Izrael 2014. (16. deo)

AKRA

   Iz Haife smo vozom, za nekih pola sata putovanja, stigli u Akru. Mnogo više mi je trebalo da prepešačim od železničke stanice do starog grada. Ma, nije to tako daleko, ali noga me je ovaj dan baš bolela, te sam jedva došepao do hotela i to praveći svakih 5 minuta pauzu. Akra je baš ono što ja volim i najviše mi se dopala od svih gradova na ovom putovanju. Stari grad sa starim kamenim ulicama, opasan zidinama, na obali mora. Grad koji ima šmeka i koga nije sjebao turizam. Nije slučajno što smo u njemu ostali dva dana, iako realno sve što je zanimljivo može se u toku jednog dana obići.

Sinan Baša dzamija (Morska dzamija).

Bedemi Akre.

   Akra je krstašima služila kao glavna luka, a jedno vreme bila je i prestonica Jerusalimskog kraljevstva. Da krenemo redom. Za vreme poslednje četvrtine 11. veka zapadnom Evropom se proširila ideja o vođenju rata protiv muslimana i osvajanju svetih hrišćanskih mesta koja su oni držali. Na saboru u Klermonu 1095. godine papa Urban II je zahtevao krstaški pohod, koji je već sledeće godine realizovan. Ka Svetoj zemlji su krenule mnogobrojne vojvode i grofovi, ali i razni verski fanatici, kao i kojekakav ološ. Većina tih hordi usput se bavilo pljačkanjem i otimanjem. Kada je vizantijski car Aleksije video ispred zidina Carigrada tu razularenu rulju, za koju je mislio da će mu pomoći da povrati izgubljene posede po Bliskom istoku, brže bolje ih je prevezao preko moreuza u Malu Aziju, gde su ih Turci zgazili. Neke od tih mnogobrojnih krstaških vojski uopšte nisu ni stigle do Svete zemlje, već su se zadovoljile pokoljem Jevreja po Nemačkoj ili pljačkanjem po Ugarskoj. Nakon ovog prvog poraza došle su mnogo ozbiljnije krstaške snage, koje su prilično lako, pobeđivale slabe i razjedinjene muslimanske vojske. Mnogobrojni filmovi i romani stvorili su romantičnu sliku o krstašima kao časnim vitezovima. Međutim, u suštini, reč je o krvoločnoj, pljačkaškoj zapadnoevropskoj bagri i raznim verskim zaluđenicima.

   Godine 1099. pao je Jerusalim. Muslimansko stanovništvo, ali i pravoslavno, je masakrirano. Stvoreno je Jerusalimsko kraljevstvo, kao i grofovije Tripoli i Edesa i kneževina Antiohija. Krstaški vitezovi su nastavili da bez problema pobeđuju muslimane, a onda im je 1101. godine seldzučki sultan Arslan naneo tri teška poraza i verovatno tako sprečio zapadnjačku kolonizaciju Svete zemlje. Zbog toga će Latini biti primorani da grade zamkove ne bi li opstali u moru arapskog sveta. Vizantija, kojoj je obećana Antiohija prevarena je, pa je čak jedno vreme ratovala zajedno sa muslimanima protiv krstaša. Ništa neobično. Ratovali su i krstaši jedni protiv drugih, kao i krstaši zajedno sa muslimanima iz Alepa, protiv muslimana iz Damaska.

Krstaška citadela.

   Godine 1169. Egiptom je zavladao jedan Kurd, poznat kao Saladin. Njemu je pošlo za rukom da ujedini i konsoliduje muslimanske snage. Godine 1187. krstaši su doživeli težak poraz kod Hatina. Zarobljen je jerusalimski kralj Gij Lusinjanski. Prema  njemu, kao i prema ostalim zarobljenicima, Saladin se ophodio učtivo i čak ga je oslobodio nakon što je ovaj obećao da više nikada neće ratovati protiv muslimana. Tu sreću nisu imali zarobljeni Templari i Hospitalci, koji su poubijani, kao i najveći latinski zlikovac Renald od Šatijona. Kakav je to bio krvnik govori podatak da je, kada su krstaši zauzeli Kipar, naredio da se svim pravoslavnim popovima po ostrvu poseku nosevi i da se pošalju u Carigrad. Iste te godine kada je izvojevao pobedu kod Hatina, Saladin je i oslobodio Jerusalim. Za razliku od krstaša, koji su prilikom zauzimanja grada poklali sve živo u njemu, on je pustio hrišćane da uz otkup napuste mesto. Nije to bila konačna pobeda muslimana, još će se mnogo godina tući sa Latinima.

Krstaška citadela, hol Hospitalaca.

   Da se vratimo na Akru. Nju su krstaši osvojili još 1104. godine. Vođa Latina Balduin obećao je braniocima grada da će im poštedeti živote ako polože oružje, a kada su ovi to učinili, sve ih je pobio. Akra je ubrzo posle toga postala glavna krstaška luka. Nakon pobede kod Hatina, Saladin je krenuo na Akru, koja se predala bez borbe. Pošto je ovaj grad bio centar trgovine sa zapadom, u njemu je bilo dosta bogatih italijanskih trgovaca. Njima je Saladin ponudio da ostanu i nastave sa svojim poslom, ali su ovi to odbili. Ubrzo je Gij Lusinjon pogazio svoje obećanje da neće ratovati protiv muslimana i napao Akru. Latinima su stizala nova i nova pojačanja iz Evrope, koja su se iskrcavala nedaleko od ovog grada. U to je 1190. godine došao do blizu Konje i Fridrih Barbarosa, ali se, na Saladinovu sreću, tu i udavio. Godine 1191. nadomak Akre se iskrcao kralj Francuske Filip Avgust, a malo posle i Ričard Lavlje srce. Borba za Akru je bila jedna od najtežih od svih krstaških ratovanja. Muslimanski branioci tvrđave ostali su bez namirnica i nakon dvogodišnje opsade Latini su zauzeli Akru. Za razliku od Saladina, koji je često bio blag prema zarobljenicima, Ričard je naredio da se pobije svih 2700 vojnika i oko 300 žena i dece. Uprkos tome između ovog engleskog ratnika i muslimanskog vladara razvio se čudan odnos, ako ne prijateljski, onda svakako odnos pun međusobnog uvažavanja.

Krstaška citadela.

   Akra je postala prestonica Jerusalimskog kraljevstva. Godine 1249. u Egipat se iskrcao francuski kralj Luj IX sa svojom vojskom. Njega su uspeli da poraze Mameluci. U pitanju su robovi ratnici, uglavnom turskog i kavkaskog porekla, koji su bili u službi Ajubida, vladara Egipta. Međutim, nakon ove pobede nad Lujem IX, oni su srušili dinastiju Ajubida i preuzeli vlast. Mameluci su nastavili da šire svoju vlast po Bliskom istoku. Zaustavili su prodor Mongola, a onda i zauvek proterali krstaše. Poslednje krstaško uporište Akra pala je 1291. godine. Latinski kralj Henri je uspeo da se ukrca na brod i pobegne na Kipar. Sve zarobljene krstaše u gradu Mameluci su poubijali.

Krstaška citadela, podzemna crkva.

   Ostavština krstaša po Akri je vidljiva na svakom koraku. Na vreme njihove vladavine podseća nas gradska kapija, bedemi i brojne kamene kuće sa gotskim lukovima. Latinski period ovog grada najbolje se može doživeti obilaskom citadele. U njoj se mogu videti razne prostorije sa velikim masivnim stubovima. U jednom od tih holova bio je smešten glavni štab Hospitalaca. I drugi poznati viteški red, Templari, takođe se nakon Saladinovog osvajanja Jerusalima preselio u Akru. U ovim mračnim, kamenim prostorijama sa gotskim svodovima sada su izloženi razni arheološki eksponati, kao i brojne legende, mape, krstaške zastave itd. Cela postavka je odrađena, onako, prilično moderno, sa kojekakvim laserima i video bimovima. Jedna od tih prostorija služila je kao sala za ručavanje Hospitalaca. Sačuvana je i podzemna crkva ovog bratstva, kao i latrina, tj. veliki zajednički WC, zatim zatvor i još svašta nešto. Ima tu i nekih podzemnih tunela, koji su služili za evakuaciju. Mnogo ozbiljnije tunele napravili su Templari. U pitanju su dva široka, paralelna podzemna prolaza, dugačka 350 metara, koji su spajali templarsko utvrđenje sa lukom. 

Templarski tunel

   Kada sam kupovao ulaznice za obilazak citadele i krstaških tunela, uzeo sam neku objedinjenu kartu koja važi i za još par muzeja. Jedan od njih je, u stvari, turski hamam iz 1783. godine. Pre nego što se krene u obilazak ovog kompleksa, mora prvo da se odgleda filmić o ovom turskom kupatilu, ali i o njegovom osnivaču Ahmedu al Dzezar Paši.

Hamam.

   U pitanju je turski paša, vladar Akre i Galileje. Najviše je ostao upamćen po odbrani ovog grada od Napoleona Bonaparte 1799, godine, ali i po svojoj stravičnoj okrutnosti. Jedan putopisac je zabeležio da je Ahmed Paša al Dzezar bio okružen osakaćenim i izobličenim ljudima. Svima koji su bili u njegovoj službi falilo je ili uvo ili oko. Paša je za najmanji prekršaj surovo kažnjavao, tako da je Akra bila puna osoba bez noseva, ušiju i očiju. Ahmed Paša ih je zvao obeleženima. Uveo je i kaznu potkivanja stopala neposlušnim podanicima. Posebno je bio surov prema hrišćanima i Jevrejima, ali znao je i da u cugu obezglavi 50 svojih činovnika, koje je optužio za korupciju. Između ostalih ubio je i 7 svojih žena iz harema. Njegov glavni savetnik, Jevrejin, Haim Farhi ostao je bez nosa, jednog oka i jednog uveta. Bez glave će ostati kada Dzezar pašu nasledi njegov posinak.

Ahmed Paša al Dzezar.

   Ahmed Paša al Dzezar je zapravo naš čovek, Srbin, Hercegovac. Kao klinac je počinio ubistvo, pobegao, stigao do Stambola, gde je završio kao rob. Prodat je u Egipat nekom vladaru i postao njegov glavni dzelat i ubica. Napredovao je do položaja guvernera, a pravu slavu je doživeo kao branilac Bejruta od flote Katarine Velike. Postavljen je za namesnika Sidona, a kasnije je svoje sedište premestio u Akru. Sam je sebi nadenuo ime Dzezar, što znači kasapin. Izgleda da su veliki krvnici često i veliki graditelji, te je tako i ovaj paša mnogo toga napravio po Akri. Osim pominjanog hamama, obnovio je zidine, kao i akvadukt i podigao veliku dzamiju. Za izgradnju ove lepe dzamije sa zelenim krovom korišćeni su antički stubovi iz Cezareje. U okviru Dzezarove dzamije nalazi se i njegov grob.

Dzamija Ahmed Paše al Dzezara.

   Posetio sam i crkvu sv. Đorđa iz 17. veka, koja leži na temeljima krstaške bogomolje, verovatno razorene prilikom mamelučkog osvajanja grada. Nisam siguran, ali trebalo bi da se radi o crkvi, koju je svojevremeno naš Sveti Sava otkupio od Latina.

Crkva sv. Đorđa.

   Kao što već rekoh, Akra mi se veoma dopala. To je grad kakve volim i u kojima se osećam prijatno. Grad na moru, sa uskim krivudavim, kamenom popločanim ulicama. Grad sa starom arhitekturom, gde neke kuće imaju krstaške, odnosno srednjovekovne zapadnoevropske odlike, a neke otomanske. Grad sa bedemima, sa bazarom, sa crkvenim zvonicima i minaretima. U ovom gradu iz tih nekih davnih vremena se živi i to stvarno živi. Na njegovim ulicama se ne prodaju kojekakvi suveniri kao u Jerusalimu, već voće, povrće, riba, slatkiši, meso i, naravno, kineska bofl roba.

Felafel.

Ceđeni nar.

Ribarnica.

   Cela Akra ima pedestak hiljada stanovnika, od čega su 75% Jevreji, a 25% Arapi, ali zato je 95% žitelja starog grada Arapi. Inače, na početku britanskog mandata, 1922. godine, u Akri je živelo 78 Jevreja. Da u starom gradu žive Arapi vidi se čim se kroči unutar zidina. Sve je bilo življe nego kod Jevreja, doduše i zapuštenije, a što je meni bilo najvažnije, sve je radilo iako je bila subota, tj šabat.

   Nakon što sam obišao sve što sam isplanirao da vidim u ovom gradu, nasumično sam bazao njegovim krivudavim ulicama, naravno, više puta izbijajući na jedno te isto mesto. Tako sam nabasao na neki stari zapušteni suk, na maronitsku crkvu, na bazar. Tu na bazaru sam, bogami, proveo dosta vremena. Trebalo je isprobati razne vrste onih manakiša ili kako se već zovu te arapske pice, pa se malo zasladiti kunefima i na kraju osvežiti ceđenim narom.

   Baš mi je prijao boravak u Akri! Volim sve te stare gradove širom sveta, volim da se šetam kaldrmom, volim da sednem u neki kafe smešten među srednjovekovnim zidinama, naručim kaficu, zapalim cigaretu i uživam. Jebiga, više bi mi odgovaralo pivo, ali ovo je muslimanski grad. Jebiga, i kafa nije neka, jer Arapi u nju stavljaju kardamon, ali nema veze dobra je Akra. Ma, mnogo je dobra!