući iza sebe ne tako mali broj kupača. Nakon što smo prošli i grupu nudista produžili smo još kilometar – dva i više nikoga nije bilo oko nas.

   Došlo je vreme da se pripremimo za noćenje. Prvo smo razapeli šator, a onda uleteli u more. Joj kako je prijalo posle celodnevnog akanja po strašnoj vrućinčini, a voda onako malo ladnjikava, baš kako treba. Nije moglo da se pliva, pošto su talasi bili ogromni, a i prilično je plitko, ali brčkanje je bilo sasvim dovoljno. Nakon osveženja na red je došla kafica, a onda i priprema večere. Na meniju su bile neke rumunske kobaje. 

   Navodno je naš šator predviđen za dve osobe, možda za neke gembavce, ali svakako nije za dva klipana kao što smo nas dvojica. Zbog toga smo ostavili jednu stranu otvorenu, tako da su nam noge virile napolje. Zato smo imali pogled na nebo ispunjeno milionima zveda, ali i bili izloženi vetru, koji, kako izgleda, ovde ne prestaje da duva. Uprkos svemu uživao sam, čak mi nije smetalo ni to što me je malo bolela glava. Da li od vetra koji me je dobro produvao na brodu ili sam fasovao neku blažu sunčanicu, ko će ga znati. Krnuo sam nekolko kafetina i nastavio da zurim u zvezdano nebo sve dok me šum talasa nije uspavao.

Delta Dunava 2015. (3. deo)

TULČA

   Do Tulče smo se prevezli autobusom iz Bukurešta. Ovo mesto u Dobrudzi poznato je i kao Kapija Dunava. Odavde polaze brodovi za sva tri glavna dunavska kanala i manje-više svo malobrojno stanovništvo delte vezano je za ovaj grad.

Tulča.

   Prvo što smo otišli da posetimo u Tulči bio je muzej delte. Na početku je prikazana kratka istorija ove oblasti, a zatim sledi deo postavke koji se bavi stanovništvom delte. Tu su instalirane replike njihovih kuća, radionica, čamaca itd. Životinjski svet je predstavljen prepariranim životinjama, a glavna atrakcija je akvarijum u kome su smeštene dunavske ribe. Najveću pažnju privlači veliki bazen sa ogromnim morunama (jesetrama). Sve u svemu, ok mi je bio ovaj muzej, s tim što imam par ozbiljnih primedbi. Glavna je ta što se u jednom delu među prepariranim životinjama nalaze lav, pavijan i druge vrste koje nemaju veze sa ovim podnebljem, dok se u akvarijumu praćakaju i neke ribe iz dalekih azijskih predela. Šta će sve to u muzeju delte?

Pelikani.

Štuke.

Morune.

 Nastavili smo dalje do malog arheološkog muzeja, koji se nalazi u podnožju brda na kom je smešten spomenik “Nezavisnosti”. Osim ovog spomenika Rumuni su na tom brdu postavili i natpis “TULCEA”, nalik onim čuvenim holivudskim slovima.

   Po povratku u grad prošli smo pored Azizije dzamije, kao i lipovačke crkve. Lipovci su Rusi, staroverci koji su prilično brojni u celoj Dobrudzi, a posebno u delti Dunava. Ovi staroverci ili staroobrednici počeli su da napuštaju Rusiju nakon reformi patrijarha Nikona, koji je 1652. godine odlučio da unese neke ispravke u crkvene knjige i obrede. Između ostalog naredio je da se umesto kolenopoklonjenja vrši običan poklon, kao i da se krsti sa tri, a ne sa dva prsta. Pošto je Nikon surovo progonio protivnike reformi, ovi su se spasavali bekstvom. Tako su prve grupe Lipovaca 1720. godine pristigle u deltu Dunava. Kasnije će u ove dunavske krajeve doći i tzv. Nekrasovi kozaci, takođe staroverci, koji će se stopiti sa Lipovcima. 

Lipovačka crkva.

Azizija dzamija.

   Tulča se pruža duž Dunava i sasvim očekivano život ovog grada skoncentrisan je oko ove reke. Uz njenu obalu nalazi se lepo uređeno šetalište sa restoranima, štandovima, radnjicama, kao na moru. Na tom keju privezani su raznorazni brodovi i to osim ovih Navromovih, što održavaju redovnu putničku liniju, tu su i brojni turistički brodići i čamci za izlete po dunavskoj delti. Ceo grad je u znaku Dunava, brodarstva i ribolova, što se može videti i po postavljenim spomenicima. Na sred kružnog toka nalazi se veliko sidro i kormilo. U parku je postavljen čamac karakterističan za ove krajeve, jedna vrška (ribarski alat), kao i još neka ribarska skalamerija. Na obali se nalazi ogromna figura morune i skulptura pelikana. Nabasao sam i na bistu čuvenog sulinskog kapetana i pisca Eugenija Boteza, poznatijeg pod pseudonimom Žan Bart. Kad smo već kod skulptura, najčudnije što sam video bile su tri biste postavljene jedna do druge. U pitanju su ruski i ukrajinski pisci Jesenjin i Ševčenko u društvu Mustafe Kemala Ataturka. Ostalo mi je nejasno kako je došlo do formiranja ovog spomeničkog trojstva. Šetnju po Tulči završili smo ispred jednog veštačkog jezera sa velikim gejzirom, noću obojenim raznim svetlima. OK mi je bilo u Tulči, jedino što su mi nakon razgledanja ovog grada, kao i celodnevnog špartanja Bukureštom, skočni zglobovi bili u užasnom stanju, a već sutradan trebalo je da se upustim u pravo ozbiljno pešačenje od skoro 40 km.

Brod u Tulči.