Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (1. deo)

PONOVO PREMA KAVKAZU

   Nije prošlo ni pola godine, a ja sam opet bio na putu ka Kavkazu. Prošli put sam obilazio Gruziju, a na ovom putovanju akcenat je bio na Jermeniji. Ovaj put nisam išao sam, već sam krenuo sa mojim starim saputnikom, sa kojim sam do sada izobilazio dosta toga po Bliskom istoku. Za razliku od mog prošlog pohoda na Kavkaz sada nema lutanja. Sve je već poznato. Vozom od Beograda do Sofije, a zatim busom do Istanbula. Na Bujuk otogaru prvo kafica, toalet, promena evra u lire, pa metro i pravac Emnijet stanica. Tu smo kupili karte za Tbilisi.

   Do polaska autobusa imali smo fore da malo procunjamo Istanbulom. Budući da smo obojica više puta bili u ovom gradu i da smo ga dobro prošpartali, odlučili smo da se peške spustimo do obale mora, tj. do tzv. Jeni Kapi. Tako smo izbili na more i krenuli u šetnju duž keja. Odjedanput je na nekih petnaestak metara od obale jato delfina počelo da iskače iz vode. Prizor mi je delovao neverovatno, delfini tako blizu obale usred dvadesetmilionskog grada. Krenuo sam da besomučno fotografišem ne bi li ovu scenu uslikao. Ali, dok moj krš od fotoaparata opali ovi su ko zna koliko metara pod vodom. Uspeo sam samo da uslikam uzburkanu vodu ili krajičak peraja i to, naravno, sve mutno. Na kraju sam pobrisao sve moje pokušaje fotografisanja delfina i krenusmo dalje. 

Brodovi u Bosforu

   Tako smo stigli i do ostataka vizantijskih bedema, koji su nekada branili prilaz sa mora. Tu smo ih malo razgledali, malo se verali po njima i na kraju smo krenuli natrag. Prilikom povratka privukao nam je pažnju jedan fini kafe sa baštom u debeloj hladovini. Stolovi su bili razmešteni na uredno negovanom travnjaku ispod jednog velikog drveta. Međutim, kafe je bio zatvoren. Jes da smo se razočarali, ali smo ipak seli za jedan sto da malo predahnemo. Onda mi je pala ideja da se izujem. Uh, kako je dobro skinuti cipele posle više od celog dana neprekidnog nošenja! A, trava pomalo mokra, hladnjikava, ma milina. Jeste čobanski, ali je lepo, a i niko me ne vidi. Nakon što sam odmorio napaćene noge, uredno sam ih istretirao vlažnim maramicama. Jebiga, od Beograda do Tbilisija, tj. skor tri dana puta, kompletna higijena je bazirana na vlažnim maramicama. Usledio je povratak na našu stanicu. Cela ova šetnja nije bila baš naivna, što se tiče kilometraže.

   Na ekstra musavoj stanici u ekstra musavom restoranu popili smo po par kafa, pa čak i čaj. Ne pijem ja čaj, ali nisam znao šta da više naručim. Prvo duplu kafu, pa posle nekog vremena kafu i kiselu vodu, onda sledeći put kafu i koka kolu. Volim ja kafu, ali što je mnogo, mnogo je. I šta ću nego čaj. Ih, da ima piva, pa udri, mogao bih ceo dan da čekam bus! Kada je došlo vreme da se krene, procenili smo da autobus neće biti pun i iskusno zauzeli po dva sedišta. Tokom dugačke vožnje preko dana sam malo čituckao, malo pijuckao, malo blejao u anadolske pejzaže. Bilo je više pauza. Noćnu vožnju sam prespavao i negde pred zoru stigli smo na granični prelaz Sarpi.

   Tursku graničnu kontrolu smo prošli bez problema, ali gruzijsku službenicu je bunila moja stara gruzijska viza od pre pet meseci. Naime, malo pošto sam se vratio iz Gruzije ukinuta je viza za građane Srbije. Ja sam čak otštampao, sa zvaničnog sajta Gruzijskog ministarstva spoljnih poslova, spisak zemalja za koje nije potrebna viza, a na kome se nalazi i Srbija, ali dzabe. Posle dugog razmišljanja, telefoniranja, domunđavanja sa kolegama i nošenja mog pasoša negde, konačno mi je vraćen pasoš sa lupljenim pečatom da sam ušao u Gruziju.

   Već je prošlo podne kada smo stigli u Tbilisi. Smestili smo se u već isprobanom Tininom pansionu. Najzad tuširanje, potom kratka pauza  i pravac grad, pošto nema dangubljenja. Poveo sam drugara u obilazak znamenitosti ovog grada. Na kraju je došlo vreme za večeru. Stari dobri restoran, iliti na gruzijskom, tj. ruskom hinkalni dom, u kome sam ne tako davno bio redovan gost. Ništa se nije promenilo od onda, osim što je izbačen jelovnik na ruskom i umesto njega napravljen novi na engleskom. Pošto sam ustanovio da sam sva glavna jela iz jelovnika već isprobao, osim jednog, naručio sam to jelo, bez da sam se nešto posebno raspitivao o čemu se radi. Shvatio sam samo da je u pitanju piletina. Posle dosta čekanja dobio sam celo pečeno pile. Šta je pile za mene, smešno! Međutim, poučen ranijim iskustvom da je gruzijska klopa OK, ali da su porcije male, ja sam naručio i silna neka predjela, tako da sam dok je stiglo pile već bio sit. Naravno, nisam se obrukao pojeo sam i pile. Pošto sam čekajući na pile popio već dosta piva i nije mi se više pilo, naručio sam neko gazirano gruzijsko bezalkoholno piće. Ovo piće je veoma popularno u Gruziji. Zovu ga jednostavno limunada i piju ga uz sve živo, uz klopu, uz vodku, a video sam i uz pivo. Nekoliko Gruzijaca mi je ovaj napitak preporučivalo, a jedan ga je nazvao gruzijska fanta. Pravi se u par varijanti, tj. u nekoliko boja. Ja sam dobio neko zeleno i to ne da je zeleno, nego baš zeleno i to onako neprirodno. Očekivao sam nešto bezveze, nalik onim našim nekadašnjim klakerima i kabezama, međutim bilo je sasvim OK. Šta više, baš je dobro i nije neka imitacija sprajta, fante i sličnih pića, nego je stvarno originalan ukus. Posle preobilne večere pravac u pansion i najzad spavanje u pravom krevetu posle tri dana akanja.