Putovanje u Uzbekistan 2012. (7. deo)

ŠAHRISABZ

   Izgleda da smo se juče baš dobro iscenkali sa taksistom, pošto ujutro nije došao po nas. Pozvali smo ga na broj koji nam je ostavio, ali nas je otkačio. Onda smo preko momka sa recepcije obezbedili čoveka, koji je prihvatio da nas vozi za istu cifru do Šahrisabza. Vozač je bio, manje više, ok lik, po zanimanju je profesor muzičkog, a usput se bavi razvoženjem turista. Dobro je govorio engleski i rado je odgovarao na sva naša pitanja, ali, da budem iskren, nije mi se dopao. Čini mi se da je jajcara, ali moram da priznam da je profesionalac i sve što smo se dogovorili on je ispoštovao. Čuli smo dosta zanimljivih priča od njega. Kao, recimo, kada je za vreme SSSR-a prilikom neke socijalističke proslave svirao, na uzbekistanskih plus 50 stepeni, neke boračke pesme iz II svetskog rata, gde se non-stop spominje zima, sneg, hladnoća itd. Od njega smo saznali da je obližnji granični prelaz između Uzbekistana i Tadzikistana jedno vreme bio zatvoren. To se desilo nakon incidenta na nekom velikom azijskom skupu. Tada je tadzički predsednik izjavio da Samarkand treba da pripadne njegovoj državi, a uzbečki predsednik je na to reagovao tako što se sa ovim potukao. Naš šofer se najviše iznenadio što niko od nas troje nije čuo za Gojka Mitića. U pitanju je srpski glumac, koji je igrao Vinetua u poznatom istočnonemačkom serijalu, nekada veoma popularnom po socijalističkim zemljama. Deo je sniman i u Uzbekistanu, a iz kola smo videli i stenu, iza koje se krio Gojko dok su na njega pucali neprijatelji u nekoj čuvenoj sceni. Na kraju priče o Gojku Mitiću, sa ponosom je ispričao da se njegov otac lično upoznao sa ovim glumcem i da ima njihovu zajedničku fotografiju.

   Posle dva sata vožnje, puno policijskih punktova i zaustavljanja zbog kontrole, stigli smo u Šahrisabz iliti “Zeleni grad”. To je još jedan od drevnih centralnoazijskih gradova. Nekada se zvao Keš i bio je važan centar južne Sogdijane. U VIII veku je znatno razrušen prilikom anti-arapske pobune. U XI i XII veku, za vreme Karakanida, ponovo je postao značajan grad. Godine 1336., devetog aprila, 13 kilometara južno od Keša, u klanu lokalnih velikaša Barlasa, rođen je Amir Timur. Upravo će on promeniti ime Keša u Šahrisabz, a za vreme njegove vladavine ovaj grad će doživeti svoj vrhunac.

   Prvo smo posetili monumentalne ostatke Tamerlanove letnje palate, Ak saraj. Sačuvani su samo tornjevi ulaznog portala, koji su visine 38 metara. Kada ovo što je preostalo deluje tako moćno, kako li je tek izgledala cela palata? Nju su u drugoj polovini XVI veka srušili Šajbanidi, koji su hteli da obrišu svaki trag Timurida. Prema legendi, palatu je srušio Abdul kan. Naime, on je jednom prilikom putovao u Šahrisabz i kada je ugledao Ak saraj, misleći da je blizu, naterao je konja u galop.  Jahao je  i jahao i žestoko se umorio dok nije stigao konačno u grad. Ljut zbog toga, naredio je da se palata sruši.

Ak saraj

   Nedaleko od Ak saraja nalaze se i ostaci bedema, kojima je Tamerlan opasao grad. Napravljeni su od nepečene cigle. Pri podnožju su široki 8 do 9 metara, dok se ka vrhu sužavaju. Visine su 11 metara, a na svakih 50 metara nalazi se po kula.

   Zatim smo prošli pored modernog spomenika Tamerlana i posetili Čubin medresu, sa kraja XVII veka. U njoj je sada smešten mali arheološki muzej. Glavni artefakt u postavci je zoroastrijanski osuarij, koji je pronađen u blizini grada. Obišli smo i Čorsu, tj. pokriveni bazar, koji je takođe izgrađen u XVII, XVIII veku.

Tamerlanov spomenik

   Odatle smo se uputili ka Kok Gumbaz dzamiji (Dzamija sa plavom kupolom). Nju je podigao Ulug beg, kao glavnu gradsku dzamiju. Ona se, u stvari, nalazi u okviru kompleksa Dorut tiljavat tj. “Kuće pogrebnih ceremonija”, poznatog i kao “Mesto čitanja kurana”. Tu je smešten i mauzolej sufijskog šeika Šams ad Dina Kulaja, koji je bio duhovni učitelj i Tamerlanu i njegovom ocu Taragaju. Postoji mogućnost da je Taragaj ovde sahranjen. U okviru celog ovog kompleksa nalazi se i mauzolej Gumbaz Sejdon, koga je podigao Ulug beg.

Kok Gumbaz

   Malo dalje od Dorut Tiljavata smeštena je Hazreti imam dzamija, tj Dorus siadat (Kuća moći). Kada je Tamerlanov najstariji sin Dzihangir umro 1376. godine ovaj je naredio da se izgradi velika memorijalna građevina za sahranjivanje članova njegove porodice. Radovi su trajali čitavih 25 godina. Tu je sahranjen i Tamerlanov drugi sin Omar šeik. Od celog ovog, nekada grandioznog zdanja, sačuvan je mauzolej sa kupolastim krovom i severni pilon. Nismo baš detaljno razgledali Hazreti imam dzamiju, jer je bio petak i stotine vernika se klanjalo po njenom dvorištu, te nije imalo smisla da se tu mnogo muvamo. Naziv je dobila po važnoj islamskoj ličnosti iz VIII veka, Hazreti imam Bagdadiju, čije su mošti, po Tamerlanovom naređenju, ovamo prenete i pohranjene.

Dorus siadat

   Nedaleko od Dorus siadata arheolozi su pronašli kriptu krstaste osnove, za koju se misli da je pripremljena za samog Tamerlana. Naime, on je trebalo da bude sahranjen u Šahrisabzu, međutim tokom pohoda na Kinu 1405. godine, iznenada je umro od upale pluća, a njegovo telo je doneto prvo u Samarkand. Odatle su nameravali da ga prenesu u Šahrisabz radi sahrane, ali pošto su planinski prolazi između ova dva grada bili zavejani Tamerlan je ipak sahranjen u Samarkandu.

   Ostatak vremena u Šahrisabzu proveli smo cunjajući bučnim i prljavim bazarom. Isprobali smo šerbet i još neka slična pića od uličnih prodavaca. Inače, te ulične tezge sa osvežavajućim napicima funkcionišu na taj način što svi piju iz istih čaša. Higijenski tretman između dve mušterije obavlja se tako što prodavac sipa u čašu dve kapi vode, to malo vode promućka i prospe. Nakon toga čaša je spremna za sledeću žednu osobu.

   Pri povratku za Samarkand stali smo zbog ručka u jednom dobrom restoranu. Bašta sa debelom hladovinom i potokom koji prolazi između stolova. A, u vodi se hlade lubenice. Jeli smo dziz, ovčetinu, kuvanu na pari. Bilo je odlično.

Na put između Samarkanda i Šahrisabza

   Po povratku u Samarkand usledio je odmor, a predveče smo krenuli u još jedan obilazak ovog grada. Prvo smo svratili do obližnje male dzamije Mahduma Horezma, gde smo naišli na veoma srdačan doček od starca koji tamo radi. Čim nas je spazio, pozvao nas je da uđemo, otključao nam vrata dzamije, pričao nam na ruskom jeziku o ovoj bogomolji i na kraju ponudio čajem.

   Zatim smo se uputili ka mauzoleju Išrathana. Izgrađen je u drugoj polovini XV veka, a služio je za sahranjivanje timuridskih žena i dece. Danas je u vrlo lošem stanju.

   Prilikom pešačenja do ovog mauzoleja i natrag, dobro smo prošpartali delom grada koji nije ulickan i sređen. Mešavina azijske mahale i sovjetske gradnje, sa neizbežnim cevima za gas, koje se pružaju nad zemljom duž ulica i uz fasade kuća. Sve je prašnjavo i prljavo, ali autentično i živo. Uzbečki starci, sa sve onim tradicionalnim kapama, sede u grupicama ispred kuća i vode neke ozbiljne razgovore. Žene, sa maramama i u drečavim šarenim haljinama, prosipaju prljavu vodu pravo na ulicu. Uboge babe prodaju kojekakve sitnice na kartonskim kutijama. Musava, ali vesela deca igraju fudbal, prekidajući utakmicu na trenutak, samo ako se pojavi neki automobil.