Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 12. март 2013.

Gruzija (1. deo)



PUT NA ISTOK

   Voz je krenuo tačno u 8 časova, a malo pre 9 već smo bili u Topčideru. Prolazno vreme je u startu obećavalo. To je srpska železnica. Kupe je jeziv. Sedišta su prljava, izbušena, a nasloni za glavu toliko crni i zamašćeni da se presijavaju. Sve je dotrajalo, pokvareno i prašnjavo. Prozori su toliko mutni, deluju kao da su peskirani. Ne treba biti kriminolog da bi zapazio otiske šaka i prstiju prethodnih putnika po vratima i zidovima kupea. Nema zavesa. Ona mala kantica za sitne otpatke je krcata smećem koje se preliva iz nje. Na zidu vise izbledele slike sa znamenitostima i lepotama Srbije. Nekako sam uspeo da protumačim da je na jednoj Novi Sad, a na drugoj, valjda, Kopaonik. I pored svega, ja ipak obožavam srpsku železnicu. Jesu vozovi izanđali, spori i musavi, ali volim, bre, kad u vagonima postoje kupei, kad možeš da prošetaš i protegneš noge. Najvažnije je to što može da se puši na prozorima u hodniku.
   Od Sofije sam dalje nastavio turskim autobusom. Bus je bio pun bugarsko – turske studentarije.Inače, turski busevi su baš komforni. Sve je besprekorno čisto, na sedištu ispred tebe je ekran na kome, osim nekih turskih TV stanica, možeš da gledaš i razne filmove, da slušaš muziku, koristiš internet itd. Tokom vožnje služe kafu, čajeve i keks.
   U Istanbul sam stigao oko 6 izjutra. Prvo sam napravio jedan krug oko ogromne Bujuk otogar, glavne autobuske stanice. Ustanovio sam da odavde ne polazi nijedan bus ka Tbilisiju i da ću morati da idem do Emnijet stanice u Aksaraju. Metroom sam otišao do ovog dela grada. U startu sam omanuo u orijentaciji, te sam posle nekog vremena morao da zaustavljam ljude i da ih pitam za stanicu koju tražim. Koga god sam zaustavio davao mi je različite informacije. Pretpostavljam da je jedan od razloga za to što pored Emnijet autobuske stanice, postoji i metro stanica Emnijet. Probao sam i da preformulišem pitanje, tj. da tražim ulicu Kučuk Langa, pošto se u njoj nalazi moja stanica, ali slabe vajde. Najsmešnija su mi bila dva pandura, koja su mi u isto vreme pokazala dva različita pravca. Onda su se malo raspravljali na turskom i složili gde treba da idem. Uzgred, obojica nisu bila u pravu.
   Nastavio sam dalje da pitam prolaznike, a oni su nastavili da mi pokazuju razne smerove gde da idem. Tako sam i zabasao u neku malu, prljavu uličicu. Tada sam spazio da se iza mene domunđavaju dva sumnjiva tipa. Skapirao sam da tu nisu čista posla, i pošto sam se sa ovim bitangama nalazio u prilično zabačenoj ulici, krenuo sam ka nekoj prometnijoj dzadi. Oni su pošli za mnom. Posle nekog vremena su se isprečili ispred mene i pokazali pištolje koje su držali ispod jakni. Ja sam na ovaj pokušaj pljačke reagovao tako što sam počeo da galamim na njih i da ih pičkaram iz sve snage. Tada smo već bili u nešto većoj ulici u kojoj je bilo i nešto malo prolaznika. Ljudi su počeli da se zaustavljaju i da gledaju u nas šta se to dešava. Pljačkaši su procenili da im postaje zajebato. Ne mogu baš da upotrebe oružje mal’ te ne usred Istanbula, a da se rvu i biju sa mnom potrajalo bi, a i ko zna kako bi prošli. Ovi su probali na foru da me opljačkaju, tj. da me zaplaše, pa ako prođe, prođe. Pošto kod mene nije prošlo, okrenuli su se i zbrisali. Razmišljajući posle o ovom događaju, došao sam do zaključka da u ovom kraju ima dosta trgovaca i švercera iz zemalja bivšeg Sovjetskog saveza, koji ovde trguju i odavde šalju robu u svoje zemlje. Verovatno su ti ljudi meta ovih razbojnika.
   Konačno sam stigao do Emnijet garaže, odakle kreću autobusi za kavkaske zemlje. Stanica je mala, prljava, nikakva, sa gomilom gruzijskih i azerbejdzanskih švercera i gastarbajtera. Tu je i kargo stanica odakle se čitave bale turske robe ukrcavaju u kamione i šalju put Kavkaza. Na stanici postoji i par musavih i oronulih kafanica.
   Tačno u podne moj autobus je krenuo ka Tbilisiju. Bus je bio pun gruzijskih i azerbejdzanskih radnika koji šljakaju u Turskoj. Turska, čiji su radnici preplavili zapadnu Evropu, sada je doživela da u nju dolaze gastarbajteri. Autobus je bio manje luksuzan od uobičajenih turskih buseva, ali bio je komotan, a stjuardesa nas je stalno nutkala kafom i čajevima. Osim onih uobičajenih dužih stajanja radi odmora, klope i toaleta, pravljene su i kratke pušačke pauze, čim bi nekoliko Gruzijaca i Azerbejdzanaca zdušno u isti mah to zatražilo. Pored mene je sedeo mlađi tip iz Kobuleta, mesta blizu Batumija, koji šljaka u Istanbulu. Tokom celog puta fino smo se družili i pošteno ispričali. Uspeo sam da veći deo puta tokom noći prespavam. Negde pred zoru došli smo do graničnog prelaza Sarpi. Gruzijsku vizu sam izvadio relativno lako i brzo.
Spomenik Sv. Đorđu, Tbilisi

   Dakle konačno sam ušao u Gruziju ili kako je oni zovu Sakartvelo. Ova kavkaska zemlja je, naravno, bila nastanjena još u praistorijskim vremenima. Inače, Gruzijci sa ponosom ističu da sa njihove teritorije potiču najstariji, do sada poznati, ljudski ostaci nekog Evropljanina. Naime, na lokalitetu Damnisi, između 1991. i 2005. godine, pronađena je lobanja i još neki delovi skeleta, koji su stari 1,8 miliona godina (Homo Georgicus). Meni jedino nije jasno kako su to najstariji Evropljani, kada se lokalitet Damnisi nalazi u Aziji. Granica između Evrope i Azije je Kavkaz, a Damnisi je južno od ove planine. Izgleda da je gruzijsko osećanje pripadnosti Evropi jače od poznavanja geografije.
   Elem, u antičkim vremenima poznate su dve države sa područja današnje Gruzije: Iberija, ili Kartli na istoku i Kolhida na zapadu. Sudbina ove dve gruzijske zemlje bila je stalna borba za očuvanje nezavisnosti od helenističkih država i Persijskog carstva. Kolhida se nekako uspela odbraniti od helenističkih vladara, ali ne i od grčkok jezika i kulture, koji su prodrli u nju. Kasnije se Gruzija nalazi u središtu borbi Rimskog carstva, Jermenije i Ponta. Godine 189. pne. Jermenija je uspela da zauzme dobar deo Iberije. Što se tiče Kolhide, nju uspeva da osvoji pontski kralj Mitridat VI. Preterano jačanje Jermenije i Ponta izazvalo je Rimljane i godine 65. pne. Pompej sa svojom vojskom dolazi u ove krajeve. On osvaja Kolhidu i od nje pravi rimsku provinciju, dok se Iberija, koliko toliko održala. Čitav niz sledećih godina za ove teritorije će se boriti Rimljani sa Persijancima.
   Godine 327. iberijski kralj Mirijan i kraljica Nana proglasili su hrišćanstvo za zvaničnu državnu religiju. Tako je Gruzija, odmah posle Jermenije, postala druga po redu država koja je prihvatila Hristovo učenje. U V veku zapadni deo Gruzije našao se na putu širenja Vizantije, a istočni su zauzeli Persijanci, tj. Sasanidi. Kralj Vakhtang Gorgosali (447 – 502) uspeo je da na kratko otera Persijance. On je, inače, i preselio prestonicu iz Mtskhete u Tbilisi. Ubrzo su se Persijanci vratili, a posle njih 654. godine dolaze i Arapi, koji formiraju emirat sa sedištem u Tbilisiju. Prvi ozbiljan otpor Arapima uspela je da pruži Bagratska dinastija, koja je vladala u oblasti Teo Klarjeti (jugozapadna Gruzija). Konačno Bagrat III (1027 – 1072) ujedinjuje zapadnu i istočnu Gruziju. Međutim, dolazi do invazije Turaka Seldzuka, ali njih je u bici kod Didgorije savladao bagratski kralj David Aghmashenebeli (David Graditelj). Sa Davidom Graditeljom počelo je tzv. Zlatno doba Gruzije. I njegova unuka, kraljica Tamara (1184 – 1213) ostala je zapamćena kao velika vladarka. Zlatno doba se završilo dolaskom Mongola 1220. godine. U XIV veku došlo je do izvesnog oporavka, ali je ubrzo usledio novi dolazak Mongola, ovaj put pod vođstvom Tamerlana. On je između 1386 i 1403. godine imao čak osam pohoda na Gruziju. Posle tih pustošenja nastaju četiri slaba kraljevstva: Kartli i Kakheti na istoku, Imereti na sverozapadu i Samtskhe na jugoistoku. Dolazi red na Turke Osmanlije, koji zauzimaju zapadne teritorije, dok one istočne napadaju Persijanci, Safavidi.
   Godine 1770. ruske trupe su prvi put prešle Kavkaz i pomogle oslobađanju Imeretija od Turaka. Malo po malo, prvo carska Rusija, a onda i Sovjetski savez ostadoše u Gruziji. Gruzija je postala nezavisna 1991. godine. Ubrzo je došlo do građanskog rata među samim Gruzijcima, a potom i do odvajanja Abhazije i Južne Osetije. Gruzija je pokušala da tu secesiju silom spreči, ali je njihova proamerička politika i velika želja da uđu u NATO pakt, dovela do toga da je Rusija stala na stranu otcepljenih teritorija. Godine 2008. Rusija je u jednom kratkom ratu održala lekciju Gruziji, koja od tada viiše nema nikakvu vlast nad Južnom Osetijom i Abhazijom.
Tbilisi

   Ono što se odmah primeti po ulasku u Gruziju je da su putevi znatno lošiji od turskih. I ovde ima na sve strane bačenih pvc flaša i kesa. Ovakve prizore sa smećem posmatrao sam tokom celog ovog puta, kroz sve četiri zemlje, od Beograda, tj. Balkana pa do Kavkaza. Prolazili smo i pored brojnih napuštenih, polusrušenih fabrika i poljoprivrednih gazdinstava. Stvarno deluju sablasno. Veliki sivi betonski kompleksi sa polupanim prozorima. Sve je sivo, sivo, osim gvozdenih delova koji su braon od rđe. Na tim propalim zdanjima još se pomalo vide murali iz sovjetskog vremena na kojima su prikazani udarnici u nekim trijumfalnim pozama. Popadala slova sa imena fabrika i sa komunističkih parola. Fabrički krugovi zarasli u korov. Stambene kuće su skromne. Neke od tih nakrivljenih udzerica i u takvom stanju pokazuju svu lepotu tradicionalne gruzijske arhitekture. Oronule komunističke zgrade u gradovima su odvratne, dok su javne zgrade lepe i monumentalne, bez obzira da li su građene za vreme carske Rusije ili Sovjetskog saveza. Prolazili smo i pored nekih zapuštenih sovjetskih spomenika, kojima se veliča pobeda u II svetskom ratu, osvajanje svemira, udarnička dostignuća itd. Priroda je prelepa, a pojedini pejzaži su fantastični. Konačno, posle dva i po dana neprekidnog putovanja stigao sam u gruzijsku prestonicu.
Tbilisi

2 коментара:

  1. Ne bih se složio sa tobom da treba ''stati'' na stranu osvajačke Rusije, koja se pre par godina ponela isto kao što se Ameri ponašaju decenijama. BTW, nije tačno da je taj rat počeo zato što su Rusi hteli da zaštite ''jadne Osete i Abhaze'', već zbog prokletog gasovoda koji ide iz Srednje Azije i prolazi kroz Azerbejdžan i Gruziju... Proklete pare again. Inače, Gruzija je jedna od zemalja koju sam najlepše doživeo od svih, jedan PREDIVAN narod, PREDIVNA zemlja!

    ОдговориИзбриши
  2. Ne kažem ja da su Rusi hteli da zaštite jadne Osete i Abhaze, ali šta ću kad sam rusofil. Da ne bude zabune iz Gruzije nosim samo najbolje utiske i o zemlji i o narodu. Eto posle ovog putovanja o kome sam pisao nije prošlo ni pola godine, a ponovo sam otputovao u Gruziju.

    ОдговориИзбриши