ŠAFRANBOLU
Iz Ankare
smo se autobusom uputili ka gradu Šafranbolu. Putovali smo sa kompanijom “Šafran”. Čim smo krenuli,
obradovao sam se kao dete, jer sam provalio da na onom televizorčetu u sedištu
mogu da se igraju neke igrice. Odmah sam se bacio na šah, a mašina me je
urnisala. Posle ne znam koliko mojih uzastopnih poraza iznervirao sam se i
prešao na pasijans. Tu sam već bio nešto uspešniji. Zamajavajući se ovom
spravom nisam ni osetio put, a već smo stigli u Karabuk. Tu smo prešli u
minibus i za nekih petnaestak minuta bili smo u Šafranbolu. Tačnije, došli smo do
novog dela grada, a odatle smo pešice otišli do tzv. istorijskog dela
Šafranbola, tj. do Čaršije. To i nije bila tako mala šetnja, pogotovo sa
rančevima na leđima.
 |
| Šafranbolu |
U ovom
delu grada savršeno je sačuvana stara turska arhitektura. Sve kuće su izgrađene
od ćerpiča i drveta, a zatim su omalterisane u belo. Sve imaju doksate i
zanimljive drvene balkone i prozore. Bukvalno ne postoji ni jedna moderna
građevina. Ako kojim slučajem neka i postoji, urađena je u tom fazonu, tako da
ne štrči. Smestili smo se u jednu od tih starih kuća, koja je preuređena u mali
hotel.
 |
| Šafranbolu |
Posle
kratkog odmora krenuli smo u istraživanje ovog grada iz prošlosti. Šafranbolu
se nalazio na nekadašnjem glavnom otomanskom putu iz XVII veka između Gerede i
Crnog mora. Ovaj grad je, takođe, bio poznat i po proizvodnji šafrana, na šta
ukazuje i njegovo ime. Nekada su 20 % stanovništva činili Grci, koji su kasnije
proterani. Prvo smo obišli zgradu muzeja, koji se nalazi na brdu iznad Čaršije.
Ništa posebno, stari nameštaj i etnološka zbirka. U podrumu se nalaze replike
raznih zanatskih radnji: kožarska, obućarska,
poslastičarnica, apoteka itd. Popeli smo se i na vrh sahat kule koju je u XVIII
veku izgradio veliki vezir.
Gotivim
ovakva mesta koja su zadržala stari ambijent. Uživali smo prolazeći pored ovih
starih kuća, hamama, karavansaraja, dzamija, mostova, a onda smo odjednom stali
kao ukopani. Stoj! Na izlogu poluraspale kafane pisalo je velikim slovima COLD
BEER. Konačno mesto gde čovek može da se osveži ovim božanstvenim napitkom.
Lokal u kome služe pivo nije tako lako naći po unutrašnjosti Turske. Nije to ko
u turskim letovalištima na moru, gde svaki bircuz ima pivo. Po Anadoliji treba
se pomučiti da kao stranac koji ne poznaje teren i koji uglavnom nema mnogo
vremena, pronađeš mesto gde možeš da cirkaš pivo, a da nije neki fensi
restoran. Jeste bilo preskupo, ali je vredelo.
Нема коментара:
Постави коментар