Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

недеља, 31. март 2013.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije (3. deo)



JEREVAN


   Na početku drugog dana u Jermeniji rešili smo da posetimo tvrđavu Erebuni, koja se nalazi u predgrađu Jerevana. Izgrađena je tokom tzv. Urartu kraljevstva (900 – 600 god. pne).
   Inače, prema legendi u drevnim vremenima postojao je titan Bel, koji je bio najmoćniji od svih titana i koji se, potčinivši sve ostale titane, proglasio vladarem Vavilona. Titan Hajk se jedini pobunio protiv njega i svu svoju familiju, ukupno njih 300, odveo na sever u zemlju Ararat. Teritoriju koju su naselili nazvali su Hajk, po svom vođi. Otuda danas Jermeni svoju državu nazivaju Hajastan. Posle nekog vremena Bel je poveo jaku vojsku na Hajkovu zemlju. Došlo je do bitke u kojoj je Hajk ubio Bela i porazio njegovu vojsku. Pošto često u legendama ima i ponešto istine, neki istoričari ovu bitku smeštaju u 2292. godinu pne. 
Erebuni tvrđava

   Današnja zvanična istorija Jermenije povezuje ovu državu i jermenski narod sa, već pominjanom, zemljom Urartu. Centar ove drevne države bio je kod jezera Van u sadašnjoj Turskoj. Urartu je, takođe, poznat i kao Van kraljevstvo. Urartu kultura je tipična bliskoistočna kultura. Tokom svoje istorije Urartu kraljevstvo je najviše ratovalo sa Asircima, da bi na kraju 585. godine pne. njegovo postojanje prekinuli Međani.
   O urartskoj tvrđavi Erebuni nisam ništa znao pre svog dolaska i nisam imao neka velika očekivanja, međutim prijatno me je iznenadila. Podignuta je 782. pne. Nalazi se na jednom uzvišenju, a izgrađena je od grubo tesanog crvenkastog kamena. Bedemi su prilično veliki i snažni. Na nekoliko mesta u zidovima se nalaze natpisi u kamenu pisani klinastim pismom. Takođe ima i sačuvanih fresaka, koje su uglavnom u lošem stanju i koje su loše zaštićene. Dobrim delom su unakažene grafitima i potpisima raznih maloumnih posetilaca ove tvrđave.
Erebuni tvrđava

   Nakon što su Međani uništili kraljevstvo Urartu sledi period kada Ahemenidska Persija vlada svim ovim oblastima. Kao što je poznato, Persijance će da skrlja Aleksandar Veliki. Njega će da naslede njegovi dijadosi, tj. na ovim prostorima Seleukidi. Artašes I (189 – 160 pne.) uspeva da stvori nekakvu jermensku državu. Inače, kod ovog vladara pronašao je utočište od rimskog progona čuveni Kartaginjanin Hanibal. Najveći uspon ova jermenska država imala je tokom vladavine Tigrana II (95 – 55. pne). Međutim, ubrzo se našla usred sukoba onovremenih velikih sila, starog Rima i persijskih Parćana. Jermenija je uspevala da nekako lavira i da kako –  tako opstaje dugo vremena. Bilo je perioda kada je bila porobljena i od jednih i od drugih, kada je bila saveznik sa jednima, a protivnik drugima i obrnuto. Godine 52. Trdat I, brat parćanskog kralja, proglašava se kraljem Jermenije i to je početak dinastije Aršakuni. Zatim dolazi do promena u Persiji. Parćane su zamenili Sasanidi, koji su nastavili borbu protiv Rimljana i to takođe uspešno. Jermenija je bila opet usred sukoba dve velike sile.
   Posle Trdata I ređaju se razni kraljevi dinastije Aršakuni. Od 279. do 287. godine vladao je Hosrov II. On je stradao u zaveri koju su organizovali Sasanidi, a ubio ga je jermenski princ Anek Partev. Nakon te zavere likvidiran je Anek Partev, kao i cela njegova familija, osim njegove bebe Grigorija, koga je spasila dadilja. Grigorije je odrastao u Cezareji, u Kapadokiji, i tu je primio hrišćanstvo. Kasnije je stupio u službu jermenskog kralja Trdata III. Kada je Trdat saznao da je Grigorije hrišćanin podvrgao ga je mučenju ne bi li se ovaj odrekao svoje vere. Grigorije je bačen u duboku podzemnu tamnicu u Kor Virapu, gde je među zmijama i škorpijama, bez hrane proveo 13 godina. Kada se Trdat III razboleo od neke teške i neizlečive bolesti, njegova sestra je sanjala da jedino može da ga izleči Grigorije. Izvukli su ga iz tamnice i on je izlečio kralja. Posle toga Trdat III je prihvatio hrišćanstvo. Tako je 301. godine hrišćanstvo proglašeno zvaničnom religijom Jermenije, a Grigorije, od tada Lusavorič (Iluminator, Prosvetitelj) postavljen je za prvog katolikosa (patrijarha) Jermenske apostolske crkve. Eto, tako je Jermenija postala prva hrišćanska država u svetu.
   Glavna katedrala u Jerevanu je posvećena, kome drugom nego pominjanom, Grigoriju Lusavoriču. Ova velika i moderna crkva podignuta je 2001. godine u čast proslave 1700 godina hrišćanstva u Jermeniji. Pošto ne volimo nešto moderne građevine, na brzaka smo razgledali ovu crkvu i nastavili dalje. 
Glavna crkva u Jerevanu

   Sledeća na redu bila je Plava dzamija. Izgrađena je 1765. godine od strane persijskog guvernera Huseina Ali Kana. Iako sam do sada video puno iranskih dzamija, ni ova mi nije bila nezanimljiva. U pitanju je građevina čija je kupola i fasada prekrivena raznobojnim keramičkim mozaikom. Kao što joj ime kaže, dominira plava boja. I dvadesetčetiri metara visoki minaret je takođe pokriven tim keramičkim pločicama. U sredini kompleksa je centralno dvorište sa dosta zelenila. U sklopu dzamije je i Iranski informativni centar. Jermenija je zemlja koja ima odlične odnose sa Iranom. Za ove njihove dobrosusedske odnose saznao sam još pre par godina kada sam obilazio Iran. Tada sam u Isfahanu posetio Muzej jermenske nacionalne manjine u Iranu. Jedan deo postavke se bavi i turskim genocidom nad Jermenima. Takođe u Muzeju šehida u Teheranu (muzej posvećen stradalim borcima u Iransko – iračkom ratu) nisu zaboravljeni ni Jermeni koji su poginuli u tom ratu. Upravo zbog tih dobrih međusobnih odnosa jedino je jermenskoj manjini u Iranu dozvoljeno da za svoje potrebe uzgaja svinje i da pravi alkohol.
Plava dzamija

   Kao što rekoh, Jermenija osim što ima dobre odnose sa Iranom, ima i odlične odnose sa Rusijom, a i sa Amerima i zapadnom Evropom. Alal vera na spoljnoj politici, kada su uspeli da sa svima ovima budu dobri! Što se tiče odnosa sa susedima, tu je  već znatno drugačija situacija. Zbog rata sa Azerbejdzanom oko Nagorno Karabaha zatvorena je granica između ove dve zemlje, kao i sa Turskom, koja je podržavala Azerbejdzan. Tako u Jermeniju možete ući jedino preko Gruzije ili Irana. Sa Gruzijom imaju korektne odnose, ali koliko sam video, međusobno se baš i ne mirišu. Na tu temu postoji dobar vic. Pita unuk Jermenin svoga dedu zašto za vreme SSSR-a nijedan Jermenin nije poslat u svemir, kao sovjetski kosmonaut. Deda mu je na to odgovorio da je dobro što je tako. Da je kojim slučajem neki Jermenin bio u svemiru, svi Gruzijci bi pocrkali od muke i zavisti. A kada bi se to desilo sa Gruzinima, svi bi Jermeni poumirali od sreće. E, u tom slučaju Azerbejdzanci bi zauzeli čitav Kavkaz.
   Posle posete Plavoj dzamiji uputili smo se ka crkvi Surp Sargis (XIX vek) i ka kanjonu Hrazdan. Usput smo svratili u neki restoran i nastavili da se upoznajemo sa jermenskom kuhinjom. Ovaj put dolme i jagnjetina. Šta ja znam, ni ovaj put nisam bio nešto oduševljen. Pri povratku smo otišli na jednu tipičnu sovjetsku zatvorenu pijacu. Kao i svaka pijaca i ova je bila živopisna. Tu sam pazario jermenski sudzuk. Pomalo, ali samo izgledom, podseća na ono što mi zovemo sudzuk. U pitanju su orasi nanizani na kanap, a preko njih je neki gumenasti braon sloj koji ih spaja. Ta braon smesa se dobija iz grožđa tokom nekog vinarskog procesa. Ova poslastica je popularna i u Gruziji, ali je oni drugačije zovu. Inače, Jermeni u šali za sudzuk kažu da je to jermenski snikers.
   Na kraju dana otišli smo i do Matendarana, tj. do muzeja (biblioteke) starih rukopisa. U njemu se čuva više od 17.000 jermenskih rukopisa i oko 100.000 drugih srednjovekovnih i modernih rukopisa. Prvi Matendaran za jermenske tekstove osnovao je Mesrop Maštoc u Ečmijadzinu u V veku. Mesrop Maštoc je čovek koji je 406. godine stvorio jermenski alfabet od 36 slova. Ispred muzeja se nalazi njegov spomenik, a iza njega je postavljeno još 6 statua poznatih jermenskih učenjaka.
Matendaran

   Pod tremom muzeja nalazi se desetak reprezentativnih hačkara. Hačkari ili kačkari su kameni spomenici, tj. kamene ploče na kojima se nalaze ugravirani krstovi i razni ornamenti, prepleti, rozete itd. Prvi put se pojavljuju u IX veku. U početku su postavljani radi obeležavanja nekog važnog događaja, kao što su, recimo, izgradnja crkve, nekakva vojna pobeda i slično, da bi vremenom postali nadgrobni spomenici. Osim hačkara ispred muzeja se nalazi i jedan višap. Višapi su veliki kamenovi isklesani, da kažemo, u obliku ribe. Bili su predmet obožavanja još u praistorijskim vremenima, a obično su postavljani pored izvora i kanala.
  

Do Jermenije preko Turske i Gruzije (2. deo)




PRAVAC JERMENIJA


   Ujutu smo nabacili rančeve na leđa i uputili se ka stanici Ortočala. Tamo nas je odmah startovao taksista kome je falilo dvoje putnika za Jerevan. Dogovor je brzo postignut, a cena je bila ista kao da idemo maršutkom. Sa nama u taksiju vozile su se još dve Jermenke, majka i ćerka. Skroz su bile OK, te nam je put prošao u zanimljivom razgovoru sa njima. Posle nekog vremena stigli smo do granočnog prelaza Sadaklo, gde smo relativno brzo izvadili jermenske vize i našli se u Jermeniji. Putevi kojima smo išli nisu bili neki. Priroda je lepa. Gradovi kroz koje smo prolazili su očaj živi. Sve je sivo, oronulo, zarđalo, zapušteno. Neke razorene fabriketine. Krda krava usred grada. Primetio sam i znatno više lada, moskvića i drugih ruskih vozila nego u Gruziji. Posebno su me oduševljavale stare maršutke sa plinskim bocama na krovovima.
Maršutka

   Dalje smo se vozili Debed kanjonom, a potom smo prošli i pored grada Spitaka, koji je žestoko nastradao u zemljotresu 1988. godine. Epicentar je bio blizu ovog mesta. U tom zemljotresu je izginulo preko 25.000 ljudi. Tada su iz celog sveta upućene spasilačke ekipe i humanitarna pomoć. Vojni avion sa raznim potrepštinama koje je poslala Jugoslavija srušio se nedaleko od Jerevana. Celokupna sedmočlana posada je poginula. Kasnije je podignut spomenik u znak sećanja na ove naše pilote.
   Put do Jerevana nije baš kratak, ili se meni bio nešto odužio? Kada smo stigli u jermensku prestonicu, suprug, odnosno otac naših saputnica, koji ih je čekao, smestio je i nas u svoj auto i odvezao nas do hostela. Inače, baja vozi tojotu lend kruzer, tako da nije bilo frke za prtljag. Smestili smo se u hotel “Envoy”, koji je verovatno najbolji, a svakako je najpopularniji hostel u ovom gradu. Samo smo pobacali stvari u sobu i krenuli u obilazak Jerevana.
   Grad mi se u startu dopao. Uži centar se nalazi u jednom prstenu koji čini nekoliko avenija. U unutrašnjosti tog prstena nalaze se dva velika trga: Trg republike i Trg slobode. Grad je evropskiji, sređeniji, čistiji i na prvi pogled lepši od Tbilisija. Veliki broj zgrada je izgrađen od blokova nekog cvrvenkastog kamena, koga očito ima mnog u Jermeniji. 
Jerevan

   Prvo smo posetili Državni muzej jermenske istorije. Nisam ništa znao o ovom muzeju i nisam imao neka velika očekivanja, a kada sam ga obišao bio sam oduševljen. Najjači utisak na mene su ostavila dva, savršeno sačuvana, primerka ogromnih ukrašenih drvenih kočija iz bronzanog doba. Inače zgrada muzeja se nalazi na Trgu republike. Ovaj trg je ogroman, a oko njega su raspoređene velike, lepe i raskošne zgrade raznih minisatrstava, zatim umetničaka galerija, hotel “Meriot” itd. Gotovo sva ova zdanja su izrađena od onog crvenog kamena tesanika i stvarno čitav trg dobro izgleda. Na sredini celog skvera smeštena je velika fontana, koja u to vreme nije šljakala zbog nekih popravki.
   Nastavili smo sa obilaskom centra Jerevana: kino “Moskva”, Trg opera, najstarija crkva u gradu Katogike iz XIII veka, crkva Zoravar iz XVII veka. I tako stigosmo do Kaskada. To su u stvari ogromne široke stepenice, koje vode do vrha jednog brda. Duž tih stepenica, na određenim rastojanjima, nalaze se platoi sa fontanama, skulpturama, reljefima, cvećem itd. Penjanje do vrha Kaskada naizgled ne deluje teško, međutim nije baš mačji kašalj. Na vrhu je ogroman spomenik podignut u čast pedesetogodišnjice sovjetske Jermenije. Odatle se pruža predivan pogled na grad, kao i na Ararat. Nakon što smo se nauživali u pogledu (čitaj – nakon što smo došli do daha posle pentranja) krenuli smo do fino uređenog parka, u kome se nalazi i luna park. Na kraju šetališta nalazi se monumentalni 23 metara visoki spomenik Majke Jermenije, sa mačem u ruci i pogledom usmerenim ka turskoj granici. Ona je zamenila Staljinovu skulpturu, koja je tu stajala do 1967. godine. Prilikom rušenja Staljinovog spomenika poginula su i dva vojnika. Tada se pričalo da i mrtvi Staljin iz groba nastavlja sa likvidacijama. U ogromnom postamentu na kome se nalazi Majka Jermenija smešten je Vojni muzej, a okolo spomenika raspoređeni su sovjetski tenkovi, rakete, avioni i, naravno, “Staljinove orgulje”, tj. kaćuše. Prilikom povratka prošli smo i pored čitavog niza spomenika sovjetskim herojima iz II svetskog rata, a tu je našao mesto i spomenik izginulim sovjestkim borcima u Avganistanskom ratu. Natpis na njemu glasi “Avganistan živi u mojoj duši 1979 – 1989”.
Pogled na Jerevan sa Kaskada





   Kada smo se spustili, otišli smo do dela grada gde se nalazi predsednička palata, skupština, zgrada akademije nauka i gomile stranih ambasada. Odatle smo rešili da se namerno vratimo dužim putem i da malo prođemo ne baš centrom grada. Razlika je drastična. U odnosu na uži centar, koji je baš lep, čist i sređen, ovde je sve znatno musavije, oronulije i mnogo skromnije.
   Uveče smo po preporuci lokalaca otišli do restorana “Stari Jerevan”. Navodno je to jedan od boljih restorana u gradu. Na to ukazuju i fotografije po zidovima, na kojima se gazda slikao sa francuskim predednikom, sa Medvedevim, njihovim crkvenim poglavarom itd. Ambijent je prijatan. Enterijer je u etno fazonu, a osoblje je u jermenskim nošnjama. Naravno, za aperitiv sam naručio konjak “Ararat” i stvarno je dobar. Ma, mnogo je dobar! Čuo sam od nekog Jermenina da je Čerčil ljuštio ovo piće samo tako. Navodno je jednom prilikom kada su ga upitali za njegovu vitalnost i dugovečnost, izjavio da su za to zaslužni jermenski konjak i kubanske cigare. Na kraju večere se ispostavilo da je samo konjak i bio dobar. Hrana je bila truba, a porcije bezobrazno male. Inače, u restoranu je bio i orkestar, čiji su članovi takođe bili u narodnim nošnjama, a koji je svirao na nekim starinskim instrumentima. Ne razumem se nešto u muziku, ali pojedine pesme su meni zvučile mnogo slično balkanskim. Par pesama su bile, baš, nalik našim vranjanskim. Kavkaske, balkanske, ma biće da je sve to ipak pusto tursko. Za susednim stolom je sedela jedna grupica starijih libanskih i egipatskih Jermena. Nakon što smo se upoznali, usledila je njihova priča o sličnoj teškoj istoriji srpskog i jermenskog naroda, o brojnim stradanjima oba ova naroda, bla, bla, bla i, naravno, nekoliko tura nazdravljanja. Bili su prijatni ljudi, a razgovor sa njima je bio zanimljiv.
Majka Jermenija

   Dobro je prošla noć kada smo se vratili do hostela. Ostao sam ispred da ispušim još jednu pljugu pre spavanja. Ubrzo mi je prišao momak koji radi na recepciji i čim je saznao da sam iz Srbije počeo je da me bombarduje pitanjima o Emiru Kusturici. Veliki je fan našeg slavnog reditelja. Ubrzo smo kroz razgovor ustanovili da samo nije gledao “Oca na službenom putu”, te me je zamolio da na njegovom računaru ukucam tačan naziv filma. Onda je za par minuta pronašao na netu film, a takođe i ruski prevod. Od njega sam čuo da je Kusta veoma popularan u Jermeniji, da je posetio ovu zemlju i da ga ovde doživljavaju kao prijatelja jermenskog naroda. Takođe sam saznao i da u čuvenoj fabrici konjaka “Ararat”, postoji neka fora da poznatim javnim ličnostima, obično stranim državnicima, poklone bure konjaka, koje stoji u fabrici i istaču im kada ovi zatraže. Takvo jedno bure dobio je i Emir Kusturica.


Do Jermenije preko Turske i Gruzije (1. deo)




PONOVO PREMA KAVKAZU


   Nije prošlo ni pola godine, a ja sam opet bio na putu ka Kavkazu. Prošli put sam obilazio Gruziju, a na ovom putovanju akcenat je bio na Jermeniji. Ovaj put nisam išao sam, već sam krenuo sa mojim starim saputnikom, sa kojim sam do sada izobilazio dosta toga po Bliskom istoku. Za razliku od mog prošlog pohoda na Kavkaz sada nema lutanja. Sve je već poznato. Vozom od Beograda do Sofije, a zatim busom do Istanbula. Na Bujuk otogaru prvo kafica, toalet, promena evra u lire, pa metro i pravac Emnijet stanica. Tu smo kupili karte za Tbilisi.
   Do polaska autobusa imali smo fore da malo procunjamo Istanbulom. Budući da smo obojica više puta bili u ovom gradu i da smo ga dobro prošpartali, odlučili smo da se peške spustimo do obale mora, tj. do tzv. Jeni Kapi. Tako smo izbili na more i krenuli u šetnju duž keja. Odjedanput je na nekih petnaestak metara od obale jato delfina počelo da iskače iz vode. Prizor mi je delovao neverovatno, delfini tako blizu obale usred dvadesetmilionskog grada. Krenuo sam da besomučno fotografišem ne bi li ovu scenu uslikao. Ali, dok moj krš od fotoaparata opali ovi su ko zna koliko metara pod vodom. Uspeo sam samo da uslikam uzburkanu vodu ili krajičak peraja i to, naravno, sve mutno. Na kraju sam pobrisao sve moje pokušaje fotografisanja delfina i krenusmo dalje. 
Brodovi u Bosforu

   Tako smo stigli i do ostataka vizantijskih bedema, koji su nekada branili prilaz sa mora. Tu smo ih malo razgledali, malo se verali po njima i na kraju smo krenuli natrag. Prilikom povratka privukao nam je pažnju jedan fini kafe sa baštom u debeloj hladovini. Stolovi su bili razmešteni na uredno negovanom travnjaku ispod jednog velikog drveta. Međutim, kafe je bio zatvoren. Jes da smo se razočarali, ali smo ipak seli za jedan sto da malo predahnemo. Onda mi je pala ideja da se izujem. Uh, kako je dobro skinuti cipele posle više od celog dana neprekidnog nošenja! A, trava pomalo mokra, hladnjikava, ma milina. Jeste čobanski, ali je lepo, a i niko me ne vidi. Nakon što sam odmorio napaćene noge, uredno sam ih istretirao vlažnim maramicama. Jebiga, od Beograda do Tbilisija, tj. skor tri dana puta, kompletna higijena je bazirana na vlažnim maramicama. Usledio je povratak na našu stanicu. Cela ova šetnja nije bila baš naivna, što se tiče kilometraže.
   Na ekstra musavoj stanici u ekstra musavom restoranu popili smo po par kafa, pa čak i čaj. Ne pijem ja čaj, ali nisam znao šta da više naručim. Prvo duplu kafu, pa posle nekog vremena kafu i kiselu vodu, onda sledeći put kafu i koka kolu. Volim ja kafu, ali što je mnogo, mnogo je. I šta ću nego čaj. Ih, da ima piva, pa udri, mogao bih ceo dan da čekam bus! Kada je došlo vreme da se krene, procenili smo da autobus neće biti pun i iskusno zauzeli po dva sedišta. Tokom dugačke vožnje preko dana sam malo čituckao, malo pijuckao, malo blejao u anadolske pejzaže. Bilo je više pauza. Noćnu vožnju sam prespavao i negde pred zoru stigli smo na granični prelaz Sarpi.
   Tursku graničnu kontrolu smo prošli bez problema, ali gruzijsku službenicu je bunila moja stara gruzijska viza od pre pet meseci. Naime, malo pošto sam se vratio iz Gruzije ukinuta je viza za građane Srbije. Ja sam čak otštampao, sa zvaničnog sajta Gruzijskog ministarstva spoljnih poslova, spisak zemalja za koje nije potrebna viza, a na kome se nalazi i Srbija, ali dzabe. Posle dugog razmišljanja, telefoniranja, domunđavanja sa kolegama i nošenja mog pasoša negde, konačno mi je vraćen pasoš sa lupljenim pečatom da sam ušao u Gruziju.
   Već je prošlo podne kada smo stigli u Tbilisi. Smestili smo se u već isprobanom Tininom pansionu. Najzad tuširanje, potom kratka pauza  i pravac grad, pošto nema dangubljenja. Poveo sam drugara u obilazak znamenitosti ovog grada. Na kraju je došlo vreme za večeru. Stari dobri restoran, iliti na gruzijskom, tj. ruskom hinkalni dom, u kome sam ne tako davno bio redovan gost. Ništa se nije promenilo od onda, osim što je izbačen jelovnik na ruskom i umesto njega napravljen novi na engleskom. Pošto sam ustanovio da sam sva glavna jela iz jelovnika već isprobao, osim jednog, naručio sam to jelo, bez da sam se nešto posebno raspitivao o čemu se radi. Shvatio sam samo da je u pitanju piletina. Posle dosta čekanja dobio sam celo pečeno pile. Šta je pile za mene, smešno! Međutim, poučen ranijim iskustvom da je gruzijska klopa OK, ali da su porcije male, ja sam naručio i silna neka predjela, tako da sam dok je stiglo pile već bio sit. Naravno, nisam se obrukao pojeo sam i pile. Pošto sam čekajući na pile popio već dosta piva i nije mi se više pilo, naručio sam neko gazirano gruzijsko bezalkoholno piće. Ovo piće je veoma popularno u Gruziji. Zovu ga jednostavno limunada i piju ga uz sve živo, uz klopu, uz vodku, a video sam i uz pivo. Nekoliko Gruzijaca mi je ovaj napitak preporučivalo, a jedan ga je nazvao gruzijska fanta. Pravi se u par varijanti, tj. u nekoliko boja. Ja sam dobio neko zeleno i to ne da je zeleno, nego baš zeleno i to onako neprirodno. Očekivao sam nešto bezveze, nalik onim našim nekadašnjim klakerima i kabezama, međutim bilo je sasvim OK. Šta više, baš je dobro i nije neka imitacija sprajta, fante i sličnih pića, nego je stvarno originalan ukus. Posle preobilne večere pravac u pansion i najzad spavanje u pravom krevetu posle tri dana akanja.


субота, 16. март 2013.

Gruzija (10. deo)



TRABZON – BEOGRAD


   Kada sam se ujutru probudio, ukapirao sam da sam, možda, napravio propust u svom planu za danas. Hteo sam da idem u obilazak manastira Sumela. U pitanju je ogromni manastir podignut na jednoj visokoj steni, a nalazi se južno od Trabzona. Turci su, naravno, i ovaj manastir pretvorili u muzej. Bio je ponedeljak, a muzeji ponedeljkom ne rade. Brže bolje sam izašao da se raspitam i ubrzo sam saznao da je moja jutarnja bojaznost bila na mestu. Sumela je danas zatvorena. Jebiga, previd.
   Šta da se radi, otišao sam na doručak, tj. na burek. Turski burek, ni blizu našeg. Nisam neki ljubitelj turske kuhinje. Mišljenja sam da je srpska , odnosno balkanska kuhinja sva jela koja je preuzela od Turaka mnogo poboljšala. To se desilo i sa burekom, a o baklavama i da ne pričamo. A, tek ratluk! Turski je krš. Pa, i naša turska kafa je bolja od turske turske kafe. Posle fruštuka rešio sam da odem negde na kaficu i da na miru razmislim šta i kuda dalje. Osim kafe popio sam i jedan salep i doneo odluku da krenem. Bilo mi je glupo da još jedan dan budem u Trabzonu da bih išao u Sumelu.
   Pokupio sam stvari iz hotela i otišao na autobusku stanicu. Mislio sam da idem za Sinopu i da tamo prenoćim, pa da onda sutra nastavim za Stambol. Međutim, u tom slučaju bih došao u Sinopu u neko gluvo doba, tako da sam na kraju ipak odlučio da idem direktno za Istanbul. Dok sam kupovao kartu za bus, Turčin koji radi u toj poslovnici, kada je video da sam iz Srbije, počeo je da me davi nekom svojom pričom o ratu u Bosni. Nešto u fazonu, on sada voli Srbiju, jer je sada u Srbiji demokratija, a ranije je nije voleo, jer su Srbi ubijali muslimane u Bosni. Posebno je istakao kako su Srbi ubijali žene i bebe. S obzirom da je mučenik veoma loše govorio engleski, mrzelo me je da mu prozborim nešto na tu temu, mada bih mu svašta rado rekao, već sam ga samo, sa sve smeškom na licu, poslao u tri pizde materine.
   I tako krenuh za Istanbul. Put sve do Samsuna ide uz more. Bila su mi zanimljiva ta crnomorska mesta, a neka od njih su mi se baš dopala. Deo obale bliže Trabzonu uglavnom je kamenit, ali kako smo se udaljavali sve češće se mogla videti i poneka plaža. Autobus, kao i većina drugih turskih, bio je luksuzan. Pauze za WC, kafu, cigarete ili donere su bile česte, tako da je putovanje bilo ugodno. Ja sam, inače, tokom svojih prethodnih putovanja do perfekcije razvio veštinu spavanja u autobusu, tako da sam celu noć slatko prespavao.
   Ujutru sam bio na glavnoj istanbulskoj autobuskoj stanici. Par slobodnih sati do polaska autobusa za Sofiju iskoristio sam za doručak i nekoliko kafica. Svi putnici, osim mene, u autobusu kojim sam krenuo put Sofije bili su bugarski Turci. Svi oni, i mladi i stari, znali su turski jezik, tako da sam došao do zaključka da su ovi bugarski Turci pravi Turci, a ne Bugari koji su primili islam. To je samo moja teorija, možda svi znaju turski zbog blizine Turske ? Ma, nije ni važno. Dobar deo putnika je izašao u Haskovu. Usledila je pauza u Plovdivu i ubrzo smo stigli u Sofiju. Imao sam taman vremena da na brzaka popijem kafu, nešto pojedem, kupim banicu i vodu za put i ukrcam se u voz.
   O srpskim vagonima sam već pisao na početku ove priče i to je to, ne bih da se ponavljam, ali kakvi su bili putnici u vozu teško je opisati. Kakvi likovi ! U pitanju je neka bugarska ciganija, musavi šverceri, lopovi, neke debele tetke, ma nikom orah da ne uzmeš iz ruke. Molio sam boga da mi neko od ovog polusveta ne uđe u kupe i zbog toga sam nabacio neku nervoznu i opasnu facu. U to je naišao jedan normalan putnik, bekpeker, koji je tražio gde da se smesti. Pokazao sam mu da može u moj kupe. Tip je Francuz, železničar. Od nedavno je bio u penziji i rešio je da iskoristi dok može besplatne vozne karte koje je izvadio dok je još radio. Tako čovek vozovima obilazi Evropu. Inače, relativno je mlad za penzionera, ne verujem da je imao više od pedesetak godina. U zanimljivom ćaskanju brzo smo došli do granice. Prvo su ušli bugarski carinici, a malo za njima i naši. Jedan od srpskih carinika je bio mortus pijan. Toliko je bio razvaljen da je padao i bauljao po hodniku. Zapanjeni Francuz me je pitao koja je funkcija ove pijane, uniformisane osobe. Odgovorio sam mu “Pa, zar ne vidiš da je to bugarski carinik”. Posle carinika došli su i kondukteri. Francuz je izvadio čitav štos nekakvih kupona za besplatnu vožnju. Imao je kupone gotovo svih evropskih železnica. Kondukteri su listali redom tražeći tiket koji važi za Železnice Srbije. Tip je imao kupone bukvalno svih evropskih železnica, samo mu je falio za Srbiju. Ja sam tu bio glavni prevodilac i ustanovili smo da je Francuz umesto kupona za vožnju Železnicama Srbije, izvadio kupon za vozove u Republici Srpskoj. Francuz je shvatio u čemu je problem i hteo je da plati kartu. Razdrljeni srpski kondukter, sa sve čačkalicom među zubima, odgovorio je “Šta ćeš, bre, da platiš, jebaj ga pa neke smo kolege”! Zatim se okrenuo kao meni i rekao mi da prevedem ovom strancu da je za njega vožnja fraj. Ja sam mu to preveo, ali Francuzu i dalje nije bilo jasno zašto su ga pustili da se vozi bez karte i kakve to ima veze što su kolege. To već nisam uspeo da mu objasnim, šta zna Francuz šta je široka slovenska duša.
   Sve što sam izjavio o bugarskoj ciganiji u vozu povlačim. Naši su bili mnogo gori. Kakve su tek spodobe počele da ulaze u Srbiji u voz. Neki čiča koji je vukao gomilu praznih plastičnih flaša. Neki pijani ili naduvani klinci. Hodnikom se šetao neki upišani deda. Pravi pakao! Na jednoj stanici u vagon su ušli ciga i ciganka sa petnaestoro sitne, musave dece i gomilom kojekakvih zavežljaja i drka. Kondukter ih je gledao dok su se penjali na vagon i doviknuo cigi “Dobro gi prebroj, sva imena im sigurno ne znaš”. U naš kupe je ušao i jedan mladi železničar, tačnije mašinovođa. Uskoro je ustanovljeno da je i Francuz takođe mašinovođa. Naravno, naš mašinovođa nije znao engleski, a i on i Francuz su želeli da jedan drugom postave gomilu pitanja. Dakle, ja sam bio prevodilac u razgovoru između dvojice mašinovođa. Ispitivali su jedan drugog o lokomotivama, vozovima, radnim uslovima, platama itd. Prevodeći sve to svašta nešto sam saznao i o srpskoj i o francuskoj železnici. Razlike su drastične, ali o tome bolje da ćutim. Obojica su izašla u Nišu, a ja sam nastavio dalje. Verovali ili ne, voz je tačno na vreme stigao u Beograd.

Gruzija (9. deo)



TRABZON


   Autobus kojim sam krenuo iz Batumija ka Trabzonu posle dvadesetak minuta vožnje stigao je na gruzijsko – turski granični prelaz. Vrlo brzo smo obavili carinske formalnosti i ušli u Tursku. Put gotovo sve vreme ide obalom Crnog mora. Sa druge strane dzade su bujne zelene planine, sa kojih se s vremena na vreme sjuri neki maleni vodopad. Kako smo se udaljavali od Gruzije brda uz put su postepeno postajala pitomija i na njima je sve više i više bilo stepenasto zasađenih plantaža čaja. Prošli smo i pored nekoliko fabrika za preradu ove biljke. Oblast oko grada Rize je centar turske proizvodnje čaja. Inače, putevi u ovom delu Turske su sjajni, ali dzabe kada smo do Trabzona stajali bukvalno u svakom mogućem crnomorskom selu.
   Smestio sam se u hotel “Erzurum”. Trabzon je pun jeftinih hotela, međutim, oni u isto vreme važe za nezvanične bordele u kojima ordiniraju dame iz bivšeg SSSR-a. Negde sam pročitao da ovaj hotel, koji sam ja izabrao, ne spada u grupu tih sumnjivih hotela. E pa, malo morgen! U njemu mal’ te ne da nisam čuo turski jezik, samo ruski, kao da sam nasred Crvenog trga. Sve žensko što sam video po zgradi, osim čistačica, bilo je jako našminkano, izazovno odeveno i uglavnom plave kose. Kad se Turci lože na plavuše! Šta je tu je, važno je da je smeštaj jeftin, naravno, ukoliko vas interesuje samo spavanje. Kakav je cenovnik drugih usluga ne znam, nisam se raspitivao. Soba je, inače, baš dobra, mala ali fina, besprekorno čista, sa kupatilom, grejanjem, klimom, televizorom itd. Nakon kratkog odmora pravac grad.
   Trabzon je jedan od većih i značajnijih turskih gradova na obali Crnog mora i ima oko 400.000 stanovnika. Osnovali su ga Grci iz Mileta i nazvali Trapezus. Kasnije je ovaj grad pripao Pontskoj kraljevini Mitridata. Zatim su ga zauzeli Rimljani, a nakon podele carstva dugi niz godina ovaj grad je u sastavu Vizantije. Nakon krstaškog osvajanja Carigrada 1204. godine ovde je osnovana nova nezavisna vizantijska država, Trapezuntsko carstvo. Ova grčka država je čak trajala nekoliko godina duže od Vizantije. Turci su je zauzeli 1461. godine. Grci koji su činili većinu u Trabzonu proterani su tokom Grčko – turskog rata (1919 – 1922.). U ovom mestu je nekad živelo i dosta Jermena. Trabzonski Jermeni su pre svega stradali u tzv. “Hamidijskim masakrima” (1894 – 1896). Sultan Abdul Hamid II formirao je posebne kurdske jedinice, poznate kao “Hamidije” i otpočeo progon Jermena. U to vreme u Trabzonu je živelo oko 30.000 Jermena. Većina njih je ili pobijena ili prognana. Kada su Rusi u I svetskom ratu zauzeli ovaj grad, zatekli su u njemu svega 500 Jermena.
   Najveća znamenitost Trabzona je Aja Sofija. Ova crkva je u stvari bila katolikon (manastirska crkva) u nekadašnjem manastirskom kompleksu. Smatra se da je podignuta za vreme vladavine Manojla I Komnina (1238 – 1263). Crkva je velika, lepa i raskošna. U njenoj arhitekturi mogu da se primete i brojni elementi i uticaji gruzijskog crkvenog graditeljstva (tremovi, reljefi, itd.). Unutar crkve ima i ponešto sačuvanog živopisa. Kada je sultan Mehmed II Osvajač 1461. godine osvojio ovaj grad,, Aja Sofiju je pretvorio u dzamiju. Danas je muzej.
Aja Sofija

   Nakon razgledanja ove crkve polako i bez žurbe krenuo sam ka centru grada. Usput sam prošao i pored stadiona fudbalskog kluba Trabzonspora. Inače, ceo grad je okićen zastavama ovog kluba. I staro i mlado i muško i žensko fura njihove dresove, šalove, kape. Ne znam da li je to stalno tako ili je razlog za to što se u vreme moje posete Trabzonspor borio sa Fenerbahčeom za osvajanje šampionata.
Trabzon

   Tako sam došao i do moćnih bedema starog Trabzona, a malo kasnije i do Fatih – dzamije. Ona je nekada bila crkva Panagija Hrisokefalos. Crkva je bila poznata kao katedrala Komnena, a posvećena je Bogorodici sa zlatnom glavom. Ovaj epitet “zlatna glava” je nastao, jer je bogorodičina glava na fresci u apsidi urađena u zlatu. Crkva je spolja premalterisana, ali na nekim delovima mogu se videti ukrasni detalji iz vremena kada je bila hrišćanska bogomolja. Inače, jedna od najstarijih crkava cele ove crnomorske regije je crkva sv. Ane. U pitanju je mala trobrodna bazilika, sa interesantnom apsidom, koja se pruža sve do krova. Smatra se da je izgrađena u periodu između 884. i 885. godine. Posetom ovoj crkvi obišao sam sve što sam planirao da pod obavezno vidim u ovom gradu, te sam krenuo u neobaveznu šetnju ulicama Trabzona. Grad je prilično živ. Sve je skoncentrisano oko glavnog trga Ataturk Alani i oko glavne pešačke ulice Uzun sokak.
Bedemi Trapezunta
Nekadašnja crkva Bogorodice Hrisokefalos, sada Fatih dzamija
Crkva sv. Ane

петак, 15. март 2013.

Gruzija (8. deo)



BATUMI


   Posle nekih dva sata vožnje maršutka kojom sam krenuo iz Kutaisa stigla je u Batumi. Čim sam kročio iz kombija, bukvalno posle pet koraka našao sam se u jednoj finoj kafani na samoj obali Crnog mora. Tu sam najzad popio pravu pravcatu tursku kafu (nalik na našu). Možda to ima veze sa time što u ovom gradu živi dosta muslimana, a oni, valjda, znaju bolje od Gruzina kako se kuva turska kafa. Tu sam pojeo i hačapuri adzaruli (adzarski hačapuri). Testo je ispečeno u obliku čamca, a u sredini se nalazi debeo sloj sira, preko koga je razbijeno jaje i stavljen veliki komad putera. Bogami, osim kafe i adzarski hačapuri je bolji od gruzijskog. Posle kafe i doručka odmah sam pronašao i smeštaj. To i nije bio neki problem pošto je Batumi najveće gruzijsko letovalište.
   Batumi je glavni grad autonomne oblasti Adzara. Adzara se nalazi u jugozapadnom delu Gruzije. Stanovnici ove pokrajine su Gruzijci koji su tokom turske vladavine prešli u islam. Kada je Gruzija postala nezavisna, Adzarom je upravljao Aslan Abashidze. Tokom građanskog rata u Gruziji u Adzari je bilo relativno mirno, a Aslan nije mnogo fermao ni Gamsakhurdija, ni Ševarnadzea. On je vladao Adzarom kao nezavisnom zemljom, a takođe je formirao svoju sopstvenu miliciju. Kada je na vlast došao Sakašvili, zatražio je od Abashidzea da razoruža svoje paravojne formacije. Aslan Abasidze je na to reagovao tako što je porušio mostove koji spajaju Adzaru sa ostatkom Gruzije i otpočeo sa pripremama za oružani otpor. Tada je izbila pobuna među samim Adzarcima i Aslana je svrgla njegova sopstvena milicija. Jedan od razloga zašto je Aslan prso je i to što je izgubio podršku Moskve. Verovatno su Rusi procenili da je dovoljno da Gruzija izgubi Južnu Osetiju i Abhaziju. Interesantno je i to što su mnogi Adzarci, čiji su preci za vreme turske vladavine uzeli islam, počeli da se vraćaju pravoslavlju. Danas je 63 % stanovništva pravoslavno, a muslimana ima oko 30 %. 
Dzamija u Batumiju

   Batumi se posebno razvio krajem XIX veka, kada je izgrađena pruga između ovog grada i Bakua u današnjem Azerbejdzanu. Tada je jedna petina svetske proizvodnje nafte, koja je vađena na obalama Kaspijskog jezera, stizala u ovu crnomorsku luku. U to vreme je u Batumiju postojalo 20 stranih konzulata. Batumi je i danas važna gruzijska luka, ali je takođe i najomiljenije gruzijsko letovalište. Osim među Gruzinima ovo letovalište je popularno i među Jermenima. 
Batumi

   Batumi mi se dopao. Ima neki svoj šmek. Postoje lepi, sređeni delovi grada, a bogami i delovi koji su u jadnom stanju. Ipak, stekao sam utisak da se Batumi intenzivno sređuje i ulepšava. Na sve strane su bile raskopane ulice, koje su se popločavale, brojne zgrade su se renovirale itd. Duž morske obale se pruža dugačko šetalište i jako lepo uređeni park. Plaža sa neverovatno krupnim oblucima je takođe ogromna.
Batumi

   Na glavnom gradskom trgu nalazi se ogroman spomenik Medeje, koja u ruci drži zlatno runo. Ovaj spomenik je izgrađen 2007. godine, sa obrazloženjem da je Medeja mitska ličnost koja je približila Gruziju Evropi !? U pitanju je mit o Jasonu i Argonautima, čiji su događaji vezani za najstariju grčku kolonizaciju crnomorskih obala. Naime, nakon što je obećao Peliji zlatno runo iz Kolhide, Jason je sagradio brod Arg i okupio grupu grčkih junaka. Među njima su bili i Arg, Kastor i Poldeuk, Tezej, Orfej, Herakle i drugi. Nakon mnogo peripetija na ovom putovanju, Argonauti su ugledali vrhove Kavkaza. Rekom Fasis ušli su u Kolhidu, u zemlju kralja Ejeta. Apolonije sa Rodosa, autor Argonautike, jednog od tri epa o Argonautima, spominje mesto Kutaia, kao grad kralja Ejeta. Danas mnogi to mesto povezuju sa Kutaisijem. Elem, Ejetu se baš i nije davalo zlatno runo, ali ga je ipak obećao Jasonu, pod uslovom da odradi nekoliko zadataka. Najteži zadatak je bio da ujarmi dva divlja bika, koja je Ejetu poklonio sam Hefest. Oni su imali gvozdena kopita i plameni dah. Sa tim bikovima trebalo je da poore njivu i poseje zube Arejevog zmaja. Jasonu je u ispunjenju ovih zadataka pomogla Ejetova ćerka, Medeja, koja se zaljubila u njega. Iako je uspešno obavio sve što mu je zadato, Ejet je odbio da Jasonu preda zlatno runo. Tada je Medeja odvela Jasona u Arejev gaj, gde je ovaj grčki junak ubio zmaja i maznuo runo. Onda su se Jason i Medeja, zajedno sa ostalim Argonautima, ukrcali na Arg i otplovili iz Kolhide. Otpočela je potera za njima. Da bi zadržala gonioce, Medeja je ubila svog polubrata Apsirta, iseckala njegovo telo i komad po komad bacala u more. Dok su Kolhiđani sakupljali Apsirtovo raskomadano telo, Argonauti su otplovili. Inače, poznata je stvar da su stanovnici ovog dela Gruzije do skora ispirali zlato na taj način što bi u reku postavili odranu ovčiju kožu, na čijem runu bi se skupljala sićušna zlatna zrnca.
Medeja sa zlatnim runom


   Sa ovim mitom, tačnije sa nesrećnim Medejinim bratom  Apsirtom, dovodi se u vezu i lokalitet Apsarus. Drugi poznatiji naziv ovog nalazišta je Gonio. U pitanju je višeslojni lokalitet, nedaleko od turske granice. Tamo se nalazi sjajno očuvano rimsko utvrđenje. Ova tvrđava je dimenzija 222 x 195 metara. Totalna dužina bedema je 900 metara, a njihova visina je 5 metara. Sada je očuvano 18 od nekadašnjih 22 kule. Nakon Rimljana ovu tvrđavu su koristili Vizantijci, pa svi ostali redom do janjičara i donskih kozaka.
Gonio
Gonio

   Po povratku iz Gonia neko vreme sam besciljno lutao Batumijem sve dok nije došlo vreme za večeru. Izabrao sam neki restoran na obali, a pošto sam na moru, red je bio da naručim neku ribu za klopu. To sam i uradio, ali jezička barijera je učinila da mi je konobarica donela pastrmku. Nekako mi pastrmka ne ide uz more, ali nema veze. Na kraju mi je samo preostalo da, pošto sutra napuštam Gruziju, kupim koju bocu gruzijskog konjaka i vodke, a i da se snabdem cigaretama za ostatak puta, pošto su cigarete u Gruziji veoma jeftine.
   

Gruzija (7. deo)



KUTAISI


   Kiša je padala, bilo je hladno, a ja sam se ukrcao u maršutku koja je išla za Kutaisi. Razboleo sam se. Temperatura mi je bila povišena i sav sam bio slomljen. U maršutki sam popio duplu dozu nekog leka. Posle tri i po sata vožnje stigli smo u Kutaisi, drugi po veličini gruzijski grad.
   Kutaisi ima oko 180.000 stanovnika. Grad je imao burnu istoriju i bio je jedan od glavnih gradova antičke Kolhide. Krajem VIII veka Lav II, knez Abhazije, otkačio se vizantijske vlasti, proglasio sebe kraljem Abhazije, i preneo prestonicu iz Anakopije u Kutaisi. Godine 1001. abhazijski kralj Bagrat III uspeo je da ujedini pod svojom vlašću zapadnu i istočnu Gruziju. U Kutaisu se krunisao 1089. godine čuveni gruzijski kralj David Graditelj. Kutaisi je bio politički, ekonomski i kulturni centar sve do 1122. godine, kada je tu ulogu preuzeo Tbilisi, nakon što ga je David oslobodio od Arapa. Posle Tamerlanovih pohoda u XV veku Kutaisi je ponovo bio centar zapadne Gruzije. Usledio je dugački period turske okupacije, sve do 1770. godine, kada su Gruzijci uz pomoć Rusa oslobodili grad.
   Najpoznatija građevina Kutaisa je katedrala Bagrati. Tačnije, u pitanju su ostaci jedne od grandioznijih gruzijskih crkava. Ova katedrala iz XI veka nalazi se na jednom brdu iznad reke Rioni. Podigao ju je kralj Bagrat III, ujedinitelj Gruzije. U vreme moje posete vršeni su radovi na restauraciji ili čak rekonstrukciji crkve. Inače, ova crkva osim što je bila versko središte gruzijskog kraljevsta, predstavljala je i simbol ujedinjenja Gruzijaca. Deo crkve, uključujući i kupolu, nastradao je 1692. godine prilikom turske invazije. 
Bagrati katedrala

   Odmah pored katedrale nalaze se ostaci palate, tj. citadele iz VI veka. Godine 1769. kralj Solomon I od Imeretija i jedan ruski general su sa susednog brda, preko puta reke, bombardovali ovo utvrđenje, jer su u njemu bili Turci. Između ostalih stvari, na ovom delu lokaliteta mogu se videti i brojni pitosi, koji su ukopani u zemlju, a koji su služili za čuvanje vina. I dan – danas vino se u Gruziji skladišti na ovakav način. Inače, kad smo već kod vina, neka novija istraživanja su navodno dokazala da je najstarije vino na svetu proizvedeno u Gruziji.
   Nakon razgledanja katedrale Bagrati otišao sam do obližnjeg Đorđevog hostela. Izgleda da ovi gruzijski pansioni, hosteli itd., često šljakaju na crno, pošto ni ovaj, kao ni onaj Tinin u Tbilisiju, nema nikakvu oznaku, tablu ili natpis. Kod Đorđa je bilo smešteno podosta stranaca. Smeštaj je bazičan, ali pristojan, a Đorđe je OK tip. Slušao sam ga kad nekim od gostiju priča o Abhaziji i Osetiji i o tome kako su ih pokvareni Rusi zajebali. Inače, izgleda da Đorđe voli SAD. Ima okačenu američku zastavu na zidu, kao i jednu fotografiju na kojoj je on, sav doteran, sa američkom zastavom na dočeku Buša, kada je ovaj moron dolazio u Gruziju. Od mnogih Gruzijaca sam čuo tu priču kako se uzdaju u SAD i zapadnu Evropu da uz njihovu pomoć povrate izgubljene teritorije. Izgoreše od želje da uđu u NATO. Ja kao pritajeni rusofil, uspevao sam da oćutim i da im ne kažem: “Pa što ste se bre kurčili! Nećete da budete dobri sa Rusima, već sa Amerima! Hoćete u NATO, e pa bato ne mož tek tako da se zajebavate bukvalno na pragu Rusije”!
   Nakon što sam predahnuo koji minut, krenuo sam u obilazak Kutaisa. Nekim strmim stepeništem spustio sam se do reke Rioni i prvo obišao četvrt Mtsvane Kvavila, gde je nekad živela brojna jevrejska populacija. Nakon nezavisnosti Gruzije više od 1.000 jevrejskih familija iselilo se u Izrael. Tu se i sada nalaze dve sinagoge. Nakon Mtsvane Kvavile nastavio sam da besciljno lutam Kutaisom. Šta reći o ovom gradu? Naiđeš na poneku zanimljivu i najčešće oronulu staru kuću, pa onda na neku odvratnu, takođe oronulu sovjetsku zgradu, pa na neku novu sređenu i sve tako redom. I ovde, kao i u svim drugim gruzijskim gradovima, ima bede koliko hoćeš.
Kutaisi

   Konačno je na red došla i večera. mtsvadi, tj. šašlici su bili žilavi, ali je porcija bila velika. Posle klope jedva sam se popeo onim stepenicama do hostela. Odmah sam otišao na spavanje. Groznica me je tresla samo tako. Legao sam obučen, pokrio sam se svime čime sam mogao, ali mi je i dalje bilo hladno. Nije ni čudo da sam se razboleo, kad se samo setim koliko sam puta samo pokisnuo na ovom putovanju.
Kutaisi

четвртак, 14. март 2013.

Gruzija (6. deo)



MTSKHETA


   Danas je došao na red obilazak Mtskhete. Ovaj gradić je udaljen nekih dvadesetak kilometara od Tbilisija. U njemu se nalazi grandiozna Svetiskhoveli katedrala, kao i još par drugih srednjovekovnih crkava. Mtskheta predstavlja duhovni centar Gruzije i upravo ovde su Gruzini prihvatili hrišćanstvo. Ona je bila prestonica istočne Gruzije sve od III, pa do V veka, kada je kralj Gorgosali za novu prestonicu izabrao Tbilisi.
   Metroom sam otišao do stanice Didube, ali na mestu gde su kretale maršutke za Mtskhetu vladao je haos. Neopisiva gužva, kao da je ceo Tbilisi krenuo u Mtskhetu. Izborio sam se za kartu i smestio u kombi, koji se napunio samo tako. Osim uobičajenih dvadesetak sedećih mesta, bar još deset ljudi je stajalo. Sva sreća pa se ne putuje dugo do Mtskhete.
   Kada sam stigao u Mtskhetu, tj. kada sam došao do katedrale Svetiskhoveli, postalo mi je jasno zašto je bila onakva gužva kod maršutki koje voze za ovaj grad. Ispred crkve je bilo na hiljade ljudi, nekoliko reporterskih kola, razne televizije, novinari, policija i, naravno, puno crkvenih velikodostojnika. U pitanju je nekakva liturgija pred Uskrs, koju je držao gruzijski patrijarh. Pošto je unutar crkve bila velika gužva, u porti crkve su instalirali veliki ekran, na kome su mogli da prate liturgiju oni koji nisu uspeli da uđu u katedralu.
Svetiskhoveli katedrala

   Gurajući se kroz masu vernika obišao sam ovu stvarno ogromnu i veoma zanimljivu bogomolju. Izgrađena je u XI veku i po legendi u njoj je pohranjen Hristov himation (ogrtač). Naime, ovdašnji Jevrejin Elias je bio u Jerusalimu kada je razapet Hrist i tada se domogao tog dela njegove odeće. Kada se vratio, njegova sestra Sidonija uzela je taj ogrtač i odmah umrla. Pošto nikako nisu mogli da joj ga istrgnu iz ruku, sahranili su je zajedno sa njim. Kasnije je iz njenog groba izraslo ogromno drvo. Po naređenju sv. Nine ovo drvo je isečeno, da bi se od njega napravili noseći stubovi za crkvu. Tako je od njega napravljeno 7 stubova. Jedan od tih stubova je oživeo i pomerao se do Sidonijinog groba i Hristovog ogrtača. Inače, sam naziv crkve Svetiskhoveli može da se prevede kao “Živi stub”. Tako je, po legendi, napravljena prva drvena crkva na ovom mestu. Tu drvenu crkvu je u V veku kralj Vakhtang Gorgosali zamenio kamenom crkvom, čiji se temelji i danas mogu videti u porti. Današnja crkva je građena između 1010. i 1029. godine, dok je odbrambeni zid okolo izgrađen u XVIII veku.

   U Mtskheti se nalazi još par interesntnih srednjovekovnih crkava. Jedna od njih je crkvica Antioki, kao i manastir Samtvaro iz XII veka. Tokom mog obilaska ovih crkava u grad su se samo slivale i slivale nove grupe vernika, a malobrojni restorani i kafei su bili puni. Jedna baba je na vratima svoje kuće zalepila one oznake za toalet. Platiš pola larija i ona te sprovede kroz celu kuću do svog WC-a. Sve u svemu gradić, je lep, a vidi se i da država dosta ulaže u njegovo uređenje. Ulice su sveže popločane, a dobar deo kuća se renovira i to u duhu stare, tradicionalne arhitekture.
Samtvaro

   Konačno sam pronašao mesto u jednom restoranu, gde sam seo da malo predahnem. Naručio sam lobio. To je nešto na foru hačapurija. Hačapuri je testo sa sirom, a lobio je sa mlevenim mesom. Meso je toliko isitnjeno da više liči na paštetu. Nije mi se dopalo, a uz to kiselina me je posle razbila. Dobra stvar u Gruziji je što još uvek nemaju one fašističke zakone o zabrani pušenja u ugostiteljskim objektima. U svim kafanama je dozvoljeno pušenje. Gruzijci, inače, vole kafane i uglavnom su pune. Koliko sam video, vole i da dobro pojedu, a bogami i da popiju.
   Posle pauze na redu je bila crkva Dzvari, koja se nalazi na jednom velikom brdu iznad Mtskhete. Otišao sam do taksi – stanice da bi se prevezao do Dzvari crkve. Prvi taksista koga sam pitao odvalio je neku bolesnu cenu. Oterao sam ga u pizdu materinu i otišao do drugoga. Jeste da sam stranac, ali nisam dinja! Razumem i da turisti naplatiš nešto više, ali, bre, ne preteruj! Sa drugim taksistom sam se odmah dogovorio za duplo nižu cenu.
   Dzvari, tj. crkva Svetog krsta, podignuta je na mestu gde je sv. Nina postavila svoj drveni krst. Tu je posle 545. godine Guaram, vojvoda Kartlija, podigao malu drvenu crkvu. Sadašnju crkvu je izgradio njegov sin Erimstvari Stepanoz I između 585. i 604. godine. Ova tetrakonhalna crkva spada u jedan od nekoliko najznačajnijih primeraka gruzijskog crkvenog graditeljstva. Položaj joj je fantastičan i od nje se pruža lep pogled na Mtskhetu, koja se nalazi na ušću reka Aragvi i Mtkvari.
Ivari

   Povratak za Tbilisi je bio izuzetno komplikovan. Jedva sam uspeo da se poslednji uguram u jednu maršutku i da tako viseći na vratima dođem do gruzijske prestonice.
Ivari


Gruzija (5. deo)



STALJINOV GORI


   Do Gorija, rodnog mesto Josifa Visarionoviča Dzugašvilija, stiže se za nešto više od sat vremena vožnje maršutkom iz Tbilisija. Kada sam stigao u ovaj grad kiša je padala, a ja sam se uputio avenijom, koga drugog nego Staljina, ka Staljinovom muzeju. Do skora je glavni trg ovog grada krasio ogromni spomenik Staljina, ali je od nedavno uklonjen.
Staljinov muzej i njegov oklopni vagon

   U muzeju je kroz razne lične predmete, fotografije, isečke iz novina, dokumenta prikazan ceo život ovog sovjetskog državnika i to od njegovih dečačkih dana, preko komunističkog delovanja, pobede u II svetskom ratu, pa sve do smrti. U okviru muzeja nalazi se i nekoliko spomenika i bista Dzugašvilija. Tu je i rekonstrukcija njegovog prvog kabineta u Kremlju. Zatim su tu tekstovi sa mislima velikog vođe. Posebno mi je privukla pažnju sledeća njegova misao Čovek nije večan. I ja ću umreti. Kakav će biti sud naroda i istorije? Grešaka je bilo mnogo, ali da li je bilo i dostignuća? Greške će prirodno biti pripisane meni. Na mom grobu će se nagomilati đubre, ali svanuće dan kada će vetar istorije sve to bez milosti razvejati”. Zanimljivo je videti i vojnu knjižicu njegovog sina, koga su zarobili Nemci. On je ubijen u nemačkom logoru, pošto je Staljin odbio da ga razmeni za nekog zarobljenog nemačkog visokog oficira. Muzej poseduje i kolekciju poklona koje je Staljin dobijao tokom svoje vladavine. U jednoj prostoriji je izložena Staljinova posmrtna maska. U dvorištu se nalazi Staljinova rodna kuća. U pitanju je čatrlja od cigala i drveta, a iznad nje je, kao zaštita podignuta velika građevina sa stubovima. Tu se, naravno, nalazio čitav  kvart sličnih kuća, ali sve one su srušene da bi se raščistio teren za ovaj veliki muzej. Ispred muzejske zgrade stoji Staljinov oklopni vagon, kojim je svugde putovao. Strašni Staljin se zentao aviona.
Staljinov spomenik i građevina ispod koje se nalazi njegova rodna kuća

   Po razgledanju muzeja taksijem sam otišao do desetak kilometara udaljenog arheološkog lokaliteta Uplistsikhe. U pitanju je pećinski grad, recimo, na foru Kapadokije. Uplistsikhe spada u jedno od najstarijih naseljenih mesta na Kavkazu. Prvo naselje je ovde osnovano oko 1000 godine pne., a svoj najveći procvat je imalo od VI do I veka pne. Grad je nastavio da traje i posle tog vremena. Nakon što su Arapi zauzeli Tbilisi, Uplistsikhe je postao rezidencija kraljeva Iberije. Grad se nalazio na dobrom položaju u dolini reke Kure i pored njega je prolazio karavanski put, kojim se trgovalo između Evrope i Azije. Kada je David Graditelj preuzeo Tbilisi 1122. godine značaj Uplistsikha opada. Grad konačno 1240. godine uništavaju Mongoli. Lokalitet je sjajan. Radi se o jednoj velikoj kamenitoj padini, koja je sva izbušena, tako da je krcata raznim staništima, spremištima, hramovima, tunelima itd. Inače, za vreme najvećeg procvata u Uplistsikhu je bilo više od 700 iskopanih pećina i podzemnih građevina, a danas je pristupačno samo njih 150. Treba reći da ovaj grad nisu činile samo ove pećinske strukture, već se on nekad prostirao na 9,5 hektara, a procenjuje se da je imao oko 20.000 žitelja. Na vrhu ovog kamenog brda, izbušenog rupama kao švajcarski sir, nalazi se trobrodna bazilika iz X veka. Kao što rekoh nalazište je baš dobro. Ma, samo da nije bilo odvratne kišurine!
Uplistsikhe

   Vratio sam se u Gori, a kiša je i dalje padala. Pošto sam već bio potpuno mokar, rešio sam da uprkos kiši obiđem i tvrđavu u ovom gradu. Ona se nalazi na jednom brdu usred grada. Veruje se da je na njenom mestu bila tvrđava koju je 65. godine pne. opsedao Pompej. Najstariji delovi sadašnjeg utvrđenja potiču iz XIII veka, a ima i dodataka iz XVII i XVIII veka. Tvrđava znatno bolje izgleda odozdo, nego kad se popneš na nju. Sa nje se pruža izuzetno lep pogled na izuzetno ružan Gori. Stvarno je oronuo, siv, tipičan postsovjetski grad. Gori ne može biti gori. Po povratku sa puta jednom svom prijatelju sam pokazivao fotke iz Gruzije. Kada je video slike Gorija prokomentarisao je da tek sad shvata Staljina i dodao da bi i on pobio par miliona ljudi da je kojim slučajem odrastao u takvom mestu.
Tvrđava u Goriu

   Po silasku sa utvrđenja svratio sam u neki kafe na pićence i kaficu, a i da se malo prosušim i ugrejem. Tu sam pojeo i svoj prvi hačapuri. U pitanju je nekakva pita, koja je u Gruziji veoma popularna, kao kod nas burek. Na kraju sam otišao do stanice, gde sam se nekako ugurao u krcatu maršutku i vratio se u Tbilisi.
Pogled na Gori