Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

недеља, 05. октобар 2014.

Vizantijske crkve Carigrada (2. deo)



VIZANTIJSKE CRKVE CARIGRADA (2. deo) 



   Pošto sam se opet uputio na Bliski istok, prva stanica na mom novom putovanju ponovo je bio Istambul. Rešio sam da tokom ovih par dana u Stambolu završim sa obilaskom preostalih vizantijskih crkava, koje dotle još nisam posetio. Prvu do koje sam otišao, u stvari sam više puta video, ali samo spolja, jer je proteklih desetak godina uredno bila zatvorena. Reč je o čuvenoj crkvi sv. Irine. Dugo godina služila je kao depo nekog njihovog “zavoda za zaštitu spomenika ” i tek od nedavno je otvorena za javnost. Prvu crkvu na ovom mestu podigao je Konstantin Veliki i u njoj je 381. godine održan II vaseljenski sabor. Ta građevina je stradala u požaru, a ovu današnju izgradio je u 6. veku Justinijan I. U pitanju je trobrodna bazilika. Važila je za jednu od najveličanstvenijih crkava Carigrada. Kada su Turci zauzeli ovaj grad, sv. Irina, za razliku od gotovo svih drugih vizantijskih crkava, nije pretvorena u dzamiju, već je služila kao arsenal, a jedno vreme i kao janjičarska kasarna. Dopala mi se njena unutrašnjost, koja je bez živopisa, ali je u pitanju veliki prostor sa galerijom, tako da deluje, onako, baš moćno. U apsidi se nalaze sedišta, predviđena za episkope i važne crkvene velikodostojnike, dok je na njenom svodu mozaik sa predstavom krsta iz vremena ikonoborstva.
Crkva sv. Irine.

Crkva sv. Irine.

   Otišao sam i do još jedne vizantijske građevine ovog grada, koja je odnedavno dostupna posetiocima. To je Filoksenova cisterna, iliti Cisterna sa 1001 stubom. Pravougaone je osnove i, zapravo, ima samo 224 stuba. Ime je dobila po rimskom senatoru iz perioda Konstantina Velikog, koji je jedan od mogućih graditelja ovog ogromnog rezervoara za vodu. Druga teorija kaže da je ova cisterna pripadala crkvi Četrdesetoro mučenika, a treća da ju je izgradio Justinijan I sredinom 6. veka. Nakon osmanlijskog zauzimanja grada izgubila je svoju namenu i korišćena je kao trgovački magacin, a jedno vreme i kao radionica za proizvodnju svile. Ok mi je bio obilazak ovog podzemnog zdanja, mada ne može da se meri sa najpoznatijom ovdašnjom cisternom Bazilikom (Jerebatan).
Filoksenova cisterna.

   Isplanirao sam još u Beogradu da ovom prilikom prođem duž južne polovine Teodosijevih bedema. To sam i odradio. Prvo sam se odvezao tramvajem do Top kapije. Nedaleko od stanice smešten je Muzej panorama 1453. Podignut je 2009. godine u čast osmanlijskog osvajanja Carigrada. Naravno, nisam ušao unutra, pošto me ne zanimaju takva turska proseravanja. Baš ću to da gledam! Previše je bilo i to što sam svojevremeno, doduše na jedvite jade, odgledao onaj debilni film “Fatih 1453”. Uostalom stari sam ja grkofil. Nema veze ni to, što sam po mišljenju “nekih” srpski nacionalista, da je u pitanju pravi muzej rado bi ga posetio, ali ta nova, moderna turska propaganda mi ide na živce. Pošto relativno često putujem po Turskoj svedok sam, osim rastuće islamizacije društva, i sve većeg loženja na osmanlijska vremena. Mislim, nije da se nisu ložili i ranije, ali je to bilo nekako u senci sveprisutnog Ataturka. Na ovom putovanju sam iz busa video bilbord, verovatno iz vremena nedavne predizborne kampanje, gde su jedna pored druge glavudze Sulejmana Veličanstvenog i Erdogana. Bila je tu i treća glavurda nekog tipa koga nisam mogao da prepoznam tako izdaleka. Nisam siguran, ali sudeći po kapi mislim da je reč o nekoj turskoj, ali ne i osmanskoj istorijskoj ličnosti. Turci se u poslednje vreme ne pale samo na svoju osmanlijsku prošlost, već je sada široko prisutna i neka vrsta panturkizma. Tako sam pre nekih pet godina nabasao na jedan park, nedaleko od vojnog muzeja, ispunjen bistama raznih “turskih” vladara. Prva je bila bista Metehana, vođe nekih centralnoazijskih nomadskih plemena sa kraja 3. veka pne., a onda slede razne druge biste, Atile, avarskog kagana Bajana, nekog hazarskog kana, seldzučkog Togrul bega, Tamerlana, Osmana. Skulpture su hronološki poređane i završavaju se Ataturkom. To je isto kao kad bi mi napravili neki sličan niz skulptura, koji bi recimo započeli sa Samuilom, pa preko Stefana Nemanje i kojekakvih Boleslava i sličnih slovenskih vladara stigli recimo do Ivana Groznog. Mada može i dalje s obzirom da su oni završili sa Ataturkom. Ja bih taj niz završio na primer Staljinom, jes da je on bio Gruzin, a ne Sloven, ali vladao je najmoćnijom slovenskom državom, a uostalom koliko su Atila i kagan Bajan bili Turci? Ne znam da li je potrebno da napomenem da su ove biste u istambulskom parku težak kič, kakav mogu samo Turci da naprave.

   Dakle, prođoh pored turske panorame, kao pored turskog groblja i dođoh do zidina Carigrada. Po ko zna koji put sam se našao ispred njih, doduše ne na ovom mestu, i po ko zna koji put sam im se divio. Teodosijevi bedemi su izgrađeni u periodu između 413. i 439. godine. Dugački su 7620 metara, imaju 96 kula i prostiru se od Zlatnog roga sve do Mramornog mora. Čak i ovako nepotpuno sačuvana, vidi se kako je ta fortifikacija bila moćna. Nema šta, svaka čast i Osmanlijama koji su uspeli da probiju ove bedeme. Setio sam se i čuvene rečenice jednog važnog vizantijskog dostojanstvenika iz tih vremena pred pad Carigrada. Naime, dok se polako stezao obruč oko prestonice, Vizantinci su slali izaslanike po Evropi tražeći pomoć. Naravno, neka ozbiljna pomoć katoličkog Zapada je izostala, ali je bilo dosta ucena tipa pomoći ćemo vam ukoliko prihvatite uniju i potčinite se papi”. Tada je taj važni baja izgovorio “Više volim da usred grada vidim turski turban, negoli latinsku mitru ”. Odluka je doneta, unija je propala, Carigrad je pao. Tokom ove šetnje prošao sam pored Mevlana kapije, Silivri kapije i Beogradske kapije. Očekivano, najviše sam se zadržao kod ove poslednje, koja je uzgred i najveća i najzanimljivija. Inače, na celom ovom potezu južnog dela Teodosijevih bedema, uzani prostor između zidina i prometne saobraćajnice koja ih prati sa spoljne strane, iskorišćen je za gajenje povrća. Uglavnom su to male i uredne bašte, za koje pretpostavljam da su zasadili dokoni istambulski penzioneri, ali ima tu, bogami, i prilično ozbiljnih plastenika.
Beogradska kapija.

   I tako dođoh do Jedikule tvrđave, koja se nalazi na kraju bedema, nedaleko od mora. Njeno ime može da se prevede kao 7 kula. Izgrađena je malo nakon turskog osvajanja Carigrada, na mestu najznačajnije i najpoznatije kapije ovog grada, tj. Zlatnih vrata. Jedikule tvrđava je tokom svoje istorije više puta menjala namenu. Jedno vreme je služila kao zatvor. Među poznatim zatočenicima njenih tamnica bio je i sultan Osman II koga su 1622. godine ovde ubili pobunjeni janjičari. Pre njega je tu bio zatvoren i poslednji trapezuntski car David Veliki Komnen, čija je država nadživela Vizantiju. Ovde se završio i život gruzijskog kralja Simona I iz dinastije Bagration. Kažu da je Andrićeva “Prokleta avlija” zapravo Jedikule.
Jedikule

Jedikule.

   Posle detaljnog razgledanja utvrđenja i pentranja po njegovim zidinama krenuo sam da obiđem još tri vizantijske crkve, koje se nalaze u ovom delu grada. U stvari, prvo sam otišao do Studiskog manastira. U pitanju je nekada najvažniji carigradski manastir, čiji su zakoni i običaji bili uzor za Svetu goru. Osnovan je 462. godine od strane konzula Studiosa. Njegov najpoznatiji iguman bio je Teodor Studit (759 – 826), koji je kasnije kanonizovan. On je tri puta bio proterivan iz vizantijske prestonice. Prvi put, jer se protivio nekanonskom razvodu, radi novog venčanja, cara Konstantina VI. Kada se vratio iz izgnanstva, ustao je, nakon smrti ovog cara, protiv njegovog naslednika i tada je prognan na obližnja Prinčevska ostrva. I kada se vratio nije mirovao, već je odlučno stao protiv ikonoborstva, te je opet mučen, maltretiran i ponovo proteran. Dok je bio iguman ovog manastira Teodor je u njemu razvio poznatu školu kaligrafije i manuskripta. Godine 1204. Latini su razorili Studiski manastir i posle toga više nikada nije u potpunosti obnovljen. Danas mogu da se vide ostaci crkve sv. Jovana Krstitelja, bazilike iz 5. veka,  koju je Bajazit II pretvorio u Imrahor dzamiju. Doskora je ovaj lokalitet imao status muzeja, ali uskoro će ponovo postati dzamija. To je samo jedna od čitavog niza pravoslavnih crkava, koje su tokom Ataturkove Turske proglašene muzejima, a koje Erdoganova vlast poslednjih godina pretvara u dzamije. Neka se pripremi Aja Sofija!
Studiski manastir.

   U istoj četvrti nalazi se i crkva koja je pripadala manastiru Gastrija (Vaza). Prema legendi, carica Jelena, majka Konstantina Velikog, je po povratku iz Jerusalima na ovom mestu ispustila vazu u kojoj su bile mirišljave biljke sa Kalvarije i tu je posle osnovala manastir. U istorijskim izvorima se, pak, ovaj manastir prvi put pominje u 9. veku. Zapravo, osnovala ga je Teoktisa, majka Teodore, supruge poznatog cara ikonoborca Teofila. Kasnije će Teodorin brat Varda, nakon preuzimanja vlasti, upravo u ovaj manastir proterati svoju sestru. Mala građevina, koja danas postoji, verovatno nije bila manastirska crkva, već kapela ili mauzolej i datuje se u 14. vek. Malo nakon osmanlijskog zauzimanja grada, Mehmedov nosač znamenja Hajretin pretvorio ju je u dzamiju.
Gastrija.

   Takođe u ovom delu Stambola nalazi se i crkva sv. Andrije Kritskog, mučenika koji je postradao tokom ikonoborstva. Godine 1512. pretvorena je u dzamiju Kodza Mustafe Paše. Brojne prepravke i dogradnje učinile su da danas malo toga kazuje da je to nekada bila crkva.
   Onda je došlo vreme za ručak, što se dobro poklopilo, pošto sam se nalazio u neturističkom kvartu, gde su cene drastično manje nego u centru. Kokoreč je bio izvrstan.
   Dalje sam se odvezao nekim gradskim busom do Aksaraja. Prvi put kada sam bio u Istambulu odseo sam u ovom delu grada i od tad se opasno izmenio. Sada mi se Aksaraj čini mnogo sređeniji. Tu sam došao zbog Bodrum dzamije. U pitanju je nekadašnja crkva Mireleon. Sagrađena je pored palate vizantijskog admirala Romana Lakapina, koji je 920. godine postao car. Tada je ova crkva, sa njegovim dvorom uz nju, pretvorena u manastir. Sastoji se od dva sprata, tj. izgrađena je na ostacima jedne antičke rotonde, koja je korišćena kao cisterna. Upravo će je zbog te cisterne, oko 1500. godine, kada je postala muslimanska bogomolja, Turci nazvati Bodrum (Podrum) dzamija. Ono po čemu se izdvaja ova crkva od drugih vizantijskih su upadljivi polustubovi na spoljnim stranama fasade.
Mireleon.

   Tu sam rešio da prekinem sa ovim “planskim” obilaskom i da se prepustim besciljnom bazanju istambulskim dzadama. Svratio sam i u jednu poslastičarnicu. Ne, nije mi palo ni na pamet da naručim baklave! Tokom prethodnih turskih putovanja mnogo puta sam isprobao ovu poslasticu po raznim delovima dzumhurijeta i došao do zaključka da im baklava ništa ne valja, tačnije da ne može da se meri sa našom varijantom. Neka su je oni izmislili i neka je deo njihove nacionalne kuhinje, ali je po mom mišljenju na našem delu Balkana usavršena. Naručio sam kunefe, nešto slično kadaifu, ali punjeno nekim slatkim sirom i mnogo, mnogo ukusnije. Više puta sam ga krkao širom Bliskog istoka i veoma mi se dopada, ali mi je uvek smetao želucu. Tako je bilo i ovaj put, te je uveče radila soda bikarbona.

   Drugi dan sam se prvo uputio ka Feneru, tačnije do Đul dzamije. Nekada je bila crkva, bez sumnje veoma značajna zbog svojih pozamašnih dimenzija, ali još uvek nije jasno da li je u pitanju crkva manastira Hrista Evergetisa ili crkva manastira sv. Teodosije. Ova baš velika građevina smeštena je na masivnom kamenom postamentu, koji je služio kao dok za vezivanje brodova. Danas su vode Zlatnog roga poprilično udaljene od ovog kamenog zida. Obilazak Đul dzamije iskoristio sam da se još jednom promuvam mojom omiljenom istambulskom četvrti, Fenerom.
Kuća u Feneru.

Đul dzamija.

Đul dzamija.

   Tokom ovog boravka u Stambolu konačno sam otišao i do dzamije Mehmed Paše Sokolovića, Srbina, velikog vezira, koji nikada nije zaboravio svoje srpsko poreklo i koji je mnogo toga dobrog učinio za srpski narod. Dzamija je stvarno lepa, što i dolikuje ovako važnoj ličnosti, a kako i ne bi bila kada ju je izgradio najčuveniji otomanski neimar Mimara Sinan. Posebno mi se dopala njena unutrašnjost, čiji su zidovi prekriveni plavim pločicama iz Iznika. Dok sam se muvao po ovoj dzamiji veća grupa klinaca, izučavaoca kurana, je u njenom dvorištu pikala fudbal iz sve snage. Starijima iz dzamije ne da nije smetala ta sportska aktivnost, već je par njih i učestvovalo u tome. Nisam ostao duže da bih video da li će neki od tih mališana postati novi Hakan Šukur, već sam krenuo dalje, nizbrdo ka Mramornom moru. 
Dzamija Mehmed Paše Sokolovića.

Dzamija Mehmed Paše Sokolovića.

   Cilj mi je bio dvorac Bukeleon, odnosno jedna od palata vizantijskih careva. Podignuta je u 9. veku i nalazi se u sklopu tzv. morskih bedema. Sačuvana je maltene samo fasada okrenuta ka moru, dok je veći deo zdanja srušen tokom izgradnje pruge. Ruševine Bukeleona poslužile su da se u njima smeste razni beskućnici, alkosi i narkomani. Ne znam koliko često turisti svraćaju do ovog mesta, ali sav taj polusvet koji tamo obitava, nije mnogo obraćao pažnju na mene, dok sam, pokušavajući da napravim dobru fotografiju palate, preskakao preko gomila đubreta, srče i iskorišćenih špriceva. Šta ti je sudbina, nekada su unutar ovih zidina boravili u purpuru rođeni” carevi, a sada ljudi sa margine društva. 
Bukeleon palata.

Bukeleon palata.
   Na kraju ovih par dana u Stambolu posetih još jednu crkvu, ali ona nit je vizantijska, nit je stara. Reč je o jermenskoj crkvi sv. Grigorija Lusavoriča, koja je smeštena na Karakeju i pored koje sam stotinu puta prošao tramvajem. Red je bio da joj konačno priđem bliže. Nekada se na tom mestu nalazila crkva iz 1431. godine. Nju su carigradski Jermeni izgradili na zemlji koju su otkupili od Đenovljana. Ta crkva je srušena 1958. godine, da bi se proširila saobraćajnica. Sadašnja, lepa i velika, tipična jermenska bogomolja podignuta je 1966. godine.
Jermenska crkva sv. Grigorija Lusavoriča.
 To bi bilo to, došlo je vreme da se krene dalje ka Izraelu. Još jednom sam bio u mom omiljenom gradu, više ne znam ni koji put po redu. Prvi put beše pre nekih desetak godina. Pri svakoj narednoj poseti bio sam iznenađen kako se Istambul menja. Sve je manje starih tradicionalnih drvenih kuća, a sve više modernih zgrada od betona, stakla i granita. Iz godine u godinu smanjuje se broj kaldrmisanih sokaka. Zato je tu sada neki svemirski most preko Zlatnog roga. Nema više ni onih malih zadimljenih kafanica gde su lokalci igrali tavle. Ako ih i ima više nisu zadimljene, jer su Turci zabranili pušenje. Opasno se menja Stambol, sada je upicanjeniji, sređeniji, ali čini mi se da sve više gubi svoj orijentalni izgled i šarm. Uprkos tome i dalje je on za mene grad broj 1.