Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

петак, 04. април 2014.

Vizantijske crkve Carigrada (1. deo)



VIZANTIJSKE CRKVE CARIGRADA (1. deo)


   Zadnjih nekoliko godina većina mojih putovanja bila je usmerena na Istok, tačnije ka Aziji i zbog toga mi je Istanbul bio logična i gotovo obavezna prva stanica. Tako sam se i sada na putu za Nepal ponovo obreo u Stambolu. Iako sam mnogo puta bio u njemu i svašta obišao, još uvek nisam video sve što me zanima. Rešio sam da ovom prilikom akcenat stavim na manje poznate vizantijske crkve Carigrada. Pre puta sam se bavio malim istraživanjem, koliko uopšte ima tih crkava i gde se one nalaze. I tako sa mapom Istanbula na kojoj sam obeležio sve njegove drevne crkve, stigao sam sa saputnicima u grad na Bosforu.
   Prvog dana smo imali vremena samo da posetimo Kučuk (Malu) Aja Sofiju, tj. crkvu sv. Srđa i Vakha. Izgradio ju je jedan od najvećih vizantijskih careva, Justinijan, između 527. i 536. godine. Legenda kaže da je, dok još nije postao vladar, Justinijan pao u nemilost kod svog strica Justina I. Zbog, navodno, planirane zavere Justinijan je utamničen i osuđen na smrt. Onda su se u snu Justinu I pojavili sveti Srđ i Vakh i poručili caru da je njegov sinovac nevin. Zbog toga je Justinijan oslobođen, a kada je stupio na presto rešio je da se ovim sirijskim vojnicima mučenicima oduži podizanjem crkve u njihovu čast.
   Postoji mišljenje da su Malu Aja Sofiju izgradili isti arhitekti koji su zaslužni za pravu Svetu Sofiju, Isidor iz Mileta i Antemije iz Trala (Ajdina). Navodno je crkva sv. Srđa i Vakha u stvari predstavljala eksperiment za kasnije podizanje čuvene Svete Sofije. Izgrađena je u okviru palate Hormizdas, tačnije u neposrednoj blizini imperatorskog sedišta. Luksuzni enterijer Male Aja Sofije, stubovi od zelenog i crvenog mermera, ukrašeni kapiteli od prokonoskog kamena, galerije itd., ukazuju na ceremonijalnu namenu ove bogomolje.
Mala Aja Sofija

   Nakon osmanlijskog zauzeća Carigrada, Bajazit II je Kučuk Aja Sofiju pretvorio u dzamiju Husein Age, koji je bio šef crnim evnusima. Do nedavno je ova crkva funkcionisala kao muzej, a onda je došao na vlast Erdogan i ponovo je pretvorio u dzamiju, pod izgovorom vraćanja imovine starim vlasnicima, tj. islamskoj zajednici. Samo mi nije jasno šta bi sa pravim, malo starijim vlasnicima! Inače, ovo nije prvi slučaj “vraćanjaimovine. Tako je Aja Sofija  u Izniku (Nikeji), u kojoj je 787. godine održan 7. vaseljenski sabor, a koja je za vreme Ataturka pretvorena u muzej, ponovo postala dzamija 2011. godine. Trenutno je u toku akcija i da fenomenalna Sveta Sofija u Trabzonu postane muslimanska bogomolja. Ubeđen sam da je konačni cilj turskih vlasti da jednog dana i Justinijanovu Aja Sofiju pretvore u dzamiju.
   Pošto je već pao mrak prošetali, smo se do dela grada koji se zove Kumkapi, nekadašnje jermenske četvrti Istanbula. Jermena, naravno, ovde više nema, ali je ostala jermenska patrijaršija. Sada je Kumkapi poznat po brojnim ribljim restoranima. Ti restorani se nalaze duž nekoliko ulica koje se zrakasto pružaju od centralnog trga sa fontanom na sredini. Ceo ambijent je prijatan, kaldrmisane ulice i fine kafanice sa obaveznim pozivačemispred svake od njih.
   Kada je osvanuo novi dan otpočela je i nova potraga za starim carigradskim crkvama. Prva na redu bila je sv. Marija od Mongola, koja se nalazi na Feneru, blizu zgrade Pravoslavne bogoslovije. Na mestu ove crkve nekada se nalazio manastir još iz VII veka, koji je napušten nakon latinske okupacije grada. Ova crkva je ime dobila po Mariji Paleolog, ćerci cara Mihajla VIII, koja je zbog državnih interesa bila udata za mongolskog kana Abaka, sina Hulagu kana, osnivača Ilkanidskog kaganata. Kada joj je umro suprug, Marija se nakon petnaest godina provedenih kod Mongola vratila u vizantijsku prestonicu i obnovila ovu svetinju. Turci ovo zdanje zovu Kanli kilise, što u prevodu znači “Krvava crkva”. Ovaj naziv se dovodi u vezu sa posebno krvavim okršajima koji su se vodili oko ove bogomolje tokom turskog osvajanja Carigrada. Ne znam ima li veze i to što je sv. Marija od Mongola okrečena u crveno sa tim njenim nazivom? Inače, put koji vodi od Zlatnog roga do ovog mesta zove se Uspon nosača znamenjau čast sandzaktara koji je ovde poginuo prilikom osvajanja grada.  
Crkva sv. Marije od Mongola
        
   Sveta Marija od Mongola je jedina vizantijska crkva u Istanbulu koja nikada nije pretvorena u dzamiju. Razlog za to leži u tome što ju je Mehmed II Osvajač  darovao majci Hristodula, arhitekte koji je za njega izgradio Fatih dzamiju. Poklon je docnije potvrđen Hristodulovom sinovcu i od strane  Bajazita II. Nekoliko potonjih sultana nameravalo je da i ovu crkvu pretvori u dzamiju, ali nije se moglo protiv fermana osvajača Carigrada. Imali smo sreće da nas je spazio čovek koji brine o ovoj crkvi, te nam je otključao vrata i uveo nas unutra. Na jednom od zidova i danas je izložena kopija pominjanog ukaza najvećeg turskog sultana. Nije na odmet da tu stoji, mada sumnjam da može da pomogne kod sadašnjeg rastućeg osmansko – islamskog fundamentalizma u Turaka. Da je bojaznost za ovu crkvu realna pokazuje i to što je ograđena visokim zidom i bodljikavom žicom.
   Život jedine pošteđene vizantijske crkve Stambola nije bio lak ni za vreme turske republike. Naime, stradala je u tzv. “Istanbulskom pogromu” 1955. godine, kada su istrebljeni gotovo svi Grci iz grada. Turske vlasti su prvo inscenirale bombaški napad na svoj konzulat u Solunu, a onda su organizovali “spontanu” reakciju Turaka u Istanbulu. Gradska fukara, potpomognuta kojekakvim ološem, koji je dovežen autobusima iz cele Turske, raspoređen je po gradu sa uputstvima za napad na poslednje carigradske Grke. Zajedno sa Grcima nastradali su i drugi hrišćani, kao Jermeni, Gruzijci, ali i Jevreji. Pobesnela rulja upadala im je u stanove, kuće, radnje pljačkajući, paleći i uništavajući im svu imovinu. Postoji fotografija Istiklal ulice kojom ne može da se prođe od razbacanih i polupanih hrišćanskih stvari. Bilo je i ubijenih, mnoge žene su silovane, a zabeleženi su i slučajevi prinudnog sunećenja, između ostalih i jednog sveštenika.
Balat

   Ova moja potraga za starim crkvama imala je za cilj i da se promuvamo prilično zanimljivim delovima Istanbula, kao što su Fener ili nekadašnja jevrejska četvrt Balat. Nakon turskog osvajanja Carigrada preostali Grci su se skoncentrisali na Feneru. Možda to ima veze sa tim što se u ovom delu grada nalazi patrijaršija, koja  verovatno nije mogla mnogo da pomogne grčkom življu, ali je svakako mogla da im pruži utehu. Danas Fanariota nema, ali su ostale njihove stare kuće sa doksatima i izbačenim balkonima. Još uvek se drži i poneka sasvim drvena zgrada. Nekadašnje bogate grčke trgovce zamenila je turska sirotinja, tako da osim što je zanimljiv ovaj deo grada je i pomalo oronuo i zapušten.
Fener


   Sledeća na redu bila je Hirami Ahmet paše dzamija, tj. nekadašnja crkva sv. Jovana Krstitelja. Samo u čast ovog sveca Carigrad je imao 36 bogomolja. U pitanju je lepa mala crkva, osnove upisanog krsta. Rađena je u kombinaciji opeke i kamena. Kraj u kome se nalazi zove se Čaršamba i važi za islamski najkonzervativniji istanbulski kvart. Mnogo ljudi na ulici je bilo u totalno “mudzahedinskom” stajlingu. Žene u crnom, od glave do pete, dok je muška moda mnogo raznovrsnija. Neki su imali one bele vezene kape, drugi arapske marame ili turbane, a nosile su se i kurdske pantalone ili one vehabijske ¾, pa čak i nekakve galabeje. Naravno, nezaobilazni muški detalj je brada.
Crkva sv. Jovana Krstitelja
   Odavde smo se uputili do Kefeli (Kefevi) dzamije iliti dzamije Kafariota. Ne zna se kome je bila posvećena ova crkva. Po predanju, podigao ju je jedan vizantijski vojskovođa u IX veku, tako što je prepravio svoju kuću. Ime Kefeli dobila je zbog toga što su Osmanlije nakon osvajanja Kefe (Feodosije), đenovljanske kolonije na Krimu, odatle preselile sve Latine, Grke i Jevreje u ovu četvrt. Jedno vreme su je Đenovljani koristili kao katoličku crkvu, a kasnije Jermeni za svoju službu. Godine 1630. pretvorena je u dzamiju. Nedaleko od nje smeštena je i Kasim agina dzamija, koja je u stvari preostali deo nekadašnjeg vizantijskog manastira, čije je ime nepoznato.
Kefeli dzamija

Kasim agina dzamija

   U ovom delu Istanbula nalazi se i crkva posvećena Bogorodici Pamakaristos. Ona spada u jednu od poznatijih ovdašnjih bogomolja, u kojoj je čak neko vreme bilo sedište vaseljenskog patrijarha. To je bilo od 1456. do 1587. godine, tj. nakon što je patrijarh izmešten iz Svetih Apostola. Izgrađena je u XII veku, a paraklis je dodat kasnije. Godine 1587 Murat III ju je pretvorio u dzamiju i nazvao je Fetije u čast pobede u Zakavkazju. Po broju sačuvanih mozaika ova crkva je odmah posle Aja Sofije i Hore. Ti mozaici se nalaze u paraklisu, dok ostatak građevine služi kao dzamija.
Crkva Bogorodice Pamakaristos

   Plan je bio da dalje odemo do crkve Hrista Spasa, tj. do Hore, čiji su me mozaici svojevremeno oduševili. Plan smo i ispunili, ali zbog renoviranja Hora je bila zatvorena za posetioce. Nedaleko od nje prostiru se Teodosijevi bedemi i Tekfur saraj, odnosno dvorac Porfirogenita. U pitanju je jedan od dvorova poslednjih careva, koji je u stvari sastavni deo zidina. Za razliku od moje poslednje posete Tekfur saraju, kada je bio više nego zapušten, sada su se na njemu izvodili ozbiljni konzervatorski radovi. Sa druge strane, tada je tek bila završena obnova bedema i nije se moglo popeti na njih, jer su bili obezbeđeni gvozdenim rešetkama. U međuvremenu su neke od tih rešetki razvaljene te sam ovaj put uspeo da se popnem na moćne carigradske zidine.
Palata Porfirogenita

   Nastavili smo da pratimo bedem sve do Jedrenske kapije, a onda se uputili ka Fatih dzamiji. Dzamija Mehmeda II Osvajača naizgled se ne uklapa u ovaj obilazak vizantijskih crkava Carigrada, ali nije baš tako u potpunosti. Naime, ona je izgrađena na mestu čuvenih Svetih Apostola. Njih je počeo da gradi još Konstantin Veliki 330. godine, a nastavio je njegov sin Konstancije, koji je tu i sahranio oca. Pošto ta prvobitna crkva nije bila dovoljno grandiozna, Justinijan je napravio novu, dovoljno veliku, kakva dolikuje da u njoj počiva Konstantin. Veliki car graditelj je za ovaj posao odabrao iste neimare koji su radili i Svetu Sofiju. Kasnije su i drugi imperatori dograđivali i obnavljali Svete Apostole. Kao što joj ime kaže, bila je posvećena dvanaestorici apostola i u njoj su čuvane razne relikvije vezane za njih. Služila je i za sahranjivanje careva i patrijarha. Kada su krstaši zauzeli Carigrad 1204. godine sv. Apostoli su poharani, grobovi pootvarani, a kosti careva i patrijarha razbacane. Inače, Fatih dzamija nema veze sa prvobitnom dzamijom koja je tu podignuta. Nju su više puta oštećivali zemljotresi, sve dok nije potpuno srušena u potresu 1766. godine. Današnja je zapravo izgrađena 1771. godine. Fatih dzamija je monumentalna, nema šta, kakva i priliči najvećem turskom sultanu, čije se turbe nalazi u okviru ovog kompleksa.
Fatih dzamija

   Nedaleko od Fatih dzamije nalazi se Fenari Isa dzamija, tj. nekadašnji manastir Konstantina Lipsa. Ovaj ženski manastir podigao je poznati vizantijski admiral u X veku na temeljima crkve iz VI veka.
Manastir Konstantina Lipsa

   Sledeća na redu bila je Eski imaret, odnosno crkva Hrista Pantepoptea, jedina od svih carigradskih crkava koja nikada nije obnavljana i prepravljana. Podigla ju je Ana Dolasen, majka Aleksija Komnina pre kraja XI veka. Kada su krstaši napali Carigrad 1204. godine Aleksije V Murzufl je na ovom mestu postavio svoj štab, a pošto nije uspeo da odbrani vizantijsku prestonicu, ovde je u njegovom purpurnom šatoru Boldvin proslavio pobedu. Krstaši su crkvu pretvorili u benediktinski manastir San Đorđe Mađore, a Osmanlije 1453. godine u dzamiju.
Crkva Hrista Pantepoptea

   Dalje smo se uputili ka Zejrek dzamiji, odnosno do nekadašnjeg manastira Hrista Pantokratora. U pitanju je druga po veličini vizantijska bogomolja u Istanbulu, odmah posle Svete Sofije. Ono što je do danas ostalo očuvano zapravo su tri spojene crkve. Crkva posvećena Hristu Pantokratoru je delo carice Irine, a druge dve posvećene Bogorodici Eleusi i sv. Mihajlu su delo Jovana II Komnina. Središnja crkva (sv. Mihajla) je u stvari služila kao mauzolej. U ovom manastiru su sahranjeni neki od najvećih vladara Komnena, a u XIV i XV veku ovde su se sahranjivali i carevi iz dinastije Paleologa. Manastir je imao veliki posed i puno monaha. U okviru kompleksa je postojala bolnica i sklonište za stare. Bio je podređen isključivo caru. Tokom latinske okupacije koristilo ga je venecijansko sveštenstvo, a jedno vreme je služio i kao palata Boldvina. Posle Paleologove restauracije carstva vraćena mu je prvobitna funkcija. Upravo u ovom manastiru živeo je naš Stefan Dečanski  sa sinom Dušanom tokom svog carigradskog izgnanstva.
Manastir Hrista Pantokratora


Valensov akvadukt

   Kada smo već tu, otišli smo i do Valensovog akvadukta, koga moji saputnici nisu do sada videli, a potom i do Mula Gurani dzamije, tj. do Vefa kilise. Radi se o crkvi posvećenoj sv. Teodoru, koja je tokom turske vladavine pretvorena u dzamiju kurdskog učenjaka Mula Guranija, tutora Mehmeda II Osvajača. On će dobiti titulu Šeih al Islam i biti prvi muftija Istanbula. Na ovoj crkvi posebno se ističe njen eksonarteks, koji je karakterističan za građevinarstvo iz vremena Paleologa. Zanimljivi su i kameni panoi ispod prozora, na kojima je upadljivo nanet sloj maltera preko svake predstave krsta. Inače, ispred ove bogomolje se nalazi omanje đubrište, a u jednom njenom delu se uselila neka teška, uboga, sirotinja.
Vefa kilise


   Poslednja u današnjem danu bila je crkva Bogorodice Kiriotise, odnosno Kalenderhane dzamija. Najstarija crkva na ovom mestu podignuta je još u VII veku. Kasnije su tu izgrađene još tri crkve u okviru manastirskog zdanja. Tokom latinske okupacije pretvorena je u katoličku (franjevačku) crkvu. Prilikom radova na ovoj građevini, osim pravoslavnih fresaka i mozaika, nađena je i freska sa likom Franje Asiškog, koja potiče upravo iz vremena krstaške vladavine. Nakon turskog zauzimanja Carigrada dodeljena je sekti kalenderi (derviši), koji su je koristili kao imaret. Kasnije su joj dodate dzamija i medresa. Napuštena je 1930. godine, kada je grom udario u minaret i srušio medresu.
Crkva Bogorodice Kiriotise

   To bi bilo sve za ovaj dan. Malo li je? Nisam ni očekivao da obiđem sve crkve koje sam obeležio na mapi Stambola, a i treba nešto ostaviti za sledeći put. Ostalo mi je da posetim još nekih pet, šest crkava, ali ne sekiram se, biće još prilika. Ostatak dana, tačnije večeri, proveli smo u restoranu koji se nalazi nedaleko od našeg smeštaja. Tu smo uživali u zasluženom odmoru posle ovako ispunjenog dana, naravno uz turske specijalitete i Efes pivo.

   Sledeći dan smo rešili da malo predahnemo od crkava. Što je mnogo, mnogo je, a i postalo je malo monotono. Nova usiljena poseta preostalih crkava svela bi se na njihov mehanički obilazak bez udubljivanja i bez pravog uživanja u spomenike ispred kojih se nalazimo. Zato smo se odlučili za Ortakoj. Krenuli smo pešice od Kabataša, misleći da će moći kolko tolko da se ide kejom duž obale. E, pa, zajebali smo se, deo koji se pruža uz Bosfor je baš kratak, tako da smo gotovo sve vreme pešačili prometnim putem, kroz nezanimljiv deo grada. Usput smo se na kratko zadržali kod spomenika i turbeta čuvenog osmanlijskog gusara Hajrudin paše, poznatijeg kao Barbarosa. Konačno smo stigli do Ortakoja, nekadašnjeg malog ribarskog sela, koje se nalazi tik uz ogromni most Ataturka što spaja dva kontinenta. Ovo selo je bilo poznato još u vizantijskim vremenima i tada se zvalo Agios Fokas. Kasnije će se zvati Mezahori, što na grčkom znači Srednje selo. Osim Grka živeli su u njemu i Jermeni i Jevreji. Danas svih njih ovde više nema. Poslednji nemuslimani su najureni u već pominjanom Istanbulskom pogromu 1955. godine. 
Ortakoj

   Danas je Ortakoj neka vrsta boemske četvrti sa dosta restorana, kafea, prodavnica. Kad smo već kod restorana, nisam moga da prežalim što sam doručkovao pre dolaska u ovaj deo grada, pošto se na svakom ćošku okretao kokoreč. U pitanju je meni omiljeno jelo od jagnjećih iznutrica. Doduše, do sada nisam probao tursku varijantu ovog specijaliteta, već samo grčku verziju koja se zove kokoreci i koja je vrh. Najupečatljiviji simbol ovog nekadašnjeg mestašca, a sada dela Istanbula, je njegova neo – barokna dzamija. Gotovo da nema turističke brošure Ortakoja na kojoj se ne nalazi slika ove dzamije sa mostom u pozadini. Tokom naše posete dzamija je bila u skelama i pod zaštitnim platnom. Ima po Ortakoju i dosta sačuvanih starih tradicionalnih kuća. Sve u svemu simpatičan i prijatan deo Istanbula. Promuvali smo tu natenane, isrkali kaficu na obali Bosfora i došlo je vreme za povratak u centar grada, a onda dalje na put za Katmandu.

8 коментара:

  1. Одговори
    1. Gde si bre Tales. Eto da i ja da vidim te krajeve, kad možeš ti po Šri lanci i Kini što ne bi mogao malo i ja.
      PS. Redovno pratim tvoje kinesko putešestvije, pozdrav

      Избриши
  2. Haha, zaintrigirao sam te budizmom i hinduizmom! :D
    U poverenju: Middle East i Europe su zakon... ;)

    Pozzzz i baš čekam da vidim i drugi, tj. treći putopis od naših ljudi iz Nepala.

    ОдговориИзбриши
  3. Možda bih dodao samo Aja Irinu, u kojoj se i danas drži liturgija, nisam je primetio u tekstu, tj. bar ne kroz slike :)

    Ali u narednoj poseti Istanbula, ovu listu ću veoma ozbiljno da razmotrim :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovde sam više pisao o nekim manje poznatim carigradskim crkvama, a sveta Irina je, kolko me sećanje služi, najstarija sačuvana crkva u Istanbulu, pa zato nju nisam navodio. Inače, tokom prethodnih poseta Istanbula, nekoliko puta sam pokušavao da udjem u nju, ali je uvek bila zaključana. Čini mi se da je tada služila kao depo zavoda za zaštitu spomenika ili nešto slično. Ne znam kakva je sada situacija sa njom i da li može da se poseti. Što se tiče liste evo još par predloga nekih preostalih crkava koje nema u ovom mom pisanju jer nisam stigao da ih posetim, ali svakako ću idući put otići i do njih. Djul dzamija ( crkva Hrista Evergetisa ili sv. Teodosija), izgleda baš dobro. Zatim Bodrum dzamija (Myrelaion), ruševine nekada poznatog manastira Studion, Sancaktar Hayrettin dzamija (manastir Gastrija) i Koca Mustafa pasa dzamija (sv. Andrija Kritski).
      Pozdrav

      Избриши
  4. Dok čitam ovaj sjajan putopis, vratio sam se u vreme kad sam pre 15-ak godina kad sam kao student Istorije na FF u BG polagao Istoriju Vizantije i dečački oduševljeno zamišljao slike tih sjajnih carigradskih crkava i manastira. Posle svega pročitanog, duša me boli šta rade sa vizantijskim nasledjem u Turskoj?! A toj istoj tradiciji duguju gotovo sve ti isti Turci u domenu arhitekture, umetnosti, nekadašnjeg uredjenja države i kulture uopšte. Jedino me teši to da ni jedna svetska sila neće potrajati toliko dugo kao Vizantija ma koliko se u datom trenutku činila snažnom i postojanom, a to je više od 1000. Možda jedino velika Rusija kao "Treći Rim" i mnogoljudna i u svoju dugu tradiciju uronjena Kina. Sa Turskom kakva je danas pod Erdoganom to sigurno neće biti slučaj. Neka se i ti Turci shvate da se ne gradi tako što samo prisvajaš ili uništavaš tudje, jer može da im se desi da Rusi završe posao što zamalo nisu završili pre Berlinskog kongresa i 1916. godine. Ja to verovatno neću dočekati ali s obzirom kako se Turci ponašaju neko verovatno hoće. Kolega svaka čast na putopisu, i sjajnom podsećanju na ovaj deo svetske kulturne baštine koji se često zanemaruje i marginalizuje, a tako je bogat i značajan za razvitak celokupne civilizacije, jer ona jeste svetska ali iznad svega naša i mi treba da budemo njeni istinski baštinici. Mnogo sam se iznervirao... moram da popijem jednu ljutu da se smirim;-) Veliki pozz

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala kolega Močo, slažem se sa tobom i drago mi je što ti se dopada ovaj putopis. Pozdrav

      Избриши