MATKA &
NEREZI
Ustao
sam baš
rano, preskočio hostelski doručak, tj. dzemiće, puterčiće, salame i uputio se
ka Transportnom centru. Tu sam se ukrcao u autobus koji ide do kanjona Matka,
na reci Treski. Matka se nalazi nekih 17 kilometara jugozapadno od Skoplja,
tako da vožnja busom nije dugo trajala. Na jednom delu Treske napravljena je
brana, i na taj način stvoreno je jezero. Ceo ambijent je baš dobar. Čista
zelena voda, a iznad nje strme litice. Duž ivice klisure uklesan je pešački put
i to dugačak nekih 5 – 6 kilometara. Lepo nema šta!
 |
| Kanjon Matke. |
Nakon kraćeg pešačenja preda mnom se
stvorila crkva Andrijaš, koja je i bila glavni razlog za moj dolazak ovamo. Ovu
manastirsku crkvu podigao je 1389. godine Andrija, sin kralja Vukašina i brat
kraljevića Marka. Prema legendi tu su prolazili Marko i Andrija po povratku iz
Kosovskog boja. Andrija je rešio da svrati do mehane koja se nalazila na mestu
gde je sada crkva, dok je Marko odlučio da ga pričeka. Međutim, mehana je bila
puna Turaka i kada je Andrija ušao u nju ovi su skočili na njega i ubili ga.
Marko je čekao i čekao, pa je na kraju sišao i on do mehane da potraži brata.
Tamo je zatekao mrtvog Andriju i gomilu Osmanlija. Usledio je okršaj. Marko je
pobio sve Turke, a posle na tom mestu podigao crkvu u čast svoga brata. Mehana
je i sada tu, svega par metara od crkve, ali nema Turaka. Doduše nije
zanemarljiv broj Šiptara u okolini. Inače, dok sam se vozio ovamo prošli smo
kroz neko selo u kome se nalazi ogromna, ali stvarno ogromna moderna dzamija,
na čijem minaretu je postavljen displej koji pokazuje vreme i temperaturu.
 |
| Andrijaš. |
Pošto sam preskočio “dečiju radost”, tj. hostelski doručak
rešio sam da u ovom restoranu to obavim. Dok sam čekao da mi se spreme neke
domaće dimljene kobasice i još svašta nešto, prelistavao sam knjigu koju sam
kupio u crkvi, a koja se zove “Crkve i
manastiri u Makedoniji”. U pitanju je lepo urađena, prava turistička, dvojezična
knjiga sa mapama, kratkim prikazom svih crkvenih građevina po Makedoniji i sa
puno fotografija. Baš me je interesovalo šta tu kažu o starim crkvama u
njihovoj novoj državi. Naime, gotovo sve srednjovekovne crkve na teritoriji
Makedonije podigli su ili Vizantinci ili Srbi. To su činjenice i tu ne može
ništa da se falsifikuje. U tim crkvama postoje freske careva i kraljeva,
ktitorski natpisi, a o brojnim istorijskim izvorima da i ne govorimo. U većini
slučajeva autori knjige su korektno napisali, verovatno nevoljno, ali dobro.
Međutim, problem je kod svih crkava koje su podigle ili obnovile Dušanove
velmože i njihovi naslednici, kao što su despot Oliver, Dejanovići, kralj
Vukašin, kraljević Marko itd. Za sve te crkve i manastire kaže se da su ih
podigli lokalni oblasni gospodari i nigde, ali baš nigde, se ne spominje da su
u pitanju Srbi, iz čega, valjda, proističe da su Makedonci. Znao sam ja da se
ovde lože na kraljevića Marka, tj. na Krali Marka, ali nisam znao da to važi i
za ostale srpske srednjovekovne velmože. Šta ćeš, kada može Aleksandar Veliki
da bude njihov, što ne bi mogli i ovi naši.
Posle ovog kasnog doručka otišao sam do
manastira Uspenja Presvete Bogorodice. I on se nalazi u kanjonu, a takođe je iz
14. veka. Postoji ovde još jedna
srednjovekovna crkva, Sv. Nikole, ali na drugoj obali i to na vrhu
klisure. Do nje nisam išao. Nije bio problem da pronađem čamac da bih se
prevezao preko jezera, ali mi se ideja o pešačenju do gore nije dopala.
 |
| Uspenje Presvete Bogorodice. |
Nakon posete manastiru usledio je povratak u
Skoplje u kome sam lepo proveo ostatak dana, a bogami i jedan deo noći.
Osvanuo je novi dan, a ja sam opet otišao do
Transportnog centra, gde sam se ukrcao u autobus kojim sam se odvezao do
planine Vodno, tačnije do Srednog Vodna. Vozio sam se novim, crvenim,
dabldekerom, tako da sam se osećao kao da sam u Londonu. Vrlo brzo stigao sam
do svog odredišta i odmah se upustio u pešačenje do sela Gornjo Nerezi. Ima do
njega dosta da se šipči, meni je trebalo dobrih sat vremena. Sva sreća da nema
mnogo uzbrdica pošto put sve vreme ide obodom planine, a i dobrim delom prolazi
kroz šumu, tj. kroz hladovinu. Na pojedinim mestima pružao se lep pogled na
grad Skoplje. Tokom ovog mog trekinga putem su prošla samo par automobila, dva
bicikla i troje sportista koji su dzogirali. Čini mi se da je noću ovaj put
znatno življi, a takođe i romantičniji, sudeći po tome što je svako proširenje
gde mogu kola da se parkiraju bilo puno iskorišćenih kurtona i maramica.
I konačno stigoh do Nereza i crkve Sv.
Pantelejmona koja se nalazi na samom početku sela. Ovu simpatičnu crkvu, osnove
upisanog krsta, sa pet kupola, podigao je 1164. godine jedan vizantijski princ.
U pitanju je tipična vizantijska građevina, relativno skromnih dimenzija. Međutim,
ono što je izdvaja su njene čuvene freske, koje spadaju u sam vrh zidnog
slikarstva 12. veka. Razgledao sam je spolja i pošto je bila zatarabljena
otišao sam do obližnjeg restorana da se raspitam kako mogu da uđem u crkvu.
Konobar nije znao šta je sa čovekom koji tu radi i zašto ga nema. Rešio sam da
malo pričekam. Popio sam par kafa, a onda i doručkovao neku makedonsku pitu i
domaće kiselo mleko. Taman dok sam sve to odradio došao je taj neko što
poseduje ključ od crkve, pa sam otišao da pogledam i njenu unutrašnjost. Do
sada sam obišao stotine pravoslavnih srednjovekovnih crkava i nagledao se
raznih fresaka. Ok, sve je to lepo, zanimljivo, nema šta, ali ja se nešto
preterano ne palim na živopis, malo mi je to monotono. Međutim, ove freske u
Nerezima su baš dobre i stvarno su mi se dopale.
 |
| Sv. Pantelejmon, Nerezi. |
 |
| Sv. Pantelejmon, Nerezi. |
Do Srednog Vodna sam opet pešačio. Tamo sam
malo predahnuo u jednoj brvnari – kafeu,
a onda se novom, modernom, ozbiljnom žičarom odvezao do Milenijumskog krsta. U
pitanju je 66 metara visoki gvozdeni krst, navodno najveći na svetu. Podignut
je 2002. godine na najvišem vrhu planine Vodno. Ne volim takve stvari, to je po
meni bezvezno arčenje para. Promuvao sam se gore bukvalno 5 minuta i spustio se
žičarom natrag.
 |
| Milenijumski krst. |
Po dolasku u Skoplje otišao sam i do muzeja
grada. Gradski muzej je smešten u preostalom delu zgrade nekadašnje železničke
stanice, koja je stradala u zemljotresu 1963. godine. Na njoj se još uvek
nalazi sat, sa kazaljkama zaustavljenim u 5h i 17 min. kada se ova tragedija
desila. Arheološka postavka je baš mala, ali nije loša. Jedan deo muzeja
posvećen je već pominjanom zemljotresu. On se dogodio 26. jula 1963. godine i u
njemu je poginulo više od 1.000 ljudi, preko 3.000 je povređeno, a njih oko
200.000 ostalo je bez krova nad glavom. Tada je u pomoć Skoplju priteklo 87
stranih država. Tu se, među ostalima, posebno istakao Sovjetski Savez, a
Hruščov je zajedno sa Titom posetio razoreni grad. Postavka se sastoji iz
fotografija, novinskih članaka, raznih predmeta. Napravljen je i model jedne
oštećene kuće. Iako je izložba potresna, nisam uspeo da se ne nasmejem kada sam
došao do izloženih udarničkih parola iz perioda obnove Skoplja. Ubedljivo
najbolja je jedna koja od prilike glasi “Druže Tito radićemo dosta
dok Skoplje ne bude ko Moskva”.
 |
| Muzej grada, bivša železnička stanica. |
Nakon muzeja promuvao sam se još malo
makedonskom prestonicom i još jednom se uverio u valjanost gastronomskih ponuda
makedonskih kafana. To bi bilo sve, trodnevni obilazak Skoplja i okoline je
završen. Ostalo mi je samo da sačekam voz kojim ću se odvesti natrag u Beograd.
 |
| Saborni hram Sv. Kliment Ohridski. |
Нема коментара:
Постави коментар