Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

петак, 21. јун 2013.

Jedan dan u Marakešu



JEDAN DAN U MARAKEŠU


   U Maroku sam, u Marakešu, u starom delu grada, odnosno medini, na sred trga Dzema el Fna. Ovaj trg je glavna atrakcija Marakeša, ali ne zbog, ne znam kakve, njegove grandioznosti, arhitekture i sličnih stvari, već zbog ljudi koji se na njemu nalaze. A, to su raznorazni zabavljači, akrobate, krotitelji zmija, žongleri, mađioničari, muzičari i slični. Ceo taj prostor je ogroman, tako da iako je bilo puno sveta, nije bila velika gužva. 

   Na nekoliko mesta grupisale su se poveće skupine ljudi. Te osobe su okružile pripovedačei pomno slušale njihove priče. Ne znam o čemu su bile priče, ali je svaki narator svoje izlaganje upotpunjavao živom gestikulacijom, a okupljeni su mi delovali zadovoljni. Verovatno je i meni priča jednog od njih bila zanimljiva, čim sam bar pola sata pomno slušao iako ništa nisam razumeo.

   Bilo je tu i nekoliko muzičara, koji su se rasporedili dovoljno udaljeno jedni od drugih, da im se ne bi mešala muzika. Posebno su mi bili interesantni jedan sredovečni muzikant, koji je svirao neki drveni žičani instrument i klinac, verovatno njegov sin, koji je davao ritam nekakvim kastanjetama. Na glavama su imali vunene kape, sa prišivenim raznobojnim školjkama i dugačkim kićankama. Tokom sviranja, pomerali su glave, tako da su se te kićanke okretale kao elise na helikopterima.
   Smucajući se po Dzema el Fna nekoliko puta su me spopadali krotitelji zmija i nudili da se slikam sa ovim gmizavcima. Neka, hvala! Obično rade u ekipama od po 3 do 4 čoveka. Postave suncobran, rasprostru ćilimče i tu se smeste. Jedan svira nekakvu frulu, drugi udara daire, treći sedi i zajebava se sa zmijama, četvrti najčešće stoji pored njih sa zmijama u ruci i pokušava da nagovori turiste da se fotografišu sa ovim gmizavcima. Naravno, meni nisu uspeli da utrape zmiju za slikanje, kao ni majmunče, pošto se po trgu muvaju i ljudi koji zarađuju za život uz pomoć ovih životinjki.

   Pored živih životinja na Dzema el Fna sam video i trgovce koji su prodavali raznorazne delove životinja. Tačnije, na podu ispred njih bile su raspoređene glave kojekakvih antilopa, razne kože, nojeva jaja i perje, neki sušeni gušteri, zmijske kože, bodlje od bodljikavog praseta itd. Predpostavljam da je u pitanju trgovina alternativnim medicinskim sredstvima, pošto su isti prodavci prodavali i raznorazne praškove, kreme, ulja i slične stvari. Kad smo već kod medicine, na ovom trgu rade i ulični zubari, koji na licu mesta vade zube i prave proteze.
   Živopisnu atmosferu na trgu upotpunjuju i prodavci vode. Oni su obučeni u dugačke crvene dzelabe, a na glavama nose ogromne kupaste, užasno šarene šešire. Na ramenu vuku mešinu za vodu, dok im na grudima visi pet, šest, mesinganih šolja iz kojih žedne mušterije mogu da se napiju. Svaki njihov korak praćen je zvukom zvona, koje im je zakačeno za pojas. Ja sam rešio da, ipak, utolim žeđ ceđenom pomorandzom, koje su se prodavale na kočijama parkiranim po trgu. Inače, po obodima trga često prolaze i prave kočije, tj. fijakeri, koji obično voze turiste. Turista ima mnogo i ne znam dali bi ovaj ambijent na Dzema el Fna opstao da nema njih. Verovatno bi, pošto, ipak, većinu ljudi na trgu čine lokalci. 

   Pošto ceđena pomorandza, ipak, nije ono što ja preferiram, rešio sam da pravo osveženje potražim u jednom od brojnih kafea, koji okružuju trg. Naručio sam pivo “Kazablanka” i kafu. Znam da nije neka kombinacija, ali šta ću kad volim oba ova napitka. Tokom mog boravka u Maroku probao sam i omiljeno marokansko piće, bez koga ovde ne mogu i koga sa ponosom zovu “marokanski viski”. U pitanju je čaj od mente, naravno presladak, sa sve lišćem ove biljke. Da budem iskren, probao sam ga samo da se domaći ne uvrede i dosta, pošto čaj nije baš za mene. Dugo sam sedeo u bašti ovog kafea. Hladno pivo pod hladovinom tende i pogled na gungulu trga šta ćeš više? Uz sve to, tu sam bio zaštićen od raznoraznih dosadnjakovića, koji po trgu spopadaju nas strance, tako da sam na miru mogao da uživam u ovom ambijentu.

   Pravo iz kafea ušao sam u gužvu medine. Uske krivudave ulice u kojima se sve i svašta prodaje: ćilimi, lampe, grnčarija, razni suveniri, začini, slatkiši, meso, riba, oprema za svadbe itd. itd... Sve građevine u medini su uglavnom izgrađene od ćerpiča i sve su okrečene u neku roze boju. To nije ona jarka (gej) roze boja, već neka lepa blaga nijansa. Šetajući se ovim uličicama čovek ne zna šta se nalazi iza zemljanih zidina. Sve kuće spolja izgledaju isto, i one imućnih, kao i one siromašnijih stanovnika ovog grada. Tek kad prođete kroz neugledna vrata videćete da li ste ušli u dvorište sa raskošnim vrtom i fontanom ukrašenom raznobojnim keramičkim pločicama ili u neko ubogo dvorište puno kojekakvog krša.


   Sporedne ulice su male, uske, prljave i najčešće puste, dok su ove malo veće, sa radnjama, bile pune ljudi. Osim ljudi, tim ulicama kreću se i magarci i mazge, natovarene raznoraznom robom. Dosta sveta bilo je obučeno u tradicionalnu marokansku nošnju. Muškarci u dugačkim vunenim dzelabama, sa kapuljačama, a često i sa onom muslimanskom kapom na glavi. Kolko se sećam, nisam video nikoga da nosi fes, a kažu da je ta kapa nastala u ovoj zemlji. Omladina je uglavnom bila obučena kao i bilo gde u Evropi. Što se tiče žena, većina njih je nosila marame, mada je bilo i onih bez nje, ali i onih kojima je lice bilo skroz prekriveno, kao kod nindzi.

   Prijala mi je šetnja starim delom Marakeša, jedino su me pomalo nervirali razni nasrtljivci, ali to je uobičajeno po arapskom svetu i ko god hoće da obilazi ove krajeve mora na to da se navikne. To je posebno izraženo po mestima u koja dolazi puno turista. Marokanci nisu baš mnogo navalentni i ako bi ih poredio sa Tunižanima ili možda Egipćanima oni bi bili “light” varijanta. Tako, recimo, dok sam se šetao, priđe mi tip i ponudi se da mi bude vodič. Neka, hvala! Zatim mi trgovac nudi suvenire. Neka, hvala! Sledeći mi nudi hašiš. Neka, hvala! Još se sećam scena iz “Ponoćnog ekspresa”, a ne bih da imam ulogu u marokanskoj verziji ovog filma. Zatim me prodavac tepiha zove da uđem u njegovu radnju. Neka, hvala, samo mi još tepih fali! Opet mi nude hašiš. Neka hvala! Sledi pitanje: “Mister, jel hoćeš ženu, arapska lepotica”? Neka, hvala! Zatim neki prodavci nude svoju robu i to je to.


   Tokom ovog obilaska Marakeša otišao sam i do dzamije Kutubija iz 12. veka. Njen 77 metara visoki minaret predstavlja simbol ovog grada. Posetio sam i saadianske grobove, kao i ruševine Ali Badi palate. Od nje nije baš mnogo toga ostalo, ali se sa njenih zidina pruža lep pogled na snežne vrhove Atlasa i krovove Marakeša, a bogami i na neverovatan broj gnezda roda. Nigde nisam video više ovih ptica nego po Maroku.


   Na kraju dana opet sam završio na Dzema el Fna. Ovaj put sam promenio kafe i otišao u neki koji je imao terasu na spratu sa pogledom na trg.  Tu sam sav slomljen od celodnevnog bazanja gradom, uz kaficu i cigaretu, uživao posmatrajući atmosferu na trgu, ovaj put iz ptičje perspektive. Onda kad je sunce počelo da zalazi, svi ti glavni akteri sa trga krenuli su da se razilaze, a počele su da pristižu pokretne kuvarske tezge. Za tili čas one su raspoređene, postavljeni su stolovi, klupe, raspaljeni su roštilji. Ubrzo su dim i razni prijatni mirisi osvojili Dzemu el Fna. Ubrzo sam se i ja našao u centru zbivanja, okružen brdom razne hrane.

   Najpopularnije marokansko jelo je tažin, odnosno meso sa povrćem, koje je kuvano u zemljanoj posudi sa specifičnim kupastim poklopcem. Tu je i obavezni, ja bih pre rekao bezvezni, kus-kus. Zatim marokanske pite sa mesom, tzv bestile, supa harira, ćufte, pilići, kobasice, ražnjići, kuvani puževi itd. Naravno, i raznorazne salate, uključujući i limun iz turšije. Ma, milina božija.

   Kuvari su hvalili svoju hranu i pozivali ljude da baš kod njih večeraju. Posebno su im na udaru bili turisti. Stekao sam utisak, da mene zove osoblje svakog od ovih montažnih restorana. Valjda sam im ja, zbog svojih gabarita, izgledao kao dobra prilika. Naravno, za turiste ne važe cene kao za lokalce, te sam se morao pripremiti za cenkanje. Većina turista, uglavnom, sedne za prvu tezgu i naruči šta im se sviđa, a Arapin im odvali cenu kolko hoće. Oni, pak, što su malo bolje upoznati sa ovdašnjim prilikama, bore se za svaki dirham. Različiti ljudi cenkaju se na različite načine. Neko je manje uporan, neko više, neko se raspravlja, neko glumi nezainteresovanost, neko se šali tokom pregovora itd. Nakon detaljne analize ponude ošmekao sam restoran sa hranom koja mi je delovala najprivlačnije i prišao tezgi. Prvo sam pitao debelog kuvara koliko košta porcija nekog mesa. On je rekao cenu, a ja sam odmahnuo rukom. Arapin je spustio cenu. Zatim sam ga pitao pošto mu je neko drugo jelo. Arapin je odgovorio, a ja sam se odmah pobunio, naravno sa smeškom, da se ne uvredi. Ajde, smanji to malo, nisam ti ja Amerikanac! Kuvar se, kao ne da i neće da popusti, a ja se, kao okrećem da odem. E, onda me ovaj zove, spušta cenu i kreće da mi to servira.   
- Čekaj, čekaj, nismo se još dogovorili, ok uzimam te dve porcije, a kolko će da izađe ako uzmem još i ovo i pokazujem mu rukom na nešto treće.
Arapin se malo razmišlja, kolko da kaže i određuje novu sumu.
- Stani da prekratimo ovo, već sam ti rekao da ću da uzmem ova tri jela, evo uzeću     i ovo četvro, pa mi sad sve to ukupno saberi i pazi šta ćeš da kažeš, ako hoćeš da ti i sutra dođem.
Tip sabira i vrlo brzo izgovara koliko će ukupno da me izađe ova obilna večera. Suma mi deluje ok.
- To je to, može, sipaj!
Arapin se smeška i kreće da puni tanjire.
- Čekaj, daj i malo pomfrita za te pare.
Arapin je šakom sipao pomfrit, zatim obrisao dlan o svoju kecelju, pa se nagnuo preko tezge i pružio mi ruku. Onda je krenuo da mi priča šta oni sve imaju tu od klope i da moram još mnogo toga da probam, te da obavezno dođem i sutra, a on će mi izabrati prave stvari koje ako nisi jeo kao da nisi bio u Maroku. Dok smo mi razgovarali konobar je već svu moju hranu odneo do stola i servirao. Sve što sam naručio bilo je izvrsno i baš je prijalo posle celodnevnog špartanja gradom. Uz to sam se osećao ponosnim na svoje umeće cenkanja, mada podsvesno znam da bi sve to što sam naručio neki Marokanac dobio za manje pare.
   Usledio je povratak do mog smeštaja. Usput su me, po sada već praznim, prljavim ulicama, dozivali razni likovi i glasno nudili hašiš. Uspešno sam ih ignorisao, jedino me je jedan potpuno razvaljeni lik duže vreme pratio i non stop mi pričao nešto na arapskom. Na kraju sam se i njega kurtalisao. Droge ima kolko hoćeš i predpostavljam da se ovde zapatila zahvaljujući hipicima, kojima je neko vreme Marakeš bio jedna od omiljenih destinacija. Dok sam koračao pokušavao sam da se setim pesme iz tog hipi vremena u kojoj je opevan ovaj grad. Nisam uspeo da se setim ko peva, odnosno to verovatno nisam nikada ni znao. Jedino što sam se setio to su bili početni stihovi.

Marrakesh, come to Marrakesh
to the city of gold near the sky
Marrakesh, come to Marrakesh
where the troubles of life drift on by