Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 15. новембар 2014.

Izrael (18. deo)



TEL AVIV


   Krajem 19. veka jevrejski doseljenici smešteni u kampovima Jafe bili su nezadovoljni tamošnjim uslovima za život, kao i neprijateljskim odnosom muslimanskog i hrišćanskog stanovništva prema sebi, te su rešili da odu odatle. Nisu baš mnogo odmakli, tj. naselili su se među peščanim dinama severno od Jafe. Danas je to Tel Aviv. Grad koji prvo nisam planirao da uopšte posetim, pa sam onda odlučio da ipak budem u njemu jedan dan, da bi na kraju zbog zajeba sa prevozom do Galilejskog jezera i zbog bolnog zgloba ostao u njemu dva dana i smorio se kao lav.
Tel Aviv.

   Prvi dan, u stvari, i nije bio tako loš. Ujutru smo polako pešice krenuli ka Jafi. Usput smo posetili Carmel Market, odnosno telavivsku pijacu. Tu sam pazario neke, boga pitaj odakle, cigarete, koje su bile dosta jeftinije nego po radnjama, gde je jedna paklica koštala preko 6 eura. Kakav sam ja mentol, gotovo na svim prethodnim putovanjima uvek sam nosio dovoljne količine duvana, a uglavnom sam putovao po zemljama, da kažemo, trećeg sveta”, gde su cigarete jeftinije nego kod nas, a sada, iako sam znao da Izrael važi za jednu od najskupljih država, prvi put ostadoh bez pljuga. Šta ćeš! Morao sam da kupujem te skupocene cigarete, a čini mi se da je i psiha učinila svoje, pa sam tada pušio kao Turčin.
Karmel pijaca.

   Promuvali smo se i jemenskim kvartom, koji su, kako samo ime kaže, naselili jemenski Jevreji početkom 20. veka. To je siromašna, slabo održavana četvrt, sa manjim jeftinim kućama. Dosta objekata je napušteno i išarano grafitima. Izgleda da gradske vlasti žele da ožive ovaj deo grada, pa su par ulica popločali, sredili i otvorili tu neke restorane i prodavnice.
Jemenska četvrt.

   Nastavili smo dalje ka Jafi prolazeći južnim delom Tel Aviva. Koliko sam video, čini mi se da je to najstariji deo ovog mladog grada. Možda i grešim, jer bi to mogao da bude i deo Jafe. Kako da znam kada su se spojili? Kako god bilo, prašnjavom Jafa ulicom stigli smo do Jafe. Ime joj se dovodi u vezu sa Jafetom, sinom Noja, kao i sa prorokom Jonom, koga je ovde negde progutala ribetina.


   Jafa je stari grad, čija je istorijska priča slična kao i kod većine drugih mesta u ovom delu sveta. Smenjivali su se tu razni, od Solomona, preko Asiraca, Persijanaca, Aleksandrovih dijadoha, Rimljana, Vizantijaca, Arapa, krstaša, Mameluka, Turaka. Uobičajeni dalji sled poremetio je Napoleon Bonaparta, koji je nakratko 1799. godine zauzeo Jafu. Posle Osmanlija dolaze Britanci i na kraju Jevreji. Danas Jafa ima pedestak hiljada stanovnika, od čega su njih oko 30.000 Jevreji, a 16.000 Arapi. Pre malo više od stotinak godina Jevreja nije bilo ni 20% u ovom gradu.
Jafa, dzamija Mahmudija i sabilj.

   Put nas je doveo pravo na trg na kome se nalazi toranj sa satom. Radi se o jednoj od stotine ovakvih sahat-kula, koje su podignute po Osmanlijskom carstvu 1900. godine, prilikom obeležavanja dvadesetpetogodišnjice vladavine sultana Abdul Hamida II. Samo u otomanskoj Palestini izgrađeno ih je sedam. Ovaj trg je nekada bio trgovački centar, pa se zato sada tu nalazi bazar, saraj, dzamija Mahmudija i sabilj, tj. javna česma.
Jafa, sahat kula.

   Produžili smo uzbrdo od ovog trga i za par minuta stigli do stare Jafe, tačnije do platoa koji je verovatno na najvišoj tački ovog grada. Tu na tom platou, nalazi se velika katolička crkva sv. Petra. Izgrađena je u poslednjoj deceniji 19. veka, na mestu nekadašnje krstaške tvrđave. Pravi stari grad, odnosno deo gde se živelo, pruža se od ovog uzvišenja niže ka moru, tj. ka luci. Do dole vode uske strme uličice. Sve kuće su napravljene od nekog braonkastog kamena. Jeste ovo stari deo grada i lepo izgleda, ali nije to to. Ovo je više neka za turiste sređena varijanta. Nema ljudi po ulicama, nema veša da se suši po prozorima, nema dečje graje. Ne postoji niti jedna bakalnica, već samo neke prodavnice ručno rađenih umetničkih suvenira.
Jafa, stari grad.
Al Bahr dzamija.
Jafa, luka.

   U jednoj od tih starih kuća, Simona kožara, kažu da je Sveti Petar odseo nakon što je ovde oživeo neku umrlu ženu. Spustili smo se i do grčkog manastira sv. Arhanđela Mihajla, u kome svoj deo imaju i Rusi i Rumuni. Videli smo i Al Bahr (Morsku) dzamiju, kao i jermenski manastir sv. Nikole, u kome su se tokom Napoleonovog vladanja gradom lečili njegovi vojnici oboleli od kuge. I tako stigosmo do luke Jafe. Ova, jedna od najstarijih luka na svetu više to nije. U nju se više ne iskrcavaju hrišćanski hodočasnici i iz nje se više ne šalju čuvene pomorandze po belom svetu. Magacini duž njenih dokova sada su pretvoreni u kafee, restorane, galerije.
Jafa, luka.

   Odlučili smo se da u povratku do našeg hotela idemo šetalištem uz obalu, odnosno duž široke peščane plaže, koju samo ulica deli od centra grada, sa visokim soliterima, poslovnim zgradama, šoping centrima. 
Tel Aviv.

   Po dolasku u hotel malo smo predahnuli, a onda popodne izašli u novi obilazak Tel Aviva. Ovaj grad se nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine, zbog velikog broja bauhaus građevina. Ta zdanja su izgradile jevrejske arhitekte, koje su u godinama uoči II svetskog rata izbegle u Izrael. U pitanju su neke bele kuće, kojih ima 4000 komada u Tel Avivu. Pošto nisam imao pametnija posla, prošetao sam tim ulicama gde se one nalaze i meni je to bezveze.
Tel Aviv.

   Prolazeći pored nekog restorana zastali smo da bacimo pogled na onu tablu sa ispisanim cenama. Odmah se tu stvorio konobar, koji nam se, čuvši naš jezik, obratio na ruskom i pozvao nas da uđemo. Zatim nas je pitao odakle smo i kada je saznao da smo iz Srbije bukvalno je odlepio i maltene nas ugurao u restoran. On je ukrajinski Jevrejin, koji je kao dete došao u Izrael. Muzičar je i opčinjen je balkanskom muzikom, srpskom trubom, Gučom, Bregovićem. Zbog toga su nam, osim onoga što smo naručili, na sto stigle i neke vruće lepinje, masline, sir i flaša žestokog pića. Pošto je bilo dosta ljudi u restoranu, nije mogao da se baš dugo zadrži u našem društvu, ali je prvo napunio i sebi čašicu i kucnuo se sa nama. Čim bi uhvatio lufta, dolazio je do našeg stola da malo popriča i da nam dopuni čašice. Mi smo se čisto radi reda  bunili, ali bio je neumoljiv. Srdačan je bio i gazda tog lokala, tako da nam je baš bilo prijatno.
   Prvi dan u Tel Avivu je prošao ok. Pre svega je obilazak Jafe bio relativno zanimljiv. Međutim, drugi dan nisam znao šta ću sa sobom. Da idem negde van grada nisam mogao, pošto je moj problem sa zglobom dostigao vrhunac. Tel Aviv je primer gradova kakve ne volim, velik i moderan, bez ikakvog šmeka. Kažu da je poznat po klubovima i noćnom životu, a to, već duži period, ne spada u meni omiljene vidove zabave. Zbog toga sam veći deo tog drugog dana u Tel Avivu proveo na plaži. Nisam baš ni neki ljubitelj toga, ali bolju soluciju nisam imao. Ovaj grad ima više plaža, a svaka od njih ima neke svoje osobenosti. Ne znam, jednu preferiraju homoseksualci, drugu ortodoksni Jevreji, treća je za mlade, četvrta je dozvoljena i kučkarima itd. Ja sam išao na najbližu i na njoj ne videh ni pedere, ni Haside, ni dzukce.
Tel Aviv.

   Osvanuo je i dan našeg povratka. Znajući da nam predstoje razne procedure na aerodromu, krenuli smo dosta ranije. Odmah na ulasku u aerodromsku zgradu zaustavila nas je jedna mlada pandurka i ispitala nas ko smo i šta smo, gde smo bili u Izraelu, da li smo išli u Palestinu. Bilo je tu još raznih pitanja, zatim detaljno listanje naših pasoša i pregled rančeva.
   Po ulasku u zgradu ukapirali smo da pre čekiranja treba obaviti security checking. Stali smo u jedan od dva poduža reda gde se čeka na razgovor sa izraelskim službenicima. Kada je konačno došao red na nas, nasmejani, ljubazni Jevrejin počeo je da postavlja sledeća pitanja:
 – Zašto ste bili u Izraelu?
 – Šta ste po zanimanju?
 – U kojim ste sve gradovima bili?
 – Da li ste išli u Palestinu?
 – Da li ste upoznali nekog Arapina?
 – Da li ste razmenili email sa nekim Arapinom?
 – Da li ste dobili neki poklon od nekog Arapina?
 – Da li vam je neki Arapin pomagao prilikom pakovanja prtljaga?
 – Da li su vam rančevi sve vreme bili na oku?
Ređala su se još svakojaka pitanja, a onda je otvorio moj pasoš i na prvoj strani video iransku vizu. Usledio je novi set pitanja, vezan za moju posetu ovoj zemlji.
 – Zašto ste bili u Iranu?
 – Da li ste se upoznali sa nekim Irancem ?
 – Da li ste razmenili email sa nekim Irancem?
 – Da li ste u bilo kakvom kontaktu sa nekim Irancem?
Naravno,  moji odgovori su bili odrični. Nisam upoznao ni jednog Iranca, ni sa kim nisam razmenio email i nisam ni u kakvom kontaktu sa bilo kim iz Irana. Kako i mogu da razmenim email i da budem u kontaktu sa nekim iz ove zemlje, kada sam na prvo pitanje odgovorio da nisam upoznao niti jednog Iranca? Inače, nisu to bila sva pitanja, bilo ih je još. Nastavio je da lista moj pasoš, pažljivo zagledajući svaki pečat u njemu. Nije komentarisao jermensku, gruzijsku i slične vize, a onda je ugledao marokansku i opet je krenulo ispitivanje.
– Zašto ste bili u Maroku?
– Da li ste se upoznali sa nekim Marokancem?
– Da li ste ostali u kontaktu sa nekim iz te zemlje?
I tako redom. Odgovori su mi bili identični kao prethodni. Nastavio je sa pregledanjem moje putne isprave. Nisu ga zanimali razni evropski pečati, kao ni azijski iz nemuslimanskih zemalja, a onda je spazio uzbekistansku vizu i pogađate šta me je pitao.
 – Zašto ste išli u Uzbekistan?
 – Da li ste upoznali nekog Uzbekistanca?
 – Da li ste razmenili email sa nekim Uzbekistancem?
 – Da li ste u kontaktu sa neki Uzbekistancem?
Ne, ne i ne. Ni sa kim se nisam upoznao, nikome nisam dao svoj mejl, ma nisam ni reč progovorio sa bilo kim na tim putovanjima. Ja sam, bre, namćor! Dao sam sve negativne odgovore, tj. lagao sam, naravno da sam se upoznao i sa nekim Iranacima i sa Uzbekistancima i razmenio mejlove. Onda je ljubazni izraelski službenik počeo da postavlja pitanja mom drugaru. Pošto on ne govori engleski, krenuo sam da ja odgovaram, na šta me je Ješa prekinuo i rekao mi da ne odgovaram u saputnikovo ime, već da mu objasnim šta ga pita i kada on odgovori da prevedem taj odgovor na engleski. Srećom drugar nije imao nikakve “sumnjive” vize, pa ovo ispitivanje nije dugo trajalo. Na kraju su nam na korice pasoša i na rančeve zalepili nekakve nalepnice i mogli smo da nastavimo dalje.
   Na redu je bilo uobičajeno čekiranje, u stvari skoro pa uobičajeno, pošto je drugarov ranac otišao normalnim putem, onom trakom, dok je moj odneo neki tip. Zatim smo otišli do graničnog prelaza ispred koga je jedan policajac pregledao nalepnice zalepljene na pasošima, koje, zapravo, predstavljaju bezbedonosnu procenu donetu tokom intervjua prilikom security čekinga. Drugara je uputio na neki prolaz, gde je sve brzo obavio, a mene je prosledio do punkta gde je čekala gomila Arapa, Turaka i svega par “belaca”, koji su verovatno kao i ja bili sumnjivi zbog muslimanskih viza u pasošima. Tu su nam skidali cipele, onom četkicom prelazili preko stvari, ponovo skenirali ručni prtljag itd.
   Nekako smo prošli sve kontrole i ukrcali se u avion. Kada smo sleteli u Istambul, svim putnicima je stigao prtljag osim meni i još nekolicini ljudi. Pomislio sam da su mi izgubili ranac. Šta ćeš, dešava se. Taman kada sam krenuo da to prijavim, prišla nam je službenica avio kompanije kojom smo leteli i obavestila nas da se neke torbe nalaze kod njih u kancelariji. I stvarno, tamo je bio i moj prtljag.
   Po dolasku u istambulski hotel i otvaranju ranca, našao sam kartonče na kome je otprilike ovo pisalo Dragi putniče, da bi smo osigurali vašu bezbednost i bezbednost vašeg leta, osoblje bezbedonosne službe je otvorilo vaš prtljag, za šta imamo pravo po tom i tom članu zakona. To je obavio ovlašćeni i kvalifikovani oficir bezbednosti. Trudili smo se da ne poremetimo redosled stvari u prtljagu. Cela ova provera je dokumentovana i elektronski nadgledana”.
   To bi bilo to, tako se završilo ovo putovanje u Izrael. Proveli smo još jedan kišni dan u Stambolu na Bosforu, a zatim se vratili u Beograd.


четвртак, 13. новембар 2014.

Izrael (17. deo)



NAZARET


   Plan je bio da se iz Akre odvezemo autobusom do Nazareta, obiđemo ovo mesto i isti dan produžimo do Galilejskog jezera. Ispunili smo samo prvi deo plana. Došli smo u Nazaret, najveći arapski grad u Izraelu. Muslimani čine 69% njegovog stanovništva, a hrišćana je 31%. Odmah smo krenuli sa obilaskom mesta u kome je Isus Hrist proveo svoje detinjstvo, pošto smo imali gust program za taj dan.
Katolička crkva Blagoveštenja.
Katolička crkva Blagoveštenja.

   Prvo smo otišli do Bazilike Blagoveštenja. U pitanju je moderna katolička crkva, najveća hrišćanska bogomolja na celom Bliskom istoku. Izgrađena je 1969. godine, po verovanju katolika, na mestu gde je živela Bogorodica i gde joj je arhanđel Gavrilo javio da će začeti i roditi Hrista. Ovakve građevine me uopšte ne zanimaju, ali moram da priznam da je impozantna. Interesantnija mi je bila pećina, tj. mesto gde je živela Marija, oko koje postoje ostaci vizantijske crkve iz 4. veka.
Marijina pećina u katoličkoj crkvi Blagoveštenja.

   Odmah pored Bazilike Blagoveštenja, tačnije ispod njenog platoa, koji leži na nekim stubovima, nalazi se mali lokalitet sa nazivom “Antičko selo Nazaret”. Radi se o mreži pećina i građevina iz raznih perioda, od 8. veka pre nove ere, pa sve do 17. veka.
Antičko selo Nazaret.

   Nedaleko od ove ogromne bazilike smeštena je crkva sv. Josifa. I ova građevina je iz 20. veka. Podignuta je na mestu krstaške crkve. U njoj se takođe nalazi jedna pećina, koju vernici smatraju stolarskom radionicom Josifa.
   Pravoslavci se ne slažu da je na mestu ogromne katoličke bazilike Bogorodica primila blagovesti, već se po njima to desilo dok je Marija uzimala vodu sa obližnjeg izvora i zato su na toj lokaciji podigli svoju crkvu Blagoveštenja. U bibliji, tačnije u Jevanđelju po Luki, zapisano je da se taj susret arhađela Gavrila i Bogorodice desio na izvoru. Pošto je ovaj izvor bio jedini u celom Nazaretu, Konstantin Veliki je naredio da se pored njega izgradi crkva. Sadašnja crkva je iz 17. veka. Nismo posetili podzemnu kapelu u ovoj bogomolji, jer je u toku bila liturgija. Bilo je interesantno prisustvovati ovoj službi, u crkvi punoj vernika, i slušati pravoslavno pojanje na arapskom jeziku.
Marijinin izvor
Pravoslavna crkva Blagoveštenja.

   Dopao mi se stari deo Nazareta. Ima dosta sačuvane tradicionalne arhitekture. Takođe je i prilično živo mesto. Međutim, nismo mogli da se duže zadržavamo, jer smo hteli da nastavimo ka Galilejskom jezeru. Inače, Nazaret nema neku centralnu autobusku stanicu, već busevi za razne gradove staju na nekoliko mesta u gradu. Bez problema smo pronašli stajalište odakle se ide do Tiberijasa, odnosno Tiberijade. U vodiču je pisalo da autobusi do našeg odredišta idu na svakih sat vremena. 
Nazaret.
Nazaret.
   Čekali smo i čekali i prođe jedan sat. Kad je prošlo još neko vreme pitao sam ljude sa stanice kada će doći taj autobus što nama treba, ali niko nije imao pojma. Pošto sam znao da bus koji mi čekamo pripada firmi Nazaret transport, počeo sam da se raspitujem kod vozača te kompanije, samo drugih linija, kada bi stali sa svojim autgobusima na ovu stanicu. Oni su mi potvrdili da čekamo na pravom mestu, tj. da nismo omanuli stajalište, a što se tiče pitanja kada će doći ovaj naš bus dobijao sam najraznovrsnije odgovore. Prvi je rekao za 15 minuta. Prošlo je pola sata, pa sam priupitao drugog šofera i dobio odgovor da će doći za sat vremena. Treći je rekao da nema pojma, a četvrti da se to ne zna precizno. Peti je rekao uskoro. Vreme je prolazilo i prolazilo. Uporedo sa nama raspitivala se i neka engleska baba koja je takođe htela u Tiberijas i isto kao mi dobijala oprečne odgovore. Čekajući tako taj autobus, za koji se ne zna kada će doći, prošlo je sigurno dobrih tri sata. Onda je jedan Arapin sa stanice na svom tabletu proverio neki navodni red vožnje i saopštio nam da autobus koji nama treba kreće tek za dva sata. To je značilo da je naš plan da ovog dana obiđemo Tiberijas i da tamo noćimo, a ujutru odemo do Kapernauma, propao. Jebiga, šta da se radi! Pošto smo se već smorili od čekanja, odlučili smo se da uđemo u prvi autobus koji ide negde, bilo gde, samo da se maknemo iz Nazareta. Prvi je došao bus koji ide u Akru i ukrcali smo se u njega.
   Najverovatniji razlog za ovo dugo čekanje na stanici mogao bi da bude taj što je bila nedelja i da je zbog toga bio proređen broj autobusa. U prilog ovoj teoriji govorilo je i to što su bukvalno sve radnje oko stajališta bile zatvorene. Ipak, u Nazaretu živi preko 30% hrišćana. Nisam o tome razmišljao. Glavnu pažnju sam posvetio tome da izbegnem šabat, tj. potrudio sam se da subotu provedemo u nekom nejevrejskom mestu. To se juče u Akri pokazalo uspešno, jer je sve radilo. Tokom vožnje ka Akri dogovorili smo se da direktno iz tog grada produžimo vozom do Tel Aviva. Ta železnička linija duž obale jako dobro funkcioniše i ima mnogo dnevnih polazaka, tako da smo već sa prvim mrakom stigli u Tel Aviv.

среда, 12. новембар 2014.

Izrael (16. deo)



AKRA


   Iz Haife smo vozom, za nekih pola sata putovanja, stigli u Akru. Mnogo više mi je trebalo da prepešačim od železničke stanice do starog grada. Ma, nije to tako daleko, ali noga me je ovaj dan baš bolela, te sam jedva došepao do hotela i to praveći svakih 5 minuta pauzu. Akra je baš ono što ja volim i najviše mi se dopala od svih gradova na ovom putovanju. Stari grad sa starim kamenim ulicama, opasan zidinama, na obali mora. Grad koji ima šmeka i koga nije sjebao turizam. Nije slučajno što smo u njemu ostali dva dana, iako realno sve što je zanimljivo može se u toku jednog dana obići.
Sinan Baša dzamija (Morska dzamija).
Bedemi Akre.

   Akra je krstašima služila kao glavna luka, a jedno vreme bila je i prestonica Jerusalimskog kraljevstva. Da krenemo redom. Za vreme poslednje četvrtine 11. veka zapadnom Evropom se proširila ideja o vođenju rata protiv muslimana i osvajanju svetih hrišćanskih mesta koja su oni držali. Na saboru u Klermonu 1095. godine papa Urban II je zahtevao krstaški pohod, koji je već sledeće godine realizovan. Ka Svetoj zemlji su krenule mnogobrojne vojvode i grofovi, ali i razni verski fanatici, kao i kojekakav ološ. Većina tih hordi usput se bavilo pljačkanjem i otimanjem. Kada je vizantijski car Aleksije video ispred zidina Carigrada tu razularenu rulju, za koju je mislio da će mu pomoći da povrati izgubljene posede po Bliskom istoku, brže bolje ih je prevezao preko moreuza u Malu Aziju, gde su ih Turci zgazili. Neke od tih mnogobrojnih krstaških vojski uopšte nisu ni stigle do Svete zemlje, već su se zadovoljile pokoljem Jevreja po Nemačkoj ili pljačkanjem po Ugarskoj. Nakon ovog prvog poraza došle su mnogo ozbiljnije krstaške snage, koje su prilično lako, pobeđivale slabe i razjedinjene muslimanske vojske. Mnogobrojni filmovi i romani stvorili su romantičnu sliku o krstašima kao časnim vitezovima. Međutim, u suštini, reč je o krvoločnoj, pljačkaškoj zapadnoevropskoj bagri i raznim verskim zaluđenicima.


   Godine 1099. pao je Jerusalim. Muslimansko stanovništvo, ali i pravoslavno, je masakrirano. Stvoreno je Jerusalimsko kraljevstvo, kao i grofovije Tripoli i Edesa i kneževina Antiohija. Krstaški vitezovi su nastavili da bez problema pobeđuju muslimane, a onda im je 1101. godine seldzučki sultan Arslan naneo tri teška poraza i verovatno tako sprečio zapadnjačku kolonizaciju Svete zemlje. Zbog toga će Latini biti primorani da grade zamkove ne bi li opstali u moru arapskog sveta. Vizantija, kojoj je obećana Antiohija prevarena je, pa je čak jedno vreme ratovala zajedno sa muslimanima protiv krstaša. Ništa neobično. Ratovali su i krstaši jedni protiv drugih, kao i krstaši zajedno sa muslimanima iz Alepa, protiv muslimana iz Damaska.
Krstaška citadela.

   Godine 1169. Egiptom je zavladao jedan Kurd, poznat kao Saladin. Njemu je pošlo za rukom da ujedini i konsoliduje muslimanske snage. Godine 1187. krstaši su doživeli težak poraz kod Hatina. Zarobljen je jerusalimski kralj Gij Lusinjanski. Prema  njemu, kao i prema ostalim zarobljenicima, Saladin se ophodio učtivo i čak ga je oslobodio nakon što je ovaj obećao da više nikada neće ratovati protiv muslimana. Tu sreću nisu imali zarobljeni Templari i Hospitalci, koji su poubijani, kao i najveći latinski zlikovac Renald od Šatijona. Kakav je to bio krvnik govori podatak da je, kada su krstaši zauzeli Kipar, naredio da se svim pravoslavnim popovima po ostrvu poseku nosevi i da se pošalju u Carigrad. Iste te godine kada je izvojevao pobedu kod Hatina, Saladin je i oslobodio Jerusalim. Za razliku od krstaša, koji su prilikom zauzimanja grada poklali sve živo u njemu, on je pustio hrišćane da uz otkup napuste mesto. Nije to bila konačna pobeda muslimana, još će se mnogo godina tući sa Latinima.
Krstaška citadela, hol Hospitalaca.

   Da se vratimo na Akru. Nju su krstaši osvojili još 1104. godine. Vođa Latina Balduin obećao je braniocima grada da će im poštedeti živote ako polože oružje, a kada su ovi to učinili, sve ih je pobio. Akra je ubrzo posle toga postala glavna krstaška luka. Nakon pobede kod Hatina, Saladin je krenuo na Akru, koja se predala bez borbe. Pošto je ovaj grad bio centar trgovine sa zapadom, u njemu je bilo dosta bogatih italijanskih trgovaca. Njima je Saladin ponudio da ostanu i nastave sa svojim poslom, ali su ovi to odbili. Ubrzo je Gij Lusinjon pogazio svoje obećanje da neće ratovati protiv muslimana i napao Akru. Latinima su stizala nova i nova pojačanja iz Evrope, koja su se iskrcavala nedaleko od ovog grada. U to je 1190. godine došao do blizu Konje i Fridrih Barbarosa, ali se, na Saladinovu sreću, tu i udavio. Godine 1191. nadomak Akre se iskrcao kralj Francuske Filip Avgust, a malo posle i Ričard Lavlje srce. Borba za Akru je bila jedna od najtežih od svih krstaških ratovanja. Muslimanski branioci tvrđave ostali su bez namirnica i nakon dvogodišnje opsade Latini su zauzeli Akru. Za razliku od Saladina, koji je često bio blag prema zarobljenicima, Ričard je naredio da se pobije svih 2700 vojnika i oko 300 žena i dece. Uprkos tome između ovog engleskog ratnika i muslimanskog vladara razvio se čudan odnos, ako ne prijateljski, onda svakako odnos pun međusobnog uvažavanja.
Krstaška citadela.

   Akra je postala prestonica Jerusalimskog kraljevstva. Godine 1249. u Egipat se iskrcao francuski kralj Luj IX sa svojom vojskom. Njega su uspeli da poraze Mameluci. U pitanju su robovi ratnici, uglavnom turskog i kavkaskog porekla, koji su bili u službi Ajubida, vladara Egipta. Međutim, nakon ove pobede nad Lujem IX, oni su srušili dinastiju Ajubida i preuzeli vlast. Mameluci su nastavili da šire svoju vlast po Bliskom istoku. Zaustavili su prodor Mongola, a onda i zauvek proterali krstaše. Poslednje krstaško uporište Akra pala je 1291. godine. Latinski kralj Henri je uspeo da se ukrca na brod i pobegne na Kipar. Sve zarobljene krstaše u gradu Mameluci su poubijali.
Krstaška citadela, podzemna crkva.

   Ostavština krstaša po Akri je vidljiva na svakom koraku. Na vreme njihove vladavine podseća nas gradska kapija, bedemi i brojne kamene kuće sa gotskim lukovima. Latinski period ovog grada najbolje se može doživeti obilaskom citadele. U njoj se mogu videti razne prostorije sa velikim masivnim stubovima. U jednom od tih holova bio je smešten glavni štab Hospitalaca. I drugi poznati viteški red, Templari, takođe se nakon Saladinovog osvajanja Jerusalima preselio u Akru. U ovim mračnim, kamenim prostorijama sa gotskim svodovima sada su izloženi razni arheološki eksponati, kao i brojne legende, mape, krstaške zastave itd. Cela postavka je odrađena, onako, prilično moderno, sa kojekakvim laserima i video bimovima. Jedna od tih prostorija služila je kao sala za ručavanje Hospitalaca. Sačuvana je i podzemna crkva ovog bratstva, kao i latrina, tj. veliki zajednički WC, zatim zatvor i još svašta nešto. Ima tu i nekih podzemnih tunela, koji su služili za evakuaciju. Mnogo ozbiljnije tunele napravili su Templari. U pitanju su dva široka, paralelna podzemna prolaza, dugačka 350 metara, koji su spajali templarsko utvrđenje sa lukom. 
Templarski tunel
   Kada sam kupovao ulaznice za obilazak citadele i krstaških tunela, uzeo sam neku objedinjenu kartu koja važi i za još par muzeja. Jedan od njih je, u stvari, turski hamam iz 1783. godine. Pre nego što se krene u obilazak ovog kompleksa, mora prvo da se odgleda filmić o ovom turskom kupatilu, ali i o njegovom osnivaču Ahmedu al Dzezar Paši.
Hamam.

   U pitanju je turski paša, vladar Akre i Galileje. Najviše je ostao upamćen po odbrani ovog grada od Napoleona Bonaparte 1799, godine, ali i po svojoj stravičnoj okrutnosti. Jedan putopisac je zabeležio da je Ahmed Paša al Dzezar bio okružen osakaćenim i izobličenim ljudima. Svima koji su bili u njegovoj službi falilo je ili uvo ili oko. Paša je za najmanji prekršaj surovo kažnjavao, tako da je Akra bila puna osoba bez noseva, ušiju i očiju. Ahmed Paša ih je zvao obeleženima. Uveo je i kaznu potkivanja stopala neposlušnim podanicima. Posebno je bio surov prema hrišćanima i Jevrejima, ali znao je i da u cugu obezglavi 50 svojih činovnika, koje je optužio za korupciju. Između ostalih ubio je i 7 svojih žena iz harema. Njegov glavni savetnik, Jevrejin, Haim Farhi ostao je bez nosa, jednog oka i jednog uveta. Bez glave će ostati kada Dzezar pašu nasledi njegov posinak.
Ahmed Paša al Dzezar.

   Ahmed Paša al Dzezar je zapravo naš čovek, Srbin, Hercegovac. Kao klinac je počinio ubistvo, pobegao, stigao do Stambola, gde je završio kao rob. Prodat je u Egipat nekom vladaru i postao njegov glavni dzelat i ubica. Napredovao je do položaja guvernera, a pravu slavu je doživeo kao branilac Bejruta od flote Katarine Velike. Postavljen je za namesnika Sidona, a kasnije je svoje sedište premestio u Akru. Sam je sebi nadenuo ime Dzezar, što znači kasapin. Izgleda da su veliki krvnici često i veliki graditelji, te je tako i ovaj paša mnogo toga napravio po Akri. Osim pominjanog hamama, obnovio je zidine, kao i akvadukt i podigao veliku dzamiju. Za izgradnju ove lepe dzamije sa zelenim krovom korišćeni su antički stubovi iz Cezareje. U okviru Dzezarove dzamije nalazi se i njegov grob.
Dzamija Ahmed Paše al Dzezara.

   Posetio sam i crkvu sv. Đorđa iz 17. veka, koja leži na temeljima krstaške bogomolje, verovatno razorene prilikom mamelučkog osvajanja grada. Nisam siguran, ali trebalo bi da se radi o crkvi, koju je svojevremeno naš Sveti Sava otkupio od Latina.
Crkva sv. Đorđa.

   Kao što već rekoh, Akra mi se veoma dopala. To je grad kakve volim i u kojima se osećam prijatno. Grad na moru, sa uskim krivudavim, kamenom popločanim ulicama. Grad sa starom arhitekturom, gde neke kuće imaju krstaške, odnosno srednjovekovne zapadnoevropske odlike, a neke otomanske. Grad sa bedemima, sa bazarom, sa crkvenim zvonicima i minaretima. U ovom gradu iz tih nekih davnih vremena se živi i to stvarno živi. Na njegovim ulicama se ne prodaju kojekakvi suveniri kao u Jerusalimu, već voće, povrće, riba, slatkiši, meso i, naravno, kineska bofl roba.
Felafel.
Ceđeni nar.
Ribarnica.

   Cela Akra ima pedestak hiljada stanovnika, od čega su 75% Jevreji, a 25% Arapi, ali zato je 95% žitelja starog grada Arapi. Inače, na početku britanskog mandata, 1922. godine, u Akri je živelo 78 Jevreja. Da u starom gradu žive Arapi vidi se čim se kroči unutar zidina. Sve je bilo življe nego kod Jevreja, doduše i zapuštenije, a što je meni bilo najvažnije, sve je radilo iako je bila subota, tj šabat.

   Nakon što sam obišao sve što sam isplanirao da vidim u ovom gradu, nasumično sam bazao njegovim krivudavim ulicama, naravno, više puta izbijajući na jedno te isto mesto. Tako sam nabasao na neki stari zapušteni suk, na maronitsku crkvu, na bazar. Tu na bazaru sam, bogami, proveo dosta vremena. Trebalo je isprobati razne vrste onih manakiša ili kako se već zovu te arapske pice, pa se malo zasladiti kunefima i na kraju osvežiti ceđenim narom.


   Baš mi je prijao boravak u Akri! Volim sve te stare gradove širom sveta, volim da se šetam kaldrmom, volim da sednem u neki kafe smešten među srednjovekovnim zidinama, naručim kaficu, zapalim cigaretu i uživam. Jebiga, više bi mi odgovaralo pivo, ali ovo je muslimanski grad. Jebiga, i kafa nije neka, jer Arapi u nju stavljaju kardamon, ali nema veze dobra je Akra. Ma, mnogo je dobra!




Izrael (15. deo)



CEZAREJA


   Ovaj poznati arheološki lokalitet nalazi se relativno blizu Haife, ali je malo zajebato doći do njega. Odlučili smo se za železnicu i prilično brzo stigli do našeg cilja, iako smo morali i da presedamo iz voza u voz. Cezareju, čuveni antički grad i luku, osnovao je Irod Veliki. Ovaj jevrejski vladar je prvo bio na strani Marka Antonija tokom njegovog sukoba sa Oktavijanom Avgustom. Kada je Marko poražen, Irod je otišao Oktavijanu na noge i uspeo ne samo da izvuče živu glavu, nego i da bude potvrđen za kralja Judeje. Ostaće do kraja života veran Rimljanima i u čast Avgusta Oktavijana, prvog rimskog cara – cezara, nazvaće ovaj svoj grad Cezarejom. Cezareja je građena između 22. godine pne. i 10. godine pne na mestu male feničanske tvrđave. Grad je zauzimao površinu od 500 hektara i u njemu će kasnije biti sedište rimskog prokuratora Judeje. Upravo ovde Vezpazijan će biti proglašen za cara. 
Cezareja.

   Iroda prati epitet okrutnog vladara, koji nije štedeo ni svoje sinove, a hrišćanska tradicija ga smatra krvnikom koji je naredio pokolj novorođenčadi u Vitlejemu, ne bi li sprečio dolazak na svet novog jevrejskog kralja, tj. Isusa Hrista. Verovatno ima preterivanja u tom ocrnjivanju Iroda, ali kako god bilo, nema sumnje da je bio i jedan od najvećih graditelja antičkog sveta. Njegova dela su tvrđave Antonija, Masada, Irodijum, kao i “dogradnja” Hrama na steni. Podizanje Cezareje spada u sam vrh njegovih neimarskih dela. Mesto koje je izabrao za novu luku nije imalo prirodne uslove za tako nešto, pa se moralo pristupiti izgradnji moćnih lukobrana. Za to je osim kamena korišćena i velika količina betona, za čije je spravljanje verovatno korišćen i vulkanski pepeo sa Vezuva. Sa obe strane ulaza u luku nalazile su se po tri kolosalne statue. Takođe kod ulaza u luku podignut je i jedan veliki svetionik. Centralno mesto u gradu zauzimao je hram Avgusta i Rome.
Hipodrom.

   Za ovaj lokalitet sam prvi put saznao kao tinejdzer davne 1987. godine iz jedne reportaže u Nacionalnoj geografiji. Od tada su mi ostale urezane u pamćenju fotografije ovog nalazišta i eto posle 22 godine tu sam. Bio sam oduševljen, iako, racionalno posmatrajući, nije to lokalitet koji obara sa nogu, mada ima tu svašta da se vidi. Recimo: ostaci palate, ulice, terme, luka, teatar (doduše dobrim delom rekonstruisan). Na mene je najjači utisak ostavio 250 metara dugački i 50 metara široki hipodrom, koji se nalazi tik uz obalu mora. Nekada je mogao da primi 10.000 posetilaca. Kada su 70. godine Rimljani ugušili jevrejsku pobunu, na ovom stadionu je ubijeno na hiljade zarobljenika. Cezareja je poznata i po tzv. Pilatovom kamenu, odnosno pronađenom natpisu u kamenu na kome je urezano ime ovog poznatog prefekta Judeje.

Hipodrom.
   Cezareja je grad koji je dugo trajao, te ima ovde ostataka i iz poznijih perioda: vizantijskog, arapskog, krstaškog. Krstaši su je zauzeli 1101. godine, ali je više puta prelazila iz ruke u ruku između njih i Arapa. Zidine iz krstaškog perioda, koje mogu i danas da se vide, podigao je 1251. godine francuski kralj Luj IX. One mu baš i nisu nešto pomogle, pošto su već pet godina kasnije Mameluci osvojili Cezareju. Ovo mesto je nakon tog opustelo, a ponovo je naseljeno pred kraj 19. veka, kada su turske vlasti, posle Berlinskog kongresa, tu dovele muslimanske izbeglice iz Bosne. Tada su oni ovde podigli malu dzamiju, koju su nazvali Bosna dzamija.
Rimski sarkofag i Bosna dzamija.
Krstaški bedemi Cezareje.

   Kada smo obišli sve što se ovde nalazi, a to je potrajalo, izašli smo sa lokaliteta na njegovoj severnoj strani i već posle par minuta našli se na ogromnoj peščanoj plaži. Naravno, usledilo je kupanje, bukvalno između antičkih blokova koji su štrčali iz plićaka. Uh, što je prijalo posle tako dugog boravku na nemilosrdnom suncu!
Akvadukt.

   Ova lepa peščana plaža pruža se kilometrima, a na jednom njenom delu sačuvana je poveća sekcija akvadukta, koji je snabdevao Cezareju pitkom vodom iz izvora udaljenog desetak kilometara. Imalo je da se pešači do akvadukta nekih petnaestak minuta, ali to je bila bosonoga šetnja po utabanom mokrom pesku. Plaža kod Cezareje je divlja, tj. na njoj nema nikakvih kafea, suncobrana, ležaljki, niti bilo kakvog drugog sadržaja. Postoji samo jedna prikolica u kojoj može da se kupi neko osveženje. Nakon razgledanja ovog drevnog vodo – sistema, usledilo je još jedno brčkanje u moru, pa ispijanje hladnog piva u hladovini ispod luka akvadukta, a onda i povratak u Haifu.
Akvadukt.