Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 03. септембар 2013.

Skoplje (2. deo)



MATKA & NEREZI


   Ustao sam baš rano, preskočio hostelski doručak, tj. dzemiće, puterčiće, salame i uputio se ka Transportnom centru. Tu sam se ukrcao u autobus koji ide do kanjona Matka, na reci Treski. Matka se nalazi nekih 17 kilometara jugozapadno od Skoplja, tako da vožnja busom nije dugo trajala. Na jednom delu Treske napravljena je brana, i na taj način stvoreno je jezero. Ceo ambijent je baš dobar. Čista zelena voda, a iznad nje strme litice. Duž ivice klisure uklesan je pešački put i to dugačak nekih 5 – 6 kilometara. Lepo nema šta!
Kanjon Matke.

   Nakon kraćeg pešačenja preda mnom se stvorila crkva Andrijaš, koja je i bila glavni razlog za moj dolazak ovamo. Ovu manastirsku crkvu podigao je 1389. godine Andrija, sin kralja Vukašina i brat kraljevića Marka. Prema legendi tu su prolazili Marko i Andrija po povratku iz Kosovskog boja. Andrija je rešio da svrati do mehane koja se nalazila na mestu gde je sada crkva, dok je Marko odlučio da ga pričeka. Međutim, mehana je bila puna Turaka i kada je Andrija ušao u nju ovi su skočili na njega i ubili ga. Marko je čekao i čekao, pa je na kraju sišao i on do mehane da potraži brata. Tamo je zatekao mrtvog Andriju i gomilu Osmanlija. Usledio je okršaj. Marko je pobio sve Turke, a posle na tom mestu podigao crkvu u čast svoga brata. Mehana je i sada tu, svega par metara od crkve, ali nema Turaka. Doduše nije zanemarljiv broj Šiptara u okolini. Inače, dok sam se vozio ovamo prošli smo kroz neko selo u kome se nalazi ogromna, ali stvarno ogromna moderna dzamija, na čijem minaretu je postavljen displej koji pokazuje vreme i temperaturu.
Andrijaš.

   Pošto sam preskočio “dečiju radost”, tj. hostelski doručak rešio sam da u ovom restoranu to obavim. Dok sam čekao da mi se spreme neke domaće dimljene kobasice i još svašta nešto, prelistavao sam knjigu koju sam kupio u crkvi, a koja se zove “Crkve i manastiri u Makedoniji”. U pitanju je lepo urađena, prava turistička, dvojezična knjiga sa mapama, kratkim prikazom svih crkvenih građevina po Makedoniji i sa puno fotografija. Baš me je interesovalo šta tu kažu o starim crkvama u njihovoj novoj državi. Naime, gotovo sve srednjovekovne crkve na teritoriji Makedonije podigli su ili Vizantinci ili Srbi. To su činjenice i tu ne može ništa da se falsifikuje. U tim crkvama postoje freske careva i kraljeva, ktitorski natpisi, a o brojnim istorijskim izvorima da i ne govorimo. U većini slučajeva autori knjige su korektno napisali, verovatno nevoljno, ali dobro. Međutim, problem je kod svih crkava koje su podigle ili obnovile Dušanove velmože i njihovi naslednici, kao što su despot Oliver, Dejanovići, kralj Vukašin, kraljević Marko itd. Za sve te crkve i manastire kaže se da su ih podigli lokalni oblasni gospodari i nigde, ali baš nigde, se ne spominje da su u pitanju Srbi, iz čega, valjda, proističe da su Makedonci. Znao sam ja da se ovde lože na kraljevića Marka, tj. na Krali Marka, ali nisam znao da to važi i za ostale srpske srednjovekovne velmože. Šta ćeš, kada može Aleksandar Veliki da bude njihov, što ne bi mogli i ovi naši.
   Posle ovog kasnog doručka otišao sam do manastira Uspenja Presvete Bogorodice. I on se nalazi u kanjonu, a takođe je iz 14. veka. Postoji ovde još jedna  srednjovekovna crkva, Sv. Nikole, ali na drugoj obali i to na vrhu klisure. Do nje nisam išao. Nije bio problem da pronađem čamac da bih se prevezao preko jezera, ali mi se ideja o pešačenju do gore nije dopala.
Uspenje Presvete Bogorodice.

   Nakon posete manastiru usledio je povratak u Skoplje u kome sam lepo proveo ostatak dana, a bogami i jedan deo noći.
   Osvanuo je novi dan, a ja sam opet otišao do Transportnog centra, gde sam se ukrcao u autobus kojim sam se odvezao do planine Vodno, tačnije do Srednog Vodna. Vozio sam se novim, crvenim, dabldekerom, tako da sam se osećao kao da sam u Londonu. Vrlo brzo stigao sam do svog odredišta i odmah se upustio u pešačenje do sela Gornjo Nerezi. Ima do njega dosta da se šipči, meni je trebalo dobrih sat vremena. Sva sreća da nema mnogo uzbrdica pošto put sve vreme ide obodom planine, a i dobrim delom prolazi kroz šumu, tj. kroz hladovinu. Na pojedinim mestima pružao se lep pogled na grad Skoplje. Tokom ovog mog trekinga putem su prošla samo par automobila, dva bicikla i troje sportista koji su dzogirali. Čini mi se da je noću ovaj put znatno življi, a takođe i romantičniji, sudeći po tome što je svako proširenje gde mogu kola da se parkiraju bilo puno iskorišćenih kurtona i maramica.
   I konačno stigoh do Nereza i crkve Sv. Pantelejmona koja se nalazi na samom početku sela. Ovu simpatičnu crkvu, osnove upisanog krsta, sa pet kupola, podigao je 1164. godine jedan vizantijski princ. U pitanju je tipična vizantijska građevina, relativno skromnih dimenzija. Međutim, ono što je izdvaja su njene čuvene freske, koje spadaju u sam vrh zidnog slikarstva 12. veka. Razgledao sam je spolja i pošto je bila zatarabljena otišao sam do obližnjeg restorana da se raspitam kako mogu da uđem u crkvu. Konobar nije znao šta je sa čovekom koji tu radi i zašto ga nema. Rešio sam da malo pričekam. Popio sam par kafa, a onda i doručkovao neku makedonsku pitu i domaće kiselo mleko. Taman dok sam sve to odradio došao je taj neko što poseduje ključ od crkve, pa sam otišao da pogledam i njenu unutrašnjost. Do sada sam obišao stotine pravoslavnih srednjovekovnih crkava i nagledao se raznih fresaka. Ok, sve je to lepo, zanimljivo, nema šta, ali ja se nešto preterano ne palim na živopis, malo mi je to monotono. Međutim, ove freske u Nerezima su baš dobre i stvarno su mi se dopale.
Sv. Pantelejmon, Nerezi.
Sv. Pantelejmon, Nerezi.

   Do Srednog Vodna sam opet pešačio. Tamo sam malo predahnuo u jednoj brvnari –  kafeu, a onda se novom, modernom, ozbiljnom žičarom odvezao do Milenijumskog krsta. U pitanju je 66 metara visoki gvozdeni krst, navodno najveći na svetu. Podignut je 2002. godine na najvišem vrhu planine Vodno. Ne volim takve stvari, to je po meni bezvezno arčenje para. Promuvao sam se gore bukvalno 5 minuta i spustio se žičarom natrag.
Milenijumski krst.

   Po dolasku u Skoplje otišao sam i do muzeja grada. Gradski muzej je smešten u preostalom delu zgrade nekadašnje železničke stanice, koja je stradala u zemljotresu 1963. godine. Na njoj se još uvek nalazi sat, sa kazaljkama zaustavljenim u 5h i 17 min. kada se ova tragedija desila. Arheološka postavka je baš mala, ali nije loša. Jedan deo muzeja posvećen je već pominjanom zemljotresu. On se dogodio 26. jula 1963. godine i u njemu je poginulo više od 1.000 ljudi, preko 3.000 je povređeno, a njih oko 200.000 ostalo je bez krova nad glavom. Tada je u pomoć Skoplju priteklo 87 stranih država. Tu se, među ostalima, posebno istakao Sovjetski Savez, a Hruščov je zajedno sa Titom posetio razoreni grad. Postavka se sastoji iz fotografija, novinskih članaka, raznih predmeta. Napravljen je i model jedne oštećene kuće. Iako je izložba potresna, nisam uspeo da se ne nasmejem kada sam došao do izloženih udarničkih parola iz perioda obnove Skoplja. Ubedljivo najbolja je jedna koja od prilike glasi Druže Tito radićemo dosta dok Skoplje ne bude ko Moskva”.
Muzej grada, bivša železnička stanica.
 
   Nakon muzeja promuvao sam se još malo makedonskom prestonicom i još jednom se uverio u valjanost gastronomskih ponuda makedonskih kafana. To bi bilo sve, trodnevni obilazak Skoplja i okoline je završen. Ostalo mi je samo da sačekam voz kojim ću se odvesti natrag u Beograd.
Saborni hram Sv. Kliment Ohridski.

Нема коментара:

Постави коментар