Delta Dunava 2015. (10. deo)

KONSTANCA

   Rano izjutra ukrcali smo se na brod i krenuli za Tulču. Ovaj put sulinskim kanalom i ovaj put katamaranom. Dobra stvar je što ova lađa stiže do Tulče za neka 3 sata, dok klasične idu oko 5 sati. Loša stvar je što je katamaran znatno manji, te je u njemu bila gužva, pa je zbog toga bilo malo teže dokopati se mesta na palubi.

Katamaran.

   Autobuska stanica u Tulči nalazi se nedaleko od doka na koji smo pristali, te smo vrlo brzo po silasku sa broda bili u autobusu na putu za Konstancu. Kratku pauzu napravili smo u mestu Babadag. Zaustavili smo se tačno preko puta dzamije Ali Gazi Paše iz 1610. godine, tako da sam malo bacio pogled i na ovu bogomolju. Nekada je Babadag bio važan grad, a ime bi mu se moglo sa turskog prevesti kao “Očeva planina”. Dovodi se u vezu sa čuvenim dervišem iz 13. veka Baba Sari Saltikom. Turci su ovo mesto zauzeli 1393. godine i u njemu podigli svoje utvrđenje. Neko vreme je bilo sedište pašaluka. Tokom Krimskog rata izbombardovala ga je ruska mornarica, a nakon Sanstefanskog sporazuma 1878. godine pripojen je Rumuniji.

   Još dva sata vožnje od Babadaga i stigosmo u Konstancu. Ova velika crnomorska luka je ozbiljan grad, sa preko 300.000 stanovnika. Od autobuske stanice do centra uputili smo se pešice i u prvom hotelu na koji smo naišli pronašli smeštaj, uprkos prognozama Rumuna sa kojima smo pričali u Sulini da ćemo se namučiti sa nalaženjem prenoćišta u ovom popularnom turističkom gradu.

   Ostali smo u Konstanci tri dana. Planirali smo da nešto obiđemo i u njenoj široj okolini, ali smo na kraju odustali od toga, te smo imali dovoljno vremena da lepo i natenane prošpartamo ovaj grad. Prvo naselje na mestu Konstance osnovali su još Stari Grci, oko 600. godine pne. i nazvali ga Tomi. 

   Tokom rimske vladavine Tomi je postao poznat po tome što je u njemu živeo prognani Ovidije. Ovog, jednog od najvećih rimskih pesnika, proterao je prvi rimski car Avgust. Ne zna se tačan razlog za to. Špekuliše se nekakvom ljubavnom aferom u carskoj porodici u koju je bio umešan i Ovidije, a možda je uzrok bila i sama njegova poezija, koju su neki Rimljani smatrali nemoralnom. Kako bilo da bilo, pesniku je teško pao boravak u ovom gradu i u nekoliko pesama koje je napisao lamentira nad svojom sudbinom izgnanika i moli cara da se smiluje i dozvoli mu povratak u Rim. To se nije dogodilo, a Ovidije je 17. ili 18. godine umro u Tomiju. Skulptura ovog rimskog pesnika nalazi se u centru, na glavnom gradskom trgu, koji nosi njegovo ime.

Spomenik Ovidiju.

   Na istom trgu je i izuzetno raskošna zgrada arheološkog i istorijskog muzeja, koja je puna predmeta iz tih rimskih vremena. Ispred muzeja postavljen je veći broj sarkofaga i antičkih nadgrobnih stela.

Arheološki muzej.

   Nedaleko odatle je i muzej u kome se čuva, navodno, najveći na svetu rimski mozaik. Od prvobitnih 2.000 m², do danas je opstalo 850 m². Inače, Tomi će u Konstantianu, odnosno varijantu sadašnjeg naziva, preimenovati Konstantin Veliki, u čast svoje polusestre.

Rimski mozaik.

   Dopala mi se Konstanca, pravi veliki grad na moru, sa dosta očuvane stare arhitekture. Raznoraznih tu ima stilova i orijentalnog, i secesije, i nečega što je, valjda, karakteristično za Rumuniju, a pročitah negde da ima i zgrada u nekom đenovljanskom, kao i jevrejskom stilu. Sve to učinilo ja da, po meni, ovaj grad ima neku svoju posebnost i originalnost. 

   Inače, cela Dobrudza, pa samim tim i Konstanca, prilično je kasno pripala Rumuniji, tek posle 1878. godine i do tada tamo baš i nije vrvelo od Rumuna. Na primer, pre pripajanja Rumuniji u Konstanci je bilo svega 5 % Rumuna. Većinu su činili Grci i Tatari, pa onda Bugari i Jevreji. Iz tih osmanlijskih vremena sačuvano je nekoliko islamskih bogomolja, kao što je, recimo, Hunčiar dzamija, koju je podigao sultan Abdul Aziz, za Turke koji su se ovde naselili nakon što su morali da napuste Krim. Dzamija broj jedan u ovom gradu je tzv. Mahmudija. Nju je izgradio 1910. godine kralj Karolj I. Ona je bila sedište muftije, koji je u to vreme bio duhovni vođa 55.000 Tatara i Turaka što su živeli na crnomorskoj obali Dobrudze. Mahmudija stvarno dobro izgleda i prilično je neobična.

Hunčiar dzamija.

Mahmudija.

  Što se tiče crkava, izdvaja se glavna gradska katedrala Svetog Petra i Pavla. U pitanju je građevina pravljena između 1883. i 1885. godine, ali koja je mnogo oštećena tokom II svetskog rata, pa je obnovljena u posleratnom periodu.

Crkva Svetog Petra i Pavla.

   Simbol grada je i Đenovljanski svetionik. Njega je 1860. godine podigla Dunavsko – crnomorska kompanija, u čast Đenovljana, koji su ovde imali svoju trgovačku zajednicu još od 13. veka.

Đenovljanski svetionik.

   Ubedljivo najpopularnije zdanje, ali i u prilično lošem stanju, je kazino. Ova bogato ukrašena građevina, rađena u secesija stilu, nalazi se na samom gradskom šetalištu uz more. Inače, po ovoj promenadi vole da se muvaju i turisti, ali i stanovnici ovog grada. Uhvatio sam i sebe par puta da mi je prijalo blejanje na klupi na ovom mestu, pred zalazak sunca. Čak sam zakačio i nekoliko kulturno-umetničkih dešavanja, koja su se tokom našeg boravka ovde odvijala. Jednom su neke babe u rumunskim nošnjama pevale tradicionalne pesme. Drugi put je nastupao mornarički pleh orkestar i tatarsko folklorno umetničko društvo. Jedna od atrakcija na ovom potezu uz more je i akvarijum, koga smo takođe posetili.

Kazino

   Tokom boravka u ovom gradu otišli smo i do Mamaje. U pitanju je letovalište za masovni turizam, sa gomilom hotela, restorana, radnji, odnosno svega onoga što vole i što je potrebno ljudima koji idu na more. Ja, em nisam ljubitelj ovakvih mesta, em zbog opekotina na nozi nisam mogao da se kupam. Naime, po dolasku u Konstancu otišao sam do apoteke da kupim nešto za izgorelu nogu. Apotekarka se zgrozila kada je videla te moje, prave pravcate rane, napunila mi kesu raznim lekovima, i rekla mi da se ne šalim glavom da ulazim u more. Zato sam, dok se drugar banjao, provodio vreme u jednoj kafani, uz hladno pivo i hamsi, odnosno pržene inćune. Ura, opet sam dobio onaj sos od belog luka!

   Došlo je i vreme za povratak. Sabajle smo otpešačili do autobuske stanice, gde smo se ukrcali u bus i odvezli do Bukurešta. U Bukureštu smo prvo pazarili karte za voz do Temišvara, a onda se do njegovog polaska još malo promuvali rumunskom prestonicom, ručali i snabdeli hranom i pićem za dugo putovanje do Temišvara.

   Društvo u vozu su nam pravile dve mlade Rumunke, koje su obe znale srpski. Jedna je polu-Hrvatica iz nekog sela blizu Rešice. Nisam imao pojma da u Rumuniji ima Hrvata. Druga je jedna malo slobodnija ženska. Ona je radila kao konobarica u Hrvatskoj, kao i po nekim kafanama u Beču koje drže Jugovići. Polu-Hrvatica je bila tiha i povučena, dok je konobarica bila dzambas. Obe se neverovatno pale na našu novokompovanu muziku i za obe Ceca je zakon. Konobarica je, čak, naučila srpski jezik prevodeći pesme Dragane Mirković. Ko bi rekao da slušanje pevaljki može da bude korisno.

   U Temišvar smo stigli oko 1 iza ponoći, a voz za Vršac nam je kretao tek u 7,50 ujutru. Dobar deo noći prespavali smo na klupama kod perona, što i nije tako loše kad sa sobom imaš podlogu i vreću. Konačno je svanulo i došao je voz za Vršac. Posle kratke vožnje ušli smo u Srbiju. Na železničkoj stanici u Vršcu bilo je istaknuto obaveštenje da tog dana voz za Beograd neće saobraćati. Srpska železnica je čudo! Šta da se radi, busom smo se vratili u Beograd.

Delta Dunava 2015. (9. deo)

SULINSKO GROBLJE

   Posle dobrog ručka otišli smo da se prvo malo odmorimo, a onda smo se uputili ka sulinskoj plaži, s tim što smo prvo svratili do tzv. pomorskog groblja. Zašto sam išao na ovo groblje, a nisam od onih tipova što obilaze čuvena groblja, kao što je, recimo, parisko. Ne spadam ni u one što posećuju grobove poznatih ličnosti, kao, na primer, masa onih turista koji obilaze u Buenos Airesu grobnicu fašističke kurveštije Evite Peron. Inače, to je posebno postalo moderno nakon holivudskog filma, kada je ovu proslavila jedna druga američka drolja. U Sulini se radi o grobovima običnih ljudi, mornara i lađara, mojih kolega sa svih strana sveta, koji su vek i kusur pre mene plovili mutnim dunavskim vodama.

   Sulinsko groblje je podeljeno na tri dela: hrišćansko, muslimansko i jevrejsko. U njemu su sahranjivani pripadnici svih 27 nacija koje su živele u ovom gradu: Grci, Rumuni, Rusi, Jermeni, Turci, Austrougari, Jevreji, Albanci, Nemci, Italijani, Bugari, Englezi, Tatari, Srbi, Crnogorci, Poljaci, Lipovci itd.

   Svaki od spomenika priča nam neku priču o pokojniku, a time i o nekadašnjoj Sulini. Tako na jednoj jednostavnoj položenoj kamenoj ploči, lepo urezanim slovima, piše da ispod nje leži Vilijam Simpson, koji je bio glavni za izgradnju keja, nasipa i svetionika. Na grobu Đovanija Mateuca piše da je bio direktor navigacijske kompanije. Tu je i grob Abrahama Farara, šefa brodogradilišta. Uz grob mladog oficira Vilijama Vebstera ide i tužna priča kako je sa verenicom 1868. godine došao u Sulinu da poseti oca, glavnog brodskog mašinistu, međutim njegov brod je doživeo nezgodu na Dunavu i on je zajedno sa svojom dragom završio na dnu ove reke.

   Najpoznatiji spomenik na celoj ovoj nekropoli je princeze Ekaterine Moruzi, nećakinje Ioana Sturdze, moldavskog vojvode. Najintrigantniji je jedan na kome su urezane lobanja i ukrštene kosti. Ispod njega leži Giorgios Kontoguris, najopasniji gusar u regionu. Spomenik je podigao njegov brat i na njemu je napisao da je Giorgios bio veoma dobar građanin.

   Neki Vilijam Varlej, strojar na brodu, poginuo je 1861. godine tako što se udavio u Dunavu, a grob deli sa Piterom Mek Gregorom, koji je, kako kaže natpis, umro zbog ovdašnje klime. Nekog, pak, Janka Marka, Jevrejina, ubila je kolera. Drugom nekom Jevrejinu, Abrahamu Grosmanu, porodica je posvetila dugački epitaf u stihu na nemačkom jeziku. Vilijam Barter, brodski ložač, je zajedno sa svojim brodom potonuo 1858. godine u dunavskom kanalu Sveti Đorđe. Tomasu Ruterfordu, glavnom strojaru parobroda “Kepler” spomenik su podigli kapetan tog broda i agent njihove kompanije sa Malte. Bendzaminu Kreberu spomenik su podigli drugovi sa broda. Dzejms Vilson je preminuo na palubi jedrenjaka “Feničanin” iz Sanderlenda 1852. godine. Tomas Bulen je 1887. godine iznenada umro negde na moru između Konstantinopolja i Suline.

   Na sulinskom groblju ima i dosta grobova u kojima leže ljudi iz naših krajeva, kao što je Ivan Tomović Kanarin iz grada Korčule, kome je grob podigla ucviljena supruga, pa Petar Peruško iz Vitaljine. Tu je i neki Ćiro što se ponosi Crnom Gorom, pa pomorski kapetan iz Dobrote, Dabinović, koji grob deli, verovatno sa ćerkom Milenom. Ređaju se dalje spomenici na kojima su ispisana prezimena kao što su: Vunović, Puhalović, Sinović, Kuljerić, Dominiković, Bonifačić, Vučetić, Vujačić itd.

   Deo gde su sahranjivani muslimani i Jevreji znatno je manji. Kakve li su sve sudbine ispisane na njihovim spomenicima?

   Posle groblja otišli smo do plaže, a posle plaže natrag u grad. Spazili smo neku gužvu na promenadi uz Dunav i kada smo prišli shvatili smo da se sprema nekakav program ispred zgrade u kojoj je smešteno udruženje Grka Suline. Kupili smo po giros i pivo u obližnjem fast-fudu i seli na klupu da pogledamo šta će to da bude. Ubrzo su šetalište ispunili momci i devojke svih uzrasta obučeni u razne grčke nošnje i otpočeli sa izvođenjem grčkih tradicionalnih igara. Sedim i jedem giros na obali Dunava, dok oko mene ječi grčka muzika i đuskaju Grci u nošnjama. Da mi je neko rekao da ću to doživeti na Dunavu, ne bih mu verovao. Jedan za drugim smenjivalo se nekoliko folklornih ansambala, a meni je upalo u oči da među tim momcima i devojkama, mnogo, bre, ima plavušana. Ili su tu umešali prste i ovdašnji Rusi, ili se grčkim folklorom u Sulini bave i pripadnici drugih nacija.

Delta Dunava 2015. (8. deo)

ČAMCEM PO DELTI

   Drugog dana boravka u Sulini prvo smo se spustili do glavne gradske štrafte na Dunavu, da bi pronašli neki čamac kojim bismo se malo promuvali rukavcima delte. Brzo smo sve ugovorili i već za sat vremena bili smo u brodiću, zajedno sa još dva bračna para sa decom iz Temišvara.

   Delta Dunava je druga po veličini, ali najbolje sačuvana evropska delta. Njena površina je 4.170 km², od čega 3.465 km ² pripada Rumuniji, a ostatak Ukrajini. Ako bi se delti pridodala i slana jezera, onda bi njena površina iznosila 4.400 km². 

   U delti živi oko 20.000 ljudi, od kojih najviše njih u Sulini. U proseku to iznosi 2 stanovnika po km², što čini ovu teritoriju jednom od najmanje naseljenih delova Evrope. Ukupno se u njoj nalazi 27 sela, od kojih samo tri imaju više od 500 stanovnika. Zato u delti obitava preko 300 vrsta ptica i 45 slatkovodnih sorti riba. Oko 1.700 km² pokriva trska, od čega 1.000 km² predstavljaju plutajuća ostrva. U blizini mora nalaze se slankaste lagune, kao i velike peščane i stepske površine. Neke od tamošnjih peščanih dina dugačke su i do 250 metara.

   Krstarenje je bilo zanimljivo, a trajalo je oko 4 sata. Postoje i neke duže, celodnevne ture, ali to bi mene, starog lađara, koji je proveo mnogo vremena u čamcu po kojekakvim rukavcima i mrtvajama, verovatno smorilo.

   Napustivši Dunav ušli smo u trskom obrasli kanal Nuferi po kome je plutalo na hiljade lokvanja. Brundanje našeg motora podizalo je u vazduh raznorazne divlje patke, guske, kormorane i svakojake čaplje. Zatim smo uplovili u ogromno jezero Musure u kome boravi, valjda, najveća kolonija pelikana u Evropi.

Pelikani u letu.

   Naš čamdzija je bio ok lik. Naravno, pre svega se bavi ribarenjem, a ovo mu je dodatni posao tokom leta. Kao i veliki broj drugih ribara, i on je Rus, tj. Lipovac. Nekada su “kosmopolitski” građani Suline sa prezirom gledali ove grube i siromašne stanovnike delte, a sada dobar deo današnjih Sulinaca potiče iz ove zajednice. Rumuni, kojih danas ima ubedljivo najviše u Sulini, u vreme vrhunca ovog grada bili su tek neznatna manjina. Lipovaca sada ima oko 15 %, a jedina još ozbiljnija nacionalna manjina su Grci, kojih ima malo manje od 2 %.

Ribarska kuća u delti.

   Tokom izleta čamdzija nam je predložio da popodne dođemo kod njega na riblji ručak i izdeklamovao meni za taj dan. Naime, u Sulini je veoma rašireno i popularno to da neki od ribara svakodnevno organizuju riblje ručkove i večere. Naravno, za mnogo manje para nego što bi tako nešto koštalo po restoranima. Odmah smo prihvatili, što da ne? Sveža riba, domaća kuhinja, a uz to i veoma jeftino. Zajedno sa Temišvarcima u zakazano vreme došli smo do kuće našeg čamdzije. Nasred dvorišta, ispod vinove loze, nalazio se veliki sto sa klupama, oko koga je već sedelo desetak ljudi. Kao na slavi. Kada smo se i mi smestili gozba je mogla da krene. Prvo domaća rakija i kojekakvi sokovi, pa riblja čorba. Čorba je bila identična onoj od juče u kafani. Znači, ništa naručito, a toliko sam se naslušao hvalospeva o čuvenoj ribljoj čorbi iz delte. Nešto bledo, niti ljuto, niti začinjeno, kao za bolesnike. Interesantno mi je bilo kako ovde služe riblju čorbu. Nakon što je skuvaju, iz nje izvade lepe komade somovine i serviraju ih na posebnoj tacni, dok drugu manje kvalitetnu ribu i, verovatno, glave i repove izbace. Tako dobijete bistru čorbu u kojoj se kuvala riba, a u kojoj je sada samo krompir i drugo povrće, pa sipate u tanjir i dodate parčad somovine po želji. Posle isprobane kafanske i ove domaće varijante zaključio sam da je naša riblja čorba mnogo, mnogo bolja. Nakon čorbe na red je došla pržena somovina i šaran. Snimio sam da je šaran koga su ispržili bio komad od bar desetak kila, a ne oni prcvoljci kakve kod nas kupuju domaćice po ribarnicama. Da bi bio pravi, šaran mora da bude veliki, a onda su i one sitne kosti krupne. Divljak od desetak kila, pa od toga nema ništa bolje. I somovina je bila lepo spremljena, a obradovao sam se što su i ovde poslužili onaj fenomenalni sos od belog luka. Na kraju kafa i krofne. Sve je služio ženski deo ribareve familije, dok se on muvao tu okolo, s vremena na vreme izdajući po neku komandu svojim ukućanima.

Delta Dunava 2015. (7. deo)

SULINA

   Sulina, grad na ušću Dunava, nulta tačka od koje se računa svaki kilometar na ovoj reci. Tačno 1.170 km uzvodno nalazi se moj Beograd.

   U srednjem veku Đenovljani su na ovom mestu formirali malu luku, koju su naseljavali mornari, gusari i ribari. Kasnije će pasti u ruke Osmanlija, a od njih će je preoteti Rusi. Sulina je tokom 18. veka i prve polovine 19. veka bila tek seoce  sa dvadesetak kuća, jednom drvenom dzamijom i hamamom. Pratila ju je reputacija piratskog gnezda. Bila je neprijatna za život zbog velike vlage i mnoštva komaraca. Brojni putopisci zapisali su da su u Sulini živeli raznorazni avanturisti pristigli iz svih delova Orijenta u želji da nekako dođu do novca, čak i po cenu svojih života, koje, inače, kako kažu, nisu mnogo cenili. Svi ti putopisci opisuju Sulince, kao pirate, pijanice, zle i opasne ljude.

Sulinski svetionik.

   Stvar se menja 1856. godine, nakon Krimskog rata, kada je u Parizu formirana Evropska dunavska komisija, čije je sedište postavljeno u Sulini. Dunavsku komisiju činili su predstavnici Francuske, Engleske, Austrije, Prusije, Rusije, Sardinije i Turske. Tako je ovaj grad oko koga su se godinama borili Rusi i Osmanlije postao evropski grad.

Zgrada Dunavske komisije.

   Od tog momenta počinje procvat Suline. Postala je kosmopolitsko mesto koje se jako brzo kolonizovalo i razvijalo. Dobila je nadimak Venecija Orijenta. Za zvanični jezik izabran je francuski. Izgrađena je raskošna palata Dunavske komisije. Takođe je podignuta bolnica i vodotoranj. Uspostavljena je telegrafska, a zatim i telefonska veza. Napravljeno je groblje. Uvedeno je prvo petrolejsko, a potom i električno osvetljenje. Na morskoj plaži je napravljen kazino. Osnovano je pozorište, naravno i bordel. Po gradu je bilo mnogo kafea i restorana. Sulina je imala i svoje novine.

   Dunavska komisija je brinula i finansirala sve konfesije u ovom mestu. Učestvovali su u izgradnji prvo katoličke crkve, zatim ruske pravoslavne, pa protestantske i grčke, a na kraju i dzamije. Početkom 20. veka u Sulini su bile dve rumunske škole, dve grčke, jedna nemačka, jedna jevrejska i jedna francuska.

Rumunska crkva Svetog Nikole.

   Razvoj Suline prekinut je tokom I svetskog rata, kada je doslovno svedena na ruševine. Međutim, posle 1920. godine grad je obnovljen i do 1932. godine čak je postao pomodno turističko mesto. To je period kada je masovnije počela rumunizacija Dobrudze, a time i ovog kosmopolitskog mesta. Inače, u Dobrudzi pre njene inkorporacije u Rumuniju, Rumuni su zapravo bili debela manjina.

   Opadanje Suline otpočelo je razvojem druge crnomorske luke – Konstance. Uz to ovaj grad su tokom II svetskog rata izbombardovali i saveznici i sile osovine. Kao da to nije bilo dovoljno, tokom tih ratnih godina, zadesio ih je i jak zemljotres praćen velikom poplavom. Konačni udarac Sulini zadala je izgradnja kanala Černa voda – Konstanca, koji je ovu rivalsku luku povezao sa Dunavom.

   Došlo je i do velike demografske promene. Većina gradskog stanovništva, tj. Grci, Jermeni i Jevreji, napustila je zemlju. Pojačana je rumunizacija, a mnogi Lipovci (Rusi staroverci) razbacani po selima delte, naselili su se u grad. U ovim komunističkim vremenima, barem na početku, izgleda da je Sulina, ipak, malo bolje prošla nego drugi delovi Rumunije. Izdvojena u ćošku države, slabo dostupna, bila je u nekoj sivoj zoni i stroga komunistička pravila nisu se baš striktno sprovodila. Recimo, sve do 1950. godine postojao je bordel u ovom mestu. Bivši buržuji, tj. trgovci i ostali građani koji nisu emigrirali, još neko vreme su, koliko-toliko davali neki urbani šmek Sulini.

 I kasnije tokom idiotske vladavine Čaušeskua ljudi su se ovde nekako snalazili. Muljalo se, trgovalo. Luka je to! Čamci su se šunjali oko brodova, prodavala se nafta, švercovala se roba, kralo se sa lađa i barži. Neko reče, kao u 17. i 18. veku, kada je ovo mesto krasio epitet gusarskog gnezda.

   A onda je došla 1989. godina. Rumuni su se oslobodili diktatora, a u Sulini je sve otišlo dođavola. Lokalna industrija je propala, ljudi su ostali bez posla, grad je krenuo da se raspada. Počeli su da ga nazivaju “umirući grad”, “zamrznut u vremenu”, “grad zaražen sećanjem”, “zaspali grad”. Njegovi malobrojni ostareli žitelji sa setom su se prisećali vremena kada je to bio “El Dorado” i kada je “Evropa plovila na Dunavu”. Jedan ljutiti stanovnik ovog mesta izjavio je  “U Sulini sunce pre izlazi nego u ostatku zemlje. Mi smo prvi koji ugledamo svetlo, ali zadnji koji vide pravdu”.

   Zapravo ovo “umiranje” Suline nije baš tako sveža pojava. Davne 1933. godine Eugenije Botez, mornarički oficir i šef kapetanije luke ovog mesta, napisao je pod pseudonimom Žan Bart novelu “Europolis”. U ovom veoma popularnom, i na mnoge svetske jezike prevedenom delu, on je prorekao da jednoga dana neće skoro ništa ostati od ovog grada, nekada tako punog života. Sa smrću ovog Europolisa počeće i lagano umiranje u bolovima Evrope. Već sledeće godine nakon što je objavio novelu Žan Bart je umro, a njegovo proročanstvo počelo je da se obistinjuje. Pre nekih 5 – 6 godina bugarski ržiser Kostadin Bonev, inspirisan ovim delom, snimio je film “Europolis – grad na delti”, koji takođe prikazuje turobnu sadašnjost ovog mesta.

   U Sulini koja je nekada brojala 10.000 stanovnika danas živi oko 3.500 ljudi. Zapravo ovaj grad se sastoji od 6 glavnih ulica, koje se paralelno pružaju sa tokom Dunava. U 1. ulici do reke nalaze se lepe zgrade i druge građevine sa starinskim fasadama iz vremena procvata ovog grada. U tim kućama su živeli belosvetski trgovci, zaposleni u  Dunavskoj komisiji, kapetani itd. U 2. ulici već počinju da se mešaju stilovi nekadašnjeg života. Ima tu i nešto raskošnijih zdanja, kao u 1. ulici, ali ima i drvenih kuća, kao i onih sa doksatima. U njima su obitavali malo manje imućni žitelji ovog grada. I u 3. ulici ima tih starinskih, zanimljivih, mada sada uglavnom oronulih, kuća, u kojima su tokom tog srećnog i prosperitetnog doba, verovatno, živeli mornari, lučki radnici, ribari i sl. Tu, kao i u sledećoj ulici, već počinju da se pojavljuju odvratne zgrade iz doba Čaušeskua. Niko, bre, nije znao da napravi ružnije stambene zgrade od tih komunista. U 5. ulici gotovo da nema ničeg urbanog, a 6. je već selo i po njoj se šetaju razne domaće životinje, mada zna po neki bik da zaluta i u 1. ulicu i zalegne maltene pravo ispred nekog modernog restorana.

   Realno, Sulina i nema bogzna šta da ponudi posetiocima, ali meni je bila baš interesantna. Verovatno zbog moje bivše profesije, kao i zato što sam bio dobro upoznat sa njenom interesantnom prošlošću. Obišli smo raznorazne crkve ovog grada, počevši od glavne rumunske pravoslavne crkve, lepe i raskošne, posvećene, kome drugom nego Svetom Nikoli, zaštitniku brodara. Grčka, koja ima drveni zvonik, takođe je posvećena ovom svecu. Postoji u gradu i katolička, kao i ruska staroverska bogomolja. 

Grčka crkva Svetog Nikole.

   Najveća od tih starih zgrada i za ovo mesto, onako, najreprezentativnija je palata Dunavske komisije. Ispentrali smo se i na vrh svetionika što ga je ova organizacija ovde  podigla 1870. godine. Prošli smo i pored kuće Žana Barta, a videli smo i vodotoranj čiju su izgradnju 1897. godine finansirali Holanđani. Vremenom se u Sulini odomaćila legenda da je prilikom posete ovom mestu holandska kraljica zatražila čašu vode i dobila vodu zahvaćenu direktno iz Dunava. Posle toga ona je odlučila da pomogne izgradnju ovog spremišta za vodu.

Vodotoranj.

   Boraveći malo u ovom gradu došao sam do zaključka da su Sulinci potpuno okrenuti Dunavu, iako se nalaze na ušću ove reke u more. Sve kuće su im uz Dunav, dok je morska obala potpuno prazna. Ribu love uglavnom na Dunavu. Nemaju ni jednu morsku putničku liniju, tj. niti jedan brod ne plovi do nekog drugog mesta na obali Crnog mora. Ovde sam prvi put pomislio da ona šaljiva izreka “ko nema Dunav dobro mu je i more” možda ima smisla. Sulinci imaju i Dunav i more, ali se čvrsto drže Dunava.

   Kao što već rekoh, o umiranju ovog mesta priča se još od 30-tih godina prošlog veka. Ja nisam stekao utisak da je u pitanju “umirući grad”, “mrtvi grad”, naprotiv meni je delovao prilično živ. Šetalište uz Dunav bilo je puno ljudi, kao i restorani duž tog keja. Plaža na moru je, takođe, bila pristojno posećena. Po reci su zujali čamci sa turistima. Skoro svaki dan bi u pristanište uplovio neki morski brod, koji je došao iz ko zna kog dela sveta, Sve, sve ali nikako mi nije ličio na “umirući” grad. Meštani su mi rekli da je tako tokom tih par letnjih meseci, a da onda sve stane. Jedina veza sa ostatkom države, tj. brodovi za Tulču, koji leti idu šest puta sedmično, prepolove polaske. Zimi ponekad tu liniju moraju da održavaju ledolomci. Inače, zima u delti obično nije preterano jaka, ali duva užasan vetar. Lokalci tada kažu da su Rusi uključili ventilator.

   Prvi dan u Sulini završili smo u jednom restoranu na obali Dunava. Naravno, jeli smo ribu. Prvo riblju čorbu od somovine. Bila je truba. Nešto bledunjavo, nezačinjeno, ne može ni da prismrdi našoj. Naručili smo i kalkana. U pitanju je morska riba, na foru ribe list. Otuda joj i ime kalkan, što na turskom znači štit. Važi za kvalitetnu ribu i na nju se prilično pale Turci, Rusi, Ukrajinci i Rumuni. Riba je bila ok, ali mene je oduševio neki rumunski sos od belog luka, koji se obavezno služi uz ribu. Fenomenalan je.