Putovanje u Uzbekistan 2012. (10. deo)

PUSTINJSKE TVRĐAVE

   Dan ranije dogovorili smo se sa jednim taksistom da nas odveze u obilazak nekoliko pustinjskih tvrđava i da nas na kraju ostavi u Kungradu. Po dogovoru, tačno na vreme došao je sa svojim automobilom. Auto je bio relativno nov, ali je zato taksista bio u poodmaklim godinama.

   Prvo smo otišli do lokaliteta Ajaz kala. U pitanju su tri tvrđave, koje su na maloj razdaljini jedna od druge. Takozvano utvrđenje Ajaz kala 1 izgrađeno je najverovatnije u IV veku pre nove ere, kada je Horezm stekao nezavisnost od Persije. Pretpostavlja se da se radi o utvrđenom pribežištu, za slučaj napada nomada. Nalazi se na jednom uzvišenju, dimenzija je 180 x 150 m, a izgrađeno je od nepečenih cigala. Na brdašcetu ispod ove tvrđave nalazi se znatno manje utvrđenje Ajaz kala 2. Ono je izgrađeno između VI i VIII veka, kada su Horezmom vladali Afrigidi. Najlošije je sačuvana tvrđava Ajaz kala 3, koja je bila oblika paralelograma i dimenzija 260 x 190 metara. U pitanju je jedno od najvećih utvrđenja u celom Karakalpakstanu, a izgrađeno je u I ili II veku. 

Ajaz kala

Ajaz kala 1

Ajaz kala 2

   Naziv ovih tvrđava, Ajaz kala, dovodi se u vezu sa jednom starom legendom. Naime, pre mnogo godina na mestu Aralskog jezera živela su dva plemena. Jednim od njih vladao je kan Ajaz, a drugim kan Fasil. Ajaz je nekada bio rob, koji je zahvaljujući svojoj mudrosti i poštenju postao vladar. U to vreme reke Amu Darja i Sir Darja ulivale su se u Kaspijsko jezero. Međutim, kada je Fasil kan obeščastio ćerku jednog mule, reke su promenile svoj tok, poplavile zemlje ova dva kana, i tako je nastalo Aralsko jezero. Ajaz kan je uspeo da sa svojim narodom izbegne na jug ispred poplave i tu je osnovao kraljevstvo Horezm.

Jurte

   Posle Ajaz kala uputili smo se ka Toprak kala. Najstariji slojevi ovog grada su iz I ili II veka, pa sve do šestog veka. Toprak kala može da se prevede kao “Zemljana tvrđava”. Kada smo ušli u utvrđenje tamo je već bilo mnogo školske dece. Ne znam da li su klincima ove ruševine bile zanimljive, ali mi smo im bili itekako interesantni. Naše druženje sa malim Uzbecima i njihovim učiteljima na kraju je, na molbu jedne od učiteljica, krunisano čitavim nizom zajedničkih fotografija.

   Sledeća na redu bila je Crvena tvrđava, tj. Kizil kala. Ona je udaljena oko 3 kilometra od Toprak kala i neki arheolozi misle da je u njoj bio smešten vojni garnizon, koji je štitio grad. Kizil kala je malo četvrtasto utvrđenje, dimenzija 65 x 63 metra. Njeni zemljani bedemi sačuvani su do visine od čak 16 metara. Ovime smo završili sa obilaskom pustinjskih tvrđava, koje smo izabrali da obiđemo, te smo se uputili ka konačnom odredištu za danas, ka Kungradu.

Kizil kala

   Još na početku vožnje do ovog grada primetio sam da nam se vozač žestoko bori sa snom. Jeste da se ovaj obilazak tvrđava odužio i jeste da nam je vozač bio baš mator, ali, bre, još je bio dan. Pošto sam ja sedeo do šofera morao sam da pazim da ovaj ne zaspi. Tako sam tokom vožnje, namerno, bio bučan, s vremena na vreme kašljao, prčkao po radiju itd. Kada bih primetio da se čiči sklapaju oči povisio bih ton, nakašljao se ili ga nešto priupitao. Kada to ne bi bilo dovoljno gurnuo bih ga laktom.

   I tako, nekako, dokotrljasmo se živi do Kungrada. Dogovorili smo se sa taksistom da sačeka ispred stanice da prvo kupimo karte za voz, pa da onda njega isplatimo. Međutim, kod kupovine karata nije sve išlo kako treba. Slobodnih mesta bilo je tek u vozu koji ide za dva dana, i to samo u spavaćim kolima, koja su drastično skuplja nego plackartna. Nema problema, što se mora, mora se, ali nismo imali dovoljno uzbekistanskih sumova, a u Kungradu je malo teže razmeniti novac. Da stvar bude gora, nismo imali ni dovoljno dolara, koji su u Uzbekistanu daleko omiljeniji nego evri. U gradovima kao što su Taškent, Buhara, Samarkand, Hiva nije problem promeniti evre, ali u Kungradu, to je već podvig. Ma, ja sam znao da na ovo putovanje treba poneti dovoljno dolara, ali jedan član naše tročlane družine je i pored više mojih upozorenja krenuo na put bez i jednog jedinog dolara. Zbog toga nam je na kraju ponestalo američke valute. Šta je tu je, oni su ostali na stanici, a ja sam otišao da se nekako domognem sumova. Preko puta stanice nalazila se neka radnja oko koje su se muvale babe, menjači novca. Osim ovog biznisa bave se i izdavanjem soba. Odvratne kosooke babe videle su u meni plen. Htele su da prime evre, ali po nekom baš, baš bezobraznom kursu. Posle duže rasprave oterao sam ih u pičku materinu i otišao. Rešili smo da probamo taksisti da platimo evrima, i ako smo se prethodno dogovorili da ga isplatimo u dolarima. Matori se otimao, nije hteo evre, ali je na kraju ipak prihvatio. Nismo mnogo insistirali na kursu, tako da je taksista dobro prošao. U poređenju sa onim babama lešinarima, bio je više nego korektan. Tako je rešen problem, taksistu smo isplatili evrima, a dolare koje smo spremili za njegovu vožnju, zamenili smo za sumove.

   Nakon što smo kupili vozne karte, ostalo je da pronađemo nekakav smeštaj u Kungradu, kasabi koja nema nijedan hotel. Prvo smo otišli do jednog čudnog objekta pored stanice, gde je mogla da se iznajmi nekakva soba. Ispred je jedna mala prljava prodavnica – kafana. Tu se služe dva, tri jela i prodaje, ukupno, desetak artikala. U staklenoj vitrini je poređano nekoliko snikersa, par boca mleka, nekoliko flaša vodke, dve tri salame i pivo. To bi bilo sve, ima za svakog ponešto. Unutra su i tri stola za ručavanje. Iz te prostorije se prvo uđe u kuhinju, koja, naravno, nije baš najčistija, a zatim se dođe do velikog dvorišta, okruženog visokim zidom. Tu se, u nekoliko prizemnih zgrada, nalazi otprilike sedam, osam soba za izdavanje. U sobi koju su nam ponudili na sredini je bio jedan veliki sto, a uz zid su bile naređane sedeće garniture, koje su mogle da posluže za spavanje. Sto je imao plastičnu mušemu, a krasila ga je vaza sa veštačkim cvećem. Kauči su bili prekriveni drečavim, šarenim azijskim ćilimima. Na zidovima su se presijavale sedefaste tapete, koje su bile uokvirene gipsanim lajsnam. Na jednom od zidova visio je uramljen poster nekakve prirode, kao na reklami za milku. Da bi efekat bio potpun, na plafonu su se nalazile izlepljene fluroscentne zvezdice. Soba je bila jako mala, taman da stane taj sto i kauči. Osim što je mala, nije imala ni vodu, ni kupatilo, ni WC. Moji saputnici su otišli da pogledaju šta nude babe koje valjaju devize, a ja sam ostao da se muvam po ovom neobičnom kompleksu. Između ostalog, nisam išao sa njima jer sam malo pre toga najstrašnije ispsovao te babetine. Brzo su se vratili i još sa vrata rekli “uzimamo ovu sobu”. Po njihovoj priči ovo je deluks smeštaj u poređenju sa onime što su tamo videli. I tako je svako od nas “istresao” po 3 dolara za prenoćište. Tuširanje se obavljalo u dvorištu ispod jednog podignutog bureta i ekstra se plaćalo 1 dolar. Upotreba poljskog WC-a bila je besplatna

   Jedan od problema na koji smo naišli u Kungradu, bio je taj što nismo mogli da obavimo prijavu boravka. Naime, u Uzbekistanu je obavezno prijavljivanje u svakom mestu u kome boravite. Kada izlazite iz zemlje, na granici mogu da vam traže potvrde da ste se prijavili i ukoliko nemate pokriveni svaki dan mogu da vas kazne enormno visokim kaznama. Te potvrde izdaju hoteli u kojima ste odsedali, a ako ne noćite u hotelu dužni ste da se sami prijavite u stanici milicije. Iskustva prethodnih putnika kažu, zaboravite na tu varijantu samoprijavljivanja, jer ćete, najverovatnije, samo navući bedu na vrat. Pošto mi nismo odseli u hotelu, već u ovom nedefinisanom objektu, odlučili smo da se ne prijavljujemo i da rizikujemo kada budemo izlazili iz Uzbekistana.

   Kada smo se malo odmorili, otišli smo da ručamo kod naših domaćina, koji su uzgred bili vrlo neljubazni. Jeli smo samsu, prženo testo, punjeno mlevenim mesom i lukom. Zatim smo izašli da se malo promuvamo ovim mestom.

   Kungrad se nalazi u sred Karakalpakstana. Ova oblast, koju većim delom čini Kizil kum pustinja, važi za jednu od najsiromašnijih u Uzbekistanu. U njoj žive Karakalpaci i danas ih ima oko 600.000. Mnogi ih dovode u vezu sa Crnim Klobucima. Ovi nomadi su u srednjem veku često, kao plaćenička konjica, ratovali za razne ruske vladare. Ono što čovek odmah primeti u Karakalpakstanu je da ima mnogo više kosookih ljudi nego, recimo, u Buhari, Samarkandu, Taškentu. Iako u svom imenu Kungrad sadrži reč grad, on je sve samo nije grad. U pitanju je jedna zapuštena pustinjska mahala. Volim ja da se promuvam i takvim mestima, a ne samo da jurim ne bi li video kojekakve kulturno istorijske spomenike, ali dva dana u Kungradu je baš mnogo.

   Posle obilaska Kungrada vratili smo se do našeg prenoćišta gde smo neko vreme kafenisali i divanili u dvorištu, sve dok drugi korisnici ovog ugostiteljskog objekta nisu počeli da raspremaju posteljine na tapčanima. Tapčani su one niske drvene platforme po Centralnoj Aziji, Iranu, na koje se izvale ljudi i uživaju u čaju ili kalijanu. Koliko li je tek koštalo spavanje u dvorištu, kada smo mi, stranci, plaćali 3 dolara za krevet u sobi.