Do Krima i nazad 2013. (1. deo)

POLAZAK I NEPLANIRANI OSTANAK U BUDIMPEŠTI

   Ujutru u 6,45 h krenuo sam vozom iz Beograda ka Budimpešti. Kompozicija je bila sastavljena od srpskih, slovačkih i, valjda, mađarskih vagona. Srpski su, naravno, bili gori od ostalih, ali su, sve u svemu, bili pristojni. Međutim, srpski je bio i vagon restoran, a u njemu je dozvoljeno pušenje, doduše do mađarske granice. Eto nečega dobrog i u srpskoj železnici. Negde oko 15 h stigli smo u Budimpeštu. Planirao sam da istog dana nastavim ka Lavovu, ali na stanici sam saznao da je zbog nekog saobraćajnog udesa zatvorena pruga do ovog grada. Šta je tu je, kupio sam kartu za sutra popodne i krenuo da pronađem neki smeštaj. Nisam se uopšte nasekirao zbog ovog neplaniranog ostanka u mađarskoj prestonici, pošto je mnogo vremena proteklo od moje zadnje posete ovom gradu.

   Imao sam dan i po za obilazak Budimpešte, što i nije tako malo. Dobro sam prošpartao centralnim delovima i Budima, a i Pešte. Obišao sam mostove, pećinsku crkvu na Gelert brdu, Citadelu i sve što u njoj ima, Belvaroš, Jevrejsku četvrt, baziliku Svetog Stefana itd. Dosta vremena sam potrošio na razgledanje Nacionalnog muzeja, tačnije samo njegove arheološke postavke, koja je, uzgred, odlična. Ne volim baš te gradove iz nekadašnje K und K monarhije, mnogo su, bre, svi isti. Kad ih vidiš nekoliko, kao da si ih sve video. Međutim, Budimpeštu bih nekako ipak izdvojio kao najzanimljiviju od svih tih varoši. Znam i da je poređenje gradova bezveze, ali  ne mogu da ne poredim Beč i Budimpeštu. Na mojoj rang listi Budimpešta se daleko bolje kotira od dosadne austrijske prestonice.