Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

петак, 31. мај 2013.

Do Krima i nazad (11. deo)



KERČ – BEOGRAD


   Negde oko podneva ukrcao sam se na voz i krenuo na dugo putovanje do Kijeva. Ljudi iz vagona, smešteni oko mene, su bili fini, tako da smo se tokom puta lepo družili. Najviše sam divanio sa jednim inženjerom mašinstva, koji je žešći bogomoljac. Nosio je brdo neke verske literature i kada nije učestvovao u razgovoru ili spavao, vreme je provodio ili čitajući te knjige ili moleći se. Na stanici u Dzankoju usledila je trosatna pauza. Malo sam se promuvao sa bogomoljcem po ovom mestu, a ostatak vremena do polaska voza proveli smo u jednom restoranu. Nekako je prošla i ta pauza, te smo konačno krenuli dalje. U vozu sam se upoznao i sa jednim krimskim Jermeninom. I on je kad je čuo da sam iz Srbije odmah izjavio kako su Srbi i Jermeni braća, kako smo tokom istorije imali slične probleme sa Turcima itd. itd. Inače, tip je prilično obrazovan, te je razgovor sa njim bio veoma prijatan. Posebno se obradovao kada je čuo da sam pre par godina posetio Jermeniju. Tokom putovanja, čim bi me spazio da idem ka kraju vagona prema pušačkom prostoru, on bi odmah ustajao, vadio cigarete i izgovarao “evo i mene”.
   Posle 22 sata vožnje stigao sam u Kijev. Nema pauze, odmah nastavljam dalje. Međutim, nije bilo karata ni za jedan voz koji u toku dana ide za Čop, gradić nedaleko od mađarske granice. Dosta sam i imao sreće sa kupovinom voznih karata. Ova vrsta prevoza je prilično jeftina u Ukrajini i pri tom dobro organizovana, te puno ljudi putuje železnicom. Zbog toga se karte kupuju dosta dana unapred. Ja sam očito imao sreće tokom ovog putešestvija, jer sam do sad bez problema dolazio do karata. Međutim, izgleda da sam uspeo da šarmiram devojku za šalterom. Objasnila mi je da se često mesto u vozu oslobodi pred sam polazak, pošto se neko ne ukrca, a jedan broj karata se može pazariti samo na određenim stanicama i ako ih niko ne kupi, pred put se puštaju u promet u celom sistemu prodaje. U svakom slučaju rekla je da ima šanse da mi ipak pronađe mesto u nekom od vozova koji danas idu do Čopa. Prepisala je moje podatke iz pasoša i rekla mi da dođem za sat vremena, a ona će ako se ukaže slobodno mesto u nekom od vozova odmah otštampati kartu na moje ime. Otišao sam na ručak u obližnji restoran i vratio se posle sat vremena, međutim i dalje nije bilo karata. Zatim sam bio neko vreme u internet kafeu, pa se vratio do šaltera. Opet ništa! Kada sam treći put došao, dočekalo me je nasmejano lice devojke za šalterom i reči “evo vaše karte”. Odlično, nije bila za plackartni, nego za kušet, koji je malo skuplji, ali to nema veze. Što je najbolje voz je kretao za manje od sat vremena.
   Kupe sam delio sa dva momka građevinca i jednim pomalo uglađenim tipom, koji mi je od starta bio antipatičan. Čim je voz krenuo dunđeri su izvadili hleb, kobasice, kisele krastavce i litar vodke. Pridružio im se još jedan njihov kompanjon i za dvadesetak minuta završili su sa obedom i potpuno ispraznili celu flašu vodke. Bogami, svaka čast! Tokom ostatka putovanja pili su pivo. Inače, bili su skroz OK momci. Jedan od njih je proveo gotovo dve godine radeći na građevinama u Beogradu i Budvi. Sva trojica su iz zapadne Ukrajine, iz nekog mesta blizu Mukačeva. I oni su tokom našeg razgovora izjavili kako su Srbi i Ukrajinci braća, ovaj put slovenska. Spisak ljudi sa kojima sam se susretao na ovom putovanju, a koji su izgovorili tu rečenicu da smo braća nije uopšte zanemarljiv. Naravno, najviše je tu bilo Rusa, ali bilo je i zapadnih Ukrajinaca, kao i ovih proruskih. Menja se samo pridev, čas sam im slovenski brat, čas sam pravoslavni brat, a nekad  i jedno i drugo. Samo me ni jedan Krimski Tatar nije nazvao bratom, mada moram da kažem da susreti sa njima nisu bili ništa manje srdačni.
   Od svih vozova kojima sam putovao jedino u ovom nije bilo dozvoljeno pušenje u prostoru na kraju vagona. Izgleda da se ovaj voz ne zove slučajno Karpatija, kao deo Ukrajine koji čezne za Zapadnom Evropom i njenim “vrednostima”. Moji novi poznanici, građevinci, nisu baš mnogo fermali ovu zabranu, te su ipak pušili u tom prolazu, non-stop se svađajući sa kondukterima. Ja sam se švercovao uz njih i po koju ipak izduvanio.
   Tokom noći, dok sam spavao, odjednom je neko počeo da me drma. Otvorio sam oči i video onog uštogljenog tipa, kako mi govori da hrčem. Nešto sam promrmljao i nastavio da spavam, međutim posle nekog vremena opet me je ovaj kreten probudio sa konstatacijom da hrčem. Pa, jebiga šta ja tu mogu što hrčem, hrči i ti, ko ti brani! Kada me je treći put probudio najstrašnije sam ga ispsovao. Doduše na srpskom, ali pošto smo braća Sloveni, jezik nam je srodan,  tako da sam siguran da je shvatio poentu. Na ovom putovanju proveo sam nekoliko dana vozeći se u plackartnim vagonima, gde jedni hrču, drugi stenju, trećima smrde noge, deca ciče i plaču ili jurcaju između kreveta i nikome ne smeta, tj. niko se ne buni. Posle mojih sočnih psovki uštogljeni me više nije budio. Mislim da više nije ni spavao, pošto sam se par puta budio u toku noći i video ga kako sedi na krevetu.
Železnička stanica u Čopu

   I tako u cik zore stigao sam u Čop. Odatle sam šinobusom prešao u Mađarsku, u obližnji gradić Zahonj. Tu sam se ukrcao u voz za Budimpeštu. Odužilo mi se to putovanje do Pešte. Voz nigde nije stajao dovoljno da se izađe i protegnu noge. U vagonu je bila vrućina, a o pušenju je moglo samo da se sanja. Zbog toga sam odlučio da otvorim jednu od par flaša percove nemirof, koje sam imao u rancu i da na taj način prekratim vreme. Malo, po malo i ode cela boca dok sam stigao do Njugati stanice, doduše od pola kile. Usledilo je pešačenje do železničke stanice Keleti. Par sati do polaska voza za Beograd proveo sam u jednom kafeu u društvu zemljaka koga sam upoznao u Čopu, a koji već par godina živi u Kijevu. U prijatnom ćaskanju brzo mi je prošlo ovo čekanje. Na kraju smo se ukrcali u voz i krenuli put Beograda, u koji smo stigli rano izjutra.

Do Krima i nazad (10. deo)



KERČ


   Pošto sam ustao kao veštac, veoma rano sam napustio hotel i otišao na autobusku stanicu. Imao sam sreće, jer se na peronu već nalazio bus koji ide iz Odese za Rusiju, preko Kerča, a ovde je stao samo da istovari nekoliko putnika. Taman su imali jedno prazno mesto, tako da su me primili i već u 7 h bio sam na putu za moje poslednje odredište na Krimu. U pitanju je bio ozbiljan, pravi bus, a ne maršutka, tako da se nigde nije usput zaustavljao, te smo vrlo brzo stigli u Kerč.
   Grad su osnovali grčki kolonisti iz Mileta u 7. veku pne. i nazvali su ga Pantikapeja. U 5. veku pne. došlo je do ujedinjenja više grčkih gradova sa obala Kerčkog moreuza, tj. Bosfora Kimerijskog, u Bosforsko kraljevstvo. Autobus kojim sam došao u Kerč je stao bukvalno na par metara od jednog tumula, tj. grobne humke, ili kako ovde kažu kurgana. Ova grobnica se zove Melek česmenski kurgan i nalazi se tačno nasred stanice. Zbog njenih manjih dimenzija, predpostavlja se da je u njoj bilo sahranjeno dete, verovatno neki bosforski princ. Kurgani nisu karakteristični za ovdašnje stare Grke, a u okolini Kerča ima dosta ovakvih grobnica. Sve one, uključujući i ovu na stanici, datuju se od 4. veka pne. do 3. veka pne. Kada je osnovano Bosforsko kraljevstvo njime je vladala grčka dinastija Arheanaktida. Širenjem ove države sve više je u njoj jačao skitski element i sledeća vladajuća dinastija Spartokida nije grčka. Pominjani kurgani javljaju se tek od vladavine ove dinastije. Žena koja radi na ulazu u kurgan mi je rekla da ne može da se uđe unutra, jer se pojavila neka podzemna voda koja je preplavila grobnicu. Ma, kakva crna voda, pa šta ako se pokvasim, gde ću ponovo moći da uđem u skitsku grobnicu. Pošto sam insistirao, morala je da me pusti, a ja sam uspeo da se ne pokvasim baš mnogo.
Melek česmenski kurgan

   Od stanice sam se odvezao taksijem do jednog malo boljeg hotela. Red je bio da se častim na kraju putovanja. Hotel se nalazi nedaleko od Mitridatovog brda, na kome se nalaze ostaci drevne Pantikapeje. Ovo brdo je dobilo naziv po Mitridatu VI Eupatoru, vladaru Pontske kraljevine, čija je prestonica jedno vreme bila Pantikapeja. Mitridat je po ocu vodio poreklo od Ahemenida, a po majci od Seleukida. Kažu da je bio izuzetno fizički jak, izuzetno podmukao i surov i da je znao da govori 22 strana jezika. Na Krim su ga pozvali žitelji Hersonesa i Bosforskog kraljevstva da im pomogne u borbi protiv Skita. Na kraju se Bosforski kralj, poslednji predstavnik dinastije Spartokida, odrekao vlasti u korist Mitridata. Ovo preuzimanje Krima, verovatno nije bogzna kako uznemirilo Rimljane, ali Mitridatovo širenje po Maloj Aziji, jeste. Rim je pokrenuo vojne akcije protiv Mitridata, ali je ovaj u početku imao više uspeha, pa je čak iz Male Azije krenuo na Grčku. Međutim, vremenom se ratna sreća promenila i posle nekoliko poraza Mitridat je morao da potpiše mir i napusti osvojene oblasti. Kasnije su Rimljani vodili još dva rata protiv njega. Na kraju je bio primoran da se povuče u svoje pontske posede. Godine 63. protiv Mitridata je ustao njegov sin Farnak. Napušten od svih, u svom pantikapejskom dvorcu izvršio je samoubistvo.
Pantikapeja

   Do Mitridatovog brda vodi veliko, raskošno napravljeno stepenište, koje je, međutim, sada prilično oronulo. Ove stepenice nisu napravljene u čast Mitridata, već zbog obeliska, koji se nalazi na vrhu, a koji je podignut u čast hrabrog držanja Kerča tokom Velikog otadzbinskog rata. Naime, Kerč je takođe jedan od 12 sovjetskih gradova heroja. Inače, borbe su vođene i na samom Mitridatovom brdu. Gore postoje nekakve betonske ruševine, za koje predpostavljam da su ostaci bunkera iz II svetskog rata. Što se tiče ostataka drevne Pantikapeje, žali bože penjanja, dva stuba i nešto malo objekata, od kojih su sačuvani samo temelji.
Mitridatovo stepenište

Obelisk na Mitridatovom brdu

   Po silasku u grad otišao sam do crkve Jovana Krstitelja. To je najstarija crkva u celoj Ukrajini. U pitanju je tipična vizantijska crkva, zidana kombinacijom kamena i opeke. Ova vizantijska bogomolja, međutim, nije podignuta u vreme kada su Kerčom upravljali Vizantinci, već 717. godine, kada su ovaj grad držali Hazari.
Crkva sv. Jovana Krstitelja

   Kao i ostali gradovi Krima i Kerč je puno puta menjao gospodare. Tako je u 10. veku ušao u sastav Tmutarakanskog kneževstva. Ova kneževina je bila u sastavu Kijevske Rusije, nakon što je ruski knez Svjatoslav I Igorjevič (942 – 972) porazio Hazare. Središte ove države bio je grad Tmutarakan na poluostrvu Taman, preko puta Kerča. Godine 1318. Kerč je postao venecijanska kolonija i zvao se Vospero. Godine 1475. ušao je u sastav osmanlijske države i u turskim rukama bio je sve do dolaska Rusa.
   Iz vremena kada su Turci vladali ovom oblašću potiče tvrđava Jeni kale, koja se nalazi na obodu grada. Godine 1771. tokom Rusko – turskog rata, turski garnizon je napustio tvrđavu i Rusi su je zauzeli bez borbe. Zbog toga je turskog komandanta tvrđave sultan osudio na smrt. Nisu se Rusi samo sa Turcima borili oko ove tvrđave. Upravo tu je Crvena armija 1943. godine izvršila veliki desant, tzv. Kerč-eltigenskaju operaciju, čiji je cilj bio oslobađanje Krima od Nemaca.

   Ja sam se odlučio da posetim jedno drugo istorijsko mesto iz II svetskog rata, Adžimuškajski kamenolom. U pitanju je drevni majdan, korišćen još u doba Pantikapeje. U 2. veku hrišćani su tu formirali katakombe. Godine 1942. u te katakombe sklonilo se 10.000 sovjetskih vojnika, koji su čuvali odstupnicu prilikom evakuacije Crvene armije na Tamansko poluostrvo. Oni su ostali pod zemljom čitavih 170 dana, pružajući grčevit otpor Nemcima. Na kraju su uz pomoć gasa savladani. Pošto je Adžimuškaj prilično udaljen od centra grada, do njega sam se dovezao taksijem. Nasred gole livade nalazi se ogroman, kameni, tipični sovjetski spomenik, gde je i ulaz u katakombe. Na biletarnici sam saznao da su moguće samo grupne posete i da je potrebno minimalno 5 ljudi, da bi organizovali obilazak. U ovo doba godine nemoguće je bilo da se u toku dana pojave još 4 zainteresovane osobe.
Adžimuškaj

   Nema veze, ja sam ovamo i došao, pre svega, zbog Carskog kurgana, koji je udaljen otprilike jedan kilometar od ovih katakombi. Carski kurgan je podignut u 4. veku pne. i u njemu je verovatno sahranjen neki od vladara Bosforske kraljevine. Pri dnu ove velike zemljane humke nalazi se dromos, tj. 37 metara dugački hodnik, koji vodi do same  pogrebne odaje.
Carski kurgan


   To bi bilo to, video sam sve što sam planirao i što me je zanimalo u Kerču i okolini. Preostalo mi je da se vratim u centar i uživam u laganom, besciljnom bazanju ovim gradom, a bogami bilo je vreme i da se proba nešto od gastronomske ponude Kerča. Zaustavio sam prvu maršutku koju sam spazio. Šofer mi je objasnio da upravo ide iz Kerča, ali da je to jedina maršutka koja saobraća na toj trasi, te da uđem i odvezem se do poslednje stanice, odakle nakon desetak minuta pauze kreće ponovo do centra. Vozač se obradovao kada je saznao da sam iz Srbije i usledila je izjava, koju sam mnogo puta čuo na ovom putovanju, kako su Srbi i Rusi dva bratska, slovenska, pravoslavna naroda. Inače, tip je bio u Srbiji i to u prilično neobičnim okolnostima. Sa par prijatelja je 1989. godine krenuo da kolima obilazi Rumuniju. Kada su se zatekli u Temišvaru izbio je ustanak protiv Čaušeskua, te su morali preko Srbije i Mađarske natrag u Sovjetski Savez. Kaže da su imali para taman koliko im je trebalo za gorivo i vodku.

   Po dolasku u grad, prvo sam otišao do železničke stanice, gde sam pazario kartu za sutra do Kijeva, a onda i do Istorijsko – arheološkog muzeja. Ovaj mali, ali zanimljiv muzej je jedan od najstarijih u Ukrajini. Dopao mi se Kerč i prijao mi je boravak u njemu. To je ozbiljan grad, od nekih 150.000 stanovnika. Centar je lepo sređen, uredan i kroz njega se pruža jedna dugačka, popločana, pešačka ulica, prepuna raznih radnji, kafea, restorana. Drugo šetalište ide duž morske obale. I arhitektura Kerča nije nezanimljiva. Saznao sam da je 85% građevina uništeno tokom II svetskog rata, a dosta zgrada mi deluje kao da su iz prve polovine 20. veka ili čak i starije. Možda su neke od njih stvarno preživele rat, ali većina je, verovatno, obnovljena posle oslobođenja. Simbol grada je grifon, a zastava im se sastoji od 4 crvene i 4 bele pruge. Valjda zbog predstojećeg Dana pobede ceo grad je bio okićen crveno – belim bojama. Jako lepo izgleda kada se na svakom koraku vijore crveno – bele zastave. Možda se meni, ustvari, dopao tako ukrašen grad, jer su me te crveno – bele zastave asocirale na boje jednog velikog fudbalskog kluba, koji je 1991. godine bio prvak Evrope.


   

четвртак, 30. мај 2013.

Do Krima i nazad (9. deo)



FEODOSIJA


   Po dolasku na autobusku stanicu saznao sam da jedini autobus iz Sudaka za Feodosiju, kreće tek u 14 h. U mom vodiču je pisalo da busevi za ovaj grad idu na svakih sat vremena. Možda, ali tokom turističke sezone. Šta da se radi! Muvao sam se pet, šest sati centrom Sudaka, koji inače može da se prepešači za 10 minuta. Prvo sam čekao da se otvori neki kafe, da tu isrčem kapućino, pa sam otišao do banke da razmenim nešto novca. Onda sam spazio jedan internet kafe i obradovao se kao dete, jer sam tu potrošio dobra dva sata. Posle toga sam otišao na ručak u neki restoran, pa onda opet na kaficu. Na kraju sam krenuo, i to polako, ka autobuskoj stanici. Dok sam čekao da pođe autobus, spopali su me neki taksisti i nudili mi prevoz do Feodosije. Inače, oni su se tu muvali i jutros  dok sam kupovao kartu. Pravio sam se da nisam baš potpuno nezainteresovan, te mi je na kraju jedan od njih ponudio da me vozi do Feodosije za 10 eura. E, jebiga, pa što me jutros niste startovali, tada bih prihvatio, ne bih se pola dana dosađivao u Sudaku. Konačno je moj autobus krenuo i posle malo više od sat vremena vožnje stigao sam u Feodosiju.
   Odmah sam se dao u potragu za nekim smeštajem i posle par minuta spazio hotel Astoriju. Videlo se i spolja da je to neki stari hotel, relikt iz sovjetskog doba i da je danas u lošem stanju. Pitao sam na recepciji pošto su sobe, a žena koja tamo radi mi odgovorila da su od 70 grivnji (7€) pa naviše. Kao iz topa rekao sam joj da hoću tu od 70 grivnji. Recepcionarka me je čudno osmotrila i počela da me nagovara da razmislim i da ipak prvo pogledam sobu. Poslušao sam je i otišao do sobe, bacio pogled, a onda se vratio i rekao joj da mi odgovara. Tada me je još čudnije pogledala, ne verujući da jedan stranac može da prihvati takvu sobu. A soba da je jeziva, jeziva je. Jedan deo zida je nagoreo, musave tapete poluodlepljene, popucao malter, otpao plafon. Sve što je unutra bilo od metala, to je zarđalo. Oko umivaonika, pošto, naravno nema kupatila, fali svaka druga pločica. Ogledalu, pak, fali bar pola od njegove nekadašnje dimenzije. Sve je bilo prljavo, osim posteljine, što je u stvari i najvažnije. U ovakvoj rupi nisam nikada do sada odsedao, a bogami dosta sam putovao po kojekakvim vukojebinama. Ma, meni bolje ne treba, bitno mi je samo da je hotel na dobroj lokaciji i da je jeftin, a ovaj je te uslove ispunjavao.
Konstantinova kula

   Feodosiju, iliti Teodosiju, osnovali su grčki kolonisti iz Mileta u 6. veku pne. Nakon što su je “sredili” Huni, čitav niz vekova bila je malo beznačajno mesto, sve do 13. veka. Tada su Đenovljani otkupili Feodosiju od Zlatne horde, i preuzeli je od svojih ljutih rivala Venecijanaca, koji su je dotad držali. Za vreme Đenovljana grad se zvao Kafa i bio je jedan od najjačih trgovačkih centara na celom Crnom moru. U njemu je živelo 70.000 ljudi. Imao je pozorište, filijalu đenovljanske banke sv. Đorđa, jedne od najstarijih banaka u svetu, itd. Godine 1475. Osmanlije su zauzeli Kafu, preimenovali je u Kefe i deportovali svo stanovništvo u Istanbul, u tzv. Kefeli mahalu. Da je Kefe ostao važan grad, kao što je bila Kafa, svedoči i to što su ga tokom turske vladavine zvali Kučuk Istanbul (Mali Istanbul) i Krimski Istanbul. U ovom mestu se nalazila i jedna od najvećih tržnica robova u Evropi. Godine 1616. Kefu su na kratko osvojili Zaporoški kozaci i oslobodili sve hrišćanske robove. Kada su Rusi konačno zauzeli Krim 1783, godine, gradu je vraćeno staro ime Teodosija, iliti po ruski Feodosija.
Jermenska crkva

   Danas je Feodosija grad od sedamdesetak hiljada stanovnika. Dopala mi se. Ima dosta starih građevina, lepo šetalište uz more, dosta zelenila, kojekakvih znamenitosti iz raznih epoha. Potpuno je sačuvana mala jermenska crkva iz 1363. godine. Inače, Jermeni su u jednom periodu tokom srednjeg veka činili većinu stanovništva ovog grada. Takođe je opstala i gradska dzamija.
Dzamija Feodosije

   Ima po Feodosiji i vila i dača, koje su izgradile aristokrate i bogataši u vreme carske Rusije. Naravno, tu su i brojni spomenici iz doba komunizma, koji su se baš u vreme moje posete sređivali i lickali, pred predstojeću proslavu Dana pobede. Malo nespretno su postament Lenjinove statue ofarbali u roze boju. Dosta spomenika je posvećeno Ivanu Ajvazovskom, najpoznatijem građaninu Feodosije. Ovaj Jermenin je bio zvanični slikar ruske carske mornarice i naslikao je hiljade slika na kojima su prikazane pobede ruske flote. Grob mu se nalazi ispred one male srednjovekovne jermenske crkve. Interesantna je i velika česma, koju je ovaj umetnik darovao svom rodnom gradu, a koja je napravljena u potpuno orijentalnom fazonu. U samom centru grada nalazi se i deo đenovljanske fortifikacije, tzv Konstantinova kula, sa posebno zanimljivo ukrašenim bedemskim zupcima.
Česma Ivana Ajvazovskog

   Glavni ostaci đenovljanske tvrđave su malo dalje od centra i ja sam se, naravno, vrlo brzo tamo uputio. Taj deo grada zove se Karantin, a postoji i obližnji toponim Čumka, što znači kuga. Ovi nazivi se dovode u vezu sa velikom epidemijom bubonske kuge, koja je došla u Evropu preko ovog đenovljanskog grada. Naime, 1347. godine pojavila se ova bolest među Mongolima koji su opsedali Kafu. Tada je mongolski kan Janibeg naredio da se tela njegovih umrlih ratnika katapultiraju preko bedema u grad. Ovo je prvi zabeleženi slučaj biološkog ratovanja. Tako je kuga zahvatila i stanovnike Kafe, a inficirani đenovljanski mornari su je raširili po čitavoj Evropi.
Bedemi Kafe
Srednjovekovna crkva


   Osim bedema tvrđave tu se nalazi i nekoliko malih jermenskih crkava, koje sam na jedvite jade obišao, jer se oko njih muvao čopor nekih prilično agresivnih dzukaca. Kod tih crkava podignut je i spomenik Afanasiju Nikitinu, srednjovekovnom ruskom trgovcu i svetskom putniku, jednom od prvih Evropljana koji je posetio Indiju. Svoje putešestvije je opisao u delu “Putovanje iza tri mora”. Godine 1466. Nikitin je krenuo iz svog rodnog Tvera, koji se nalazi severno od Moskve. Brodom je plovio Volgom i izbio na Kaspijsko jezero. Dalje je nastavio do Derbenta, pa do Bakua i stigao u Persiju. U Persiji je proveo neko vreme, a onda je iz Ormuza (ostrvo Hormuz) krenuo u plovidbu do Indije, tj. do sultanata Bahmani. U Indiji je bio tri godine. Na povratku je obišao Muskat, Somaliju i Etiopiju. Na kraju je iz Trabzona prešao preko Crnog mora i 1472. godine stigao u Feodosiju, tj. tada Kafu. U jednoj od ovih crkava on se tada pomolio bogu za uspešan završetak putovanja. Izgleda da mu bog nije uslišio molbe, pošto je pri povratku u rodni grad umro nedaleko od Smolenska.
Spomenik Afanasiju Nikitinu

   Na kraju dana usledio je moj povratak u centar grada i odlazak na više nego zaslužene šašlike, a onda i u onaj ćumez na spavanje.

Do Krima i nazad (8. deo)



SUDAK


   Od Jalte do Simferopolja odvezao sam se maršutkom. Inače, ova dva grada povezuje i trolejbuska linija. U pitanju je najduža trolejbuska linija na svetu, duga čitavih 86 kilometara. Iz Simferopolja sam, opet maršutkom, otišao u Sudak. U ovaj gradić od petnaestak hiljada stanovnika došao sam zbog velike i dobro očuvane đenovljanske tvrđave.

   Smatra se da su prvo utvrđenje osnovali Alani 212. godine, kada se Krim nalazio u sastavu Bosforskog kraljevstva. Zatim je u 6. veku vizantijski car Justinijan I izgradio tvrđavu, koju su nazvali Sogdia, a koju će u 7. veku zauzeti Hazari. Za vreme njihove vladavine ovaj grad se zvao Sugdag. Nakon hazarskog kraha krajem 10. veka, Sudakom je ponovo zavladala Vizantija. U periodu od 10. do 13. veka ovaj grad je doživeo veliki procvat, jer je postao glavni trgovački centar, čija je luka povezivala Kijevsku Rusiju, istočnu Evropu i stepe Evroazije sa čitavim Mediteranom i Bliskim istokom. Zbog toga je postao meta Kipčaka, Seldzuka i nekoliko puta Mongola. Godine 1239. u Sudak je stigla mongolska vojska Batu kana, osnivača Zlatne horde. Za vreme Zlatne horde u Sudaku su glavne trgovačke aktivnosti vodili Đenovljani i Venecijanci, koji su ovaj grad nazvali Soldai. Kada je nakon smrti Berdibeka, 1350. godine, otpočela borba za tron Zlatne horde, otpočela je i diplomatska borba lukavih Venecijanaca i ništa manje prepredenih Đenovljana za Sudak. Pobedili su Đenovljani i od 1365. godine tvrđava je bila u njihovim rukama. Godine 1475. Sudak osvajaju Osmanlije. Za vreme Turaka ovaj grad je izgubio svoj nekadašnji značaj. Kada su ga zauzeli Rusi to je bilo samo malo selo.



   Posle kratkog uspona stigao sam do litice na kojoj se nalazi ova tvrđava. Izgrađena je od nekog braonkastog kamena, a njeni zidovi, sa brojnim odbrambenim kulama, gotovo su u potpunosti očuvani. Na nekim od tih kula nalaze se ploče sa ktitorskim natpisima đenovljanskih zvaničnika koji su finansirali izgradnju tih građevina. 


   Tvrđava je ogromna i okružuje površinu od skoro 28 hektara. U tom unutrašnjem prostoru je malo toga sačuvano, osim par cisterni za vodu i par crkava. Posebno je interesantan objekat poznat kao Hram sa arkadom, u čijoj unutrašnjosti se nalazi mihrab iznad koga je latinski natpis, koji glasi U ime Hrista, amin”. U pitanju je đenovljanska crkva, malog katoličkog manastira. Zatim je postala dzamija. Kada su Rusi zauzeli tvrđavu služila je kao kapela za rusku vojsku. Neko vreme posle 1827. godine, pretvorena je u luteransku crkvu nemačkih kolonista, čije se naselje u to vreme proširilo do samih  bedema utvrđenja. Od 1883. pa do 1926. godine bila je jermenska katolička crkva. Tvrđava me je oduševila, tako da sam puno vremena proveo u njoj i prošpartao je uzduž i popreko.


   Po izlasku iz nje osetio sam prijatne mirise tatarske kuhinje, koji su se širili iz nekih sklepanih ugostiteljskih objekata. Dvoumio sam se, ali ipak mi je bilo rano, pa sam odustao i sišao u grad. Volim, bre, na kraju dana da na miru sednem u neku kafanu i naručim pravi, dobar obrok. Krenuo sam šetalištem koje se pruža uz obalu i koje je novo, tačnije još nije potpuno ni završeno. Popločano je mermerom, granitom i upravo su postavljali kandelabre. Takođe su se, i maltene, svi lokali duž te rive renovirali. Izgleda da su bile u toku užurbane pripreme za praznike, do kojih je ostalo još desetak dana. Tada će, verovatno, dosta ljudi doći ovde na mali odmor, pošto su Ukrajinci spojili prvomajske praznike, sa Uskrsom i Danom pobede i dobili 10 neradnih dana. Bukvalno bilo je na hiljade majstora svih mogučih zanata. Tu se krečilo, zidalo, varilo iz sve snage. Kada bude počela turistička sezona lepo će izgledati ova riva, biće sređena, ali i pomalo kičerasta, jerbo Sovjeti ne mogu bez jonskih stubova, ograda sa balusterima i sličnih stvari. Kada sam stigao na kraj ovog, inače baš dugačkog, šetališta, pokajao sam se što ipak nisam ušao u ono tatarsko kafanče. Svi restorani, ali i sve prodavnice duž morske obale bili su zatvoreni. Da se ponovo penjem do tvrđave, nije imalo šanse, kao ni da idem do centra grada. Na kraju sam ipak pronašao neki kafe u kome je bilo i da se nešto prezalogaji, ali nije to to.




Do Krima i nazad (7. deo)



JALTA


   U poslednjem trenutku odlučio sam da iz Sevastopolja odem u Jaltu. Dugo sam se premišljao, da li da uopšte posetim taj grad. Jalta jeste najpopularnije ili bar najpoznatije turističko mesto na Krimu, ali proučavajući pre puta šta tamo ima da se vidi, shvatio sam da nema ništa što bi mene zanimalo. Ja volim da obilazim arheološke lokalitete, istorijska mesta vezana za malo starija zbivanja, gradove sa sačuvanom tradicionalnom arhitekturom, a u Jalti toga nema.
   Put od Sevastopolja do ovog grada pruža se duž strme morske obale obrasle raznim četinarima. Sa leve strane puta su visoke litice, a sa desne stene koje se spuštaju do mora. Nakon dva sata vožnje stigao sam u Jaltu.
Jalta

   Krenuo sam da pronađem nekakav smeštaj, međutim smeštaj je pronašao mene. Zaustavio me je neki tip, koji je krenuo da baci đubre i pitao me da li mi treba soba. Pošto sam odgovorio da mi treba, on me je uveo u veliki apartman u obližnjoj zgradi. Potpuno je bio opremljen svim i svačim, a cena je bila više nego povoljna, te sam odmah prihvatio.
Jalta

   Pre nego što sam krenuo na Krim dobio sam preporuku da obavezno odem na plato planine Aj Petri, do koje vozi žičara. Kažu da se sa ovog platoa pruža izuzetno lep pogled, a uz to se tu spremaju raznorazni tatarski specijaliteti. Maršutkom sam se odvezao do mesta odakle kreće žičara, međutim ona iz nekih razloga nije radila. Odmah su me spopali ljudi iz neke turističke agencije koja vozi kombijem do gore, uz usputno stajanje u nekoj vinariji gde se degustiraju čuvena” krimska vina. Falilo im je još par putnika da popune kombi i krenu na taj izlet. Okupljena grupica turista radovala se mom dolasku, jer su bili ubeđeni da ću ja, kao stranac, sigurno prihvatiti ponudu. E, pa zajebali su se! Nije stvar u lovi, nije to skupo, već je stvar u tome što ja prezirem takve turističke ture gde se svraća u radnje sa suvenirima ili u nekakve “tradicionalne” zanatske radionice, vinske podrume i na slična mesta. Posebno se grozim te “vinske priče”, bukea, sorte, berbe. Kakvo foliranje, ovo vino se služi ovako, a ono onako, ovo se pije uz ono, a ovo uz ono, ovo se ne hladi, a ono se... Kakvo proseravanje! Živelo pivo! Prvom maršutkom vratio sam se natrag u Jaltu. 


   U međuvremenu je uplovio ogromni turistički brod, koji je u ovaj crnomorski grad istovario buljuke turista, uglavnom u prilično poodmaklim godinama. Pošto me baš ništa posebno nije zanimalo u Jalti, krenuo sam, besciljno, bez žurbe i bez ikakvog plana da lutam ovim gradom. Možda mi je boravak u Jalti baš zbog toga prijao. Što se tiče arhitekture, ne znam šta da kažem. Ima tu kuća koje su izgrađene u 19. veku, kada je ovo mesto bilo popularno među pripadnicima višeg staleža carske Rusije. Kada su se, pak, ovde odmarali sovjetski udarnici, podignute su neke malo manje lepe i manje zanimljive građevine. Onda je došao pad komunizma i nastupila tržišna ekonomija, preduzetništvo, ljuta komercijalizacija i, naravno, niko nije mario za neki tamo urbanizam, te su nikle kojekakve zgradurine.


   Inače, po gradu ima puno zelenila, palmi i raznog zimzelenog drveća. Na šetalištu, koje se pruža duž morske obale, bilo je raznih štandova i tezgi sa svime i svačime. Tu su montirani i nekakvi luna – parkovi. Duž te promenade raspoređeni su i ulični svirači, slikari i slični “umetnici”. Meni je ceo taj ambijent delovao pomalo vašarski i mogu samo da zamislim kako sve to izgleda leti.
   Na kraju dana otišao sam i na jednočasovnu vožnju brodićem duž obale do tzv. Lastavičjeg gnezda. To je mala građevina u obliku dvorca, na jednoj litici iznad mora, desetak kilometara zapadno od Jalte. Ne postoji turistička brošura Krima, a da u njoj nema slike Lastavičjeg gnezda. Inače, u pitanju je teška kičerica, a izgradio ju je 1912. godine neki nemački naftaš za svoju ljubavnicu. Usput smo prošli i videli, doduše iz daljine, i Livadija palatu, u kojoj su se 1945. godine sastali Staljin, Ruzvelt i Čerčil.
Krimski ribari

Lastavičje gnezdo

среда, 29. мај 2013.

Do Krima i nazad (6. deo)



SEVASTOPOLJ


   Dok sam čekao maršutku da se odvezem do bahčisarajske autobuske stanice, stao je ispred mene neki kombi koji prevozi radnike. Šofer me je pozvao da uđem, pošto prolazi pored stanice. Nije hteo da mi naplati, nije to ni neka ušteda, ali je svakako lep gest. Na stanici sam se ukrcao u minibus i posle sat i po vožnje stigao sam u Sevastopolj. Smestio sam se u neki bezvezni hotel pored železničke stanice i odmah krenuo u obilazak Sevastopolja.
Sevastopolj

   Naravno, prvo sam otišao do Hersonesa, tj. do najstarijih ostataka ovog grada. Hersones je bio dorska kolonija, a osnovali su je 422. godine pne. doseljenici iz Herakleje Pontske i stanovnici Delosa. To je bio ozbiljan i važan grad, izgrađen po Hipodamovom sistemu i utvrđen bedemima. Sredinom 2. veka pne. Skiti su prvo osvojili posede ovog grada na severozapadu Krima, a krajem istog veka opustošili i sam grad. Od nove skitske najezde Hersones je spasio Mitridat VI, ali je posle toga ovaj grad priključen njegovom Pontskom kraljevstvu. Skiti su i 63. godine opsedali Hersones, a tada je spašen zahvaljujući pomoći rimskog vojskovođe Plaucija Silvana. Posle toga u njemu je bio smešten rimski garnizon. Sredinom 3. veka razorili su ga Goti, a početkom 5. veka Huni. Obnovljen je oko 474. godine i od tada je bio važan vizantijski grad.
Hersones

Teatar u Hersonesu

   Pre dolaska na ovaj lokalitet u glavi sam imao predstavu da nije bogzna šta sačuvano i da nema mnogo toga da se vidi. Prevario sam se. Hersones je prilično velik i prilično zanimljiv. Sačuvani su vizantijski bedemi, mali teatar iz 3. veka pne., ostaci nekoliko crkava itd.
Bazilika u Hersonesu


   Na najdominantnijem položaju nalazi se crkva sv. Vladimira iz 19. veka. Tačnije, u pitanju je rekonstrukcija iz 1990. godine, pošto je originalna crkva srušena tokom II svetskog rata. Posvećena je Vladimiru I Velikom Svjatoslaviču (985 – 1015), knezu Kijevske Rusije, koji je upravo na ovom mestu primio hrišćanstvo 988. godine, a posle toga pokrstio i celu Kijevsku Rusiju.
Crkva sv. Vladimira

   U srednjovekovnom spisu, poznatom kao Nestorova hronika, zabeleženo je kako se Vladimir I odlučio da primi hrišćanstvo. Naime, on je poslao svoje boljare da prouče razne religije i da mu ih potom predstave. Islam je, kao potencijalna religija koju bi Rusi primili, odbačen zbog zabrane konzumiranja alkohola i svinjetine. Judaizam je Vladimir I odbio zato što su Jevreji izgubili Jerusalim, što je po njemu bio znak da ih je bog napustio. Njegovim emisarima se nisu dopale nemačke crkve, ali su se zato oduševili Aja Sofijom i liturgijom kojoj su prisustvovali. Tako je doneta odluka da se primi hrišćanstvo iz Carigrada.
   Na samom lokalitetu postavljeno je i tzv. Zvono Hersonesa. Ovo zvono je izliveno od turskih topova koje je ruska vojska zarobila tokom Rusko – turskog rata. Napravljeno je za crkvu sv. Nikole u Taganrogu, gde se tada nalazila ruska mornarička baza. Kada je Sevastopolj postao glavni centar ruske mornarice na Crnom moru, car Aleksandar I naredio je da se zvono prenese u ovaj grad. Za vreme Krimskog rata Francuzi su ga odneli i stavili u katedralu Notr Dam u Parizu. Godine 1913. zvono je vraćeno u Sevastopolj.
Zvono Hersonesa

   Sa samog lokaliteta lepo se vidi i Konstantinova baterija, jedna od dve tvrđave koje su štitile luku tokom Krimskog rata. Ovaj rat se vodio od 1853. do 1856. godine između Rusije sa jedne strane i Francuske, Velike Britanije, Turske i Sardinije sa druge strane. Rat je započeo jer su se ove evropske sile uplašile od sve većeg jačanja ruskog uticaja među pravoslavnim narodima pod Osmalijskom vlašću, čiji se slom naslućivao. Povod je bio sukob između katoličkih i pravoslavnih sveštenika oko polaganja prava na crkvu Rođenja Hristovog i crkvu Vaskrsenja Hristovog u Svetoj zemlji. Usledila je diplomatska akcija Francuza i Britanaca i sultan je presudio u korist katolika. Ruska carevina, koja je na sebe preuzela ulogu zaštitnika pravoslavnog življa u Turskoj, reagovala je slanjem vojske u tzv. Dunvske kneževine (Moldavija i Vlaška). Tako je otpočeo rat između Rusa i Osmanlija. Ubrzo je ruska mornarica kod Sinope potpuno uništila tursku flotu. Posle te ruske pobede čitava crnomorska obala Turske bila je nezaštićena. Da ne bi došlo do potpunog kraha otomanske države ove zapadnoevropske zemlje stupile su u rat protiv Rusije.

   Tokom Krimskog rata Sevastopolj je čitavu jednu godinu bio pod opsadom, od septembra 1854. do septembra 1855. godine, kada je pao. Podsetnici na “Odbranu Sevastopolja” su brojni po gradu. Na glavnom trgu se nalazi spomenik admiralu Nahimovu, komandantu ovog grada tokom opsade. Stub sa orlom je posvećen ruskim brodovima koji su namerno potopljeni na ulazu u luku, da bi se neprijatelju onemogućio prolaz. U velikoj kružnoj zgradi nalazi se panorama Odbrane Sevastopolja, a u Mihajlovskoj tvrđavi smešten je Muzej Krimskog rata.
Muzej Crnomorske flote

   Međutim, nije to bila jedina opsada koju je doživeo ovaj grad. Tokom II svetskog rata Nemci su otpočeli sa napadom na Sevastopolj 30. oktobra 1941. godine i pošto nisu uspeli da ga zauzmu opkolili su ga i otpočeli sa bombardovanjem. Sovjetske snage su žestoko branile grad i on je pao tek u junu 1942. godine.
   Već sam pominjao Konstantinovu bateriju, tj. tvrđavu iz 1840. godine na ulazu u luku. Ona je učestvovala i u Krimskom ratu i u II svetskom ratu. Poznata je po tome što je 1942. godine 70 vojnika držalo ovo utvrđenje 3 dana, odbijajući silne nemačke napade, sve dok i poslednji brod sa vojskom, opremom i izbeglicama nije napustio luku. Na belom zidu tvrđave nalazi se ogroman natpis SLAVA VMF (Vojno pomorskoj floti) RUSIJE.
Konstantinova baterija

   Žestoke borbe vodile su se i 1944. godine tokom oslobođenja grada. Zbog svega ovoga Sevastopolj je svrstan u jedan od 12 sovjetskih gradova, koji su proglašeni gradovima herojima. U vreme moje posete ispred spomenika ovog grada heroja počasnu stražu su držala deca obučena u mornaričku uniformu Ruske crnomorske flote.


   Iako se Sevastopolj nalazi u Ukrajini, on je i dalje sedište Ruske crnomorske flote. Nakon osamostaljenja ove države odlučeno je da flota ostane u njemu do 2017. godine. Međutim, na veliku žalost prozapadno orijentisanih Ukrajinaca, 2010. godine ovaj ugovor je produžen do 2042. godine. Po gradu se na svakom koraku mogu videti ruski mornari. Dobar deo stanovništva je svojim poslom usko povezan sa Crnomorskom flotom, bilo da rade na održavanju, snabdevanju ili su zaposleni u luci. A, pošto su žitelji Sevastopolja uglavnom Rusi, naravno, da im je drago što će flota tu i dalje ostati. Koliko po gradu ima ukrajinskih zastava, barem toliko, ako ne i više, ima i ruskih. Inače, Krim je autonomna oblast Ukrajine čiju veliku većinu stanovništva čine Rusi.
Crnomorska flota


   Sevastopolj je pravi grad, sa preko 300.000 stanovnika. Na lepom je položaju. Ima veliki broj zaliva. Zanimljiv je i ima svašta da se po njemu vidi. Arhitektura je uglavnom neoklasicistička. Duž obale se pruža primorski bulevar, tj. promenada. Ima dosta parkova, kafea, restorana itd. Sve je to lepo, ali meni nešto ovaj grad nije legao. Čak sam imao i sunčano vreme, maltene prvi put na ovom putovanju. Možda sam se previše zadržao na Hersonesu, pa sam posle malo više jurcao. Možda me je stigao umor i zasićenost od svakodnevnog obilaženja raznih znamenitosti. Boleo me je i zglob na nozi, pa mi je celodnevno pešačenje bilo pomalo mučno. Ma, jednostavno nije mi bio dan. U svakom slučaju, problem je bio u meni, a ne u Sevastopolju.