Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 03. септембар 2013.

Skoplje (2. deo)



MATKA & NEREZI


   Ustao sam baš rano, preskočio hostelski doručak, tj. dzemiće, puterčiće, salame i uputio se ka Transportnom centru. Tu sam se ukrcao u autobus koji ide do kanjona Matka, na reci Treski. Matka se nalazi nekih 17 kilometara jugozapadno od Skoplja, tako da vožnja busom nije dugo trajala. Na jednom delu Treske napravljena je brana, i na taj način stvoreno je jezero. Ceo ambijent je baš dobar. Čista zelena voda, a iznad nje strme litice. Duž ivice klisure uklesan je pešački put i to dugačak nekih 5 – 6 kilometara. Lepo nema šta!
Kanjon Matke.

   Nakon kraćeg pešačenja preda mnom se stvorila crkva Andrijaš, koja je i bila glavni razlog za moj dolazak ovamo. Ovu manastirsku crkvu podigao je 1389. godine Andrija, sin kralja Vukašina i brat kraljevića Marka. Prema legendi tu su prolazili Marko i Andrija po povratku iz Kosovskog boja. Andrija je rešio da svrati do mehane koja se nalazila na mestu gde je sada crkva, dok je Marko odlučio da ga pričeka. Međutim, mehana je bila puna Turaka i kada je Andrija ušao u nju ovi su skočili na njega i ubili ga. Marko je čekao i čekao, pa je na kraju sišao i on do mehane da potraži brata. Tamo je zatekao mrtvog Andriju i gomilu Osmanlija. Usledio je okršaj. Marko je pobio sve Turke, a posle na tom mestu podigao crkvu u čast svoga brata. Mehana je i sada tu, svega par metara od crkve, ali nema Turaka. Doduše nije zanemarljiv broj Šiptara u okolini. Inače, dok sam se vozio ovamo prošli smo kroz neko selo u kome se nalazi ogromna, ali stvarno ogromna moderna dzamija, na čijem minaretu je postavljen displej koji pokazuje vreme i temperaturu.
Andrijaš.

   Pošto sam preskočio “dečiju radost”, tj. hostelski doručak rešio sam da u ovom restoranu to obavim. Dok sam čekao da mi se spreme neke domaće dimljene kobasice i još svašta nešto, prelistavao sam knjigu koju sam kupio u crkvi, a koja se zove “Crkve i manastiri u Makedoniji”. U pitanju je lepo urađena, prava turistička, dvojezična knjiga sa mapama, kratkim prikazom svih crkvenih građevina po Makedoniji i sa puno fotografija. Baš me je interesovalo šta tu kažu o starim crkvama u njihovoj novoj državi. Naime, gotovo sve srednjovekovne crkve na teritoriji Makedonije podigli su ili Vizantinci ili Srbi. To su činjenice i tu ne može ništa da se falsifikuje. U tim crkvama postoje freske careva i kraljeva, ktitorski natpisi, a o brojnim istorijskim izvorima da i ne govorimo. U većini slučajeva autori knjige su korektno napisali, verovatno nevoljno, ali dobro. Međutim, problem je kod svih crkava koje su podigle ili obnovile Dušanove velmože i njihovi naslednici, kao što su despot Oliver, Dejanovići, kralj Vukašin, kraljević Marko itd. Za sve te crkve i manastire kaže se da su ih podigli lokalni oblasni gospodari i nigde, ali baš nigde, se ne spominje da su u pitanju Srbi, iz čega, valjda, proističe da su Makedonci. Znao sam ja da se ovde lože na kraljevića Marka, tj. na Krali Marka, ali nisam znao da to važi i za ostale srpske srednjovekovne velmože. Šta ćeš, kada može Aleksandar Veliki da bude njihov, što ne bi mogli i ovi naši.
   Posle ovog kasnog doručka otišao sam do manastira Uspenja Presvete Bogorodice. I on se nalazi u kanjonu, a takođe je iz 14. veka. Postoji ovde još jedna  srednjovekovna crkva, Sv. Nikole, ali na drugoj obali i to na vrhu klisure. Do nje nisam išao. Nije bio problem da pronađem čamac da bih se prevezao preko jezera, ali mi se ideja o pešačenju do gore nije dopala.
Uspenje Presvete Bogorodice.

   Nakon posete manastiru usledio je povratak u Skoplje u kome sam lepo proveo ostatak dana, a bogami i jedan deo noći.
   Osvanuo je novi dan, a ja sam opet otišao do Transportnog centra, gde sam se ukrcao u autobus kojim sam se odvezao do planine Vodno, tačnije do Srednog Vodna. Vozio sam se novim, crvenim, dabldekerom, tako da sam se osećao kao da sam u Londonu. Vrlo brzo stigao sam do svog odredišta i odmah se upustio u pešačenje do sela Gornjo Nerezi. Ima do njega dosta da se šipči, meni je trebalo dobrih sat vremena. Sva sreća da nema mnogo uzbrdica pošto put sve vreme ide obodom planine, a i dobrim delom prolazi kroz šumu, tj. kroz hladovinu. Na pojedinim mestima pružao se lep pogled na grad Skoplje. Tokom ovog mog trekinga putem su prošla samo par automobila, dva bicikla i troje sportista koji su dzogirali. Čini mi se da je noću ovaj put znatno življi, a takođe i romantičniji, sudeći po tome što je svako proširenje gde mogu kola da se parkiraju bilo puno iskorišćenih kurtona i maramica.
   I konačno stigoh do Nereza i crkve Sv. Pantelejmona koja se nalazi na samom početku sela. Ovu simpatičnu crkvu, osnove upisanog krsta, sa pet kupola, podigao je 1164. godine jedan vizantijski princ. U pitanju je tipična vizantijska građevina, relativno skromnih dimenzija. Međutim, ono što je izdvaja su njene čuvene freske, koje spadaju u sam vrh zidnog slikarstva 12. veka. Razgledao sam je spolja i pošto je bila zatarabljena otišao sam do obližnjeg restorana da se raspitam kako mogu da uđem u crkvu. Konobar nije znao šta je sa čovekom koji tu radi i zašto ga nema. Rešio sam da malo pričekam. Popio sam par kafa, a onda i doručkovao neku makedonsku pitu i domaće kiselo mleko. Taman dok sam sve to odradio došao je taj neko što poseduje ključ od crkve, pa sam otišao da pogledam i njenu unutrašnjost. Do sada sam obišao stotine pravoslavnih srednjovekovnih crkava i nagledao se raznih fresaka. Ok, sve je to lepo, zanimljivo, nema šta, ali ja se nešto preterano ne palim na živopis, malo mi je to monotono. Međutim, ove freske u Nerezima su baš dobre i stvarno su mi se dopale.
Sv. Pantelejmon, Nerezi.
Sv. Pantelejmon, Nerezi.

   Do Srednog Vodna sam opet pešačio. Tamo sam malo predahnuo u jednoj brvnari –  kafeu, a onda se novom, modernom, ozbiljnom žičarom odvezao do Milenijumskog krsta. U pitanju je 66 metara visoki gvozdeni krst, navodno najveći na svetu. Podignut je 2002. godine na najvišem vrhu planine Vodno. Ne volim takve stvari, to je po meni bezvezno arčenje para. Promuvao sam se gore bukvalno 5 minuta i spustio se žičarom natrag.
Milenijumski krst.

   Po dolasku u Skoplje otišao sam i do muzeja grada. Gradski muzej je smešten u preostalom delu zgrade nekadašnje železničke stanice, koja je stradala u zemljotresu 1963. godine. Na njoj se još uvek nalazi sat, sa kazaljkama zaustavljenim u 5h i 17 min. kada se ova tragedija desila. Arheološka postavka je baš mala, ali nije loša. Jedan deo muzeja posvećen je već pominjanom zemljotresu. On se dogodio 26. jula 1963. godine i u njemu je poginulo više od 1.000 ljudi, preko 3.000 je povređeno, a njih oko 200.000 ostalo je bez krova nad glavom. Tada je u pomoć Skoplju priteklo 87 stranih država. Tu se, među ostalima, posebno istakao Sovjetski Savez, a Hruščov je zajedno sa Titom posetio razoreni grad. Postavka se sastoji iz fotografija, novinskih članaka, raznih predmeta. Napravljen je i model jedne oštećene kuće. Iako je izložba potresna, nisam uspeo da se ne nasmejem kada sam došao do izloženih udarničkih parola iz perioda obnove Skoplja. Ubedljivo najbolja je jedna koja od prilike glasi Druže Tito radićemo dosta dok Skoplje ne bude ko Moskva”.
Muzej grada, bivša železnička stanica.
 
   Nakon muzeja promuvao sam se još malo makedonskom prestonicom i još jednom se uverio u valjanost gastronomskih ponuda makedonskih kafana. To bi bilo sve, trodnevni obilazak Skoplja i okoline je završen. Ostalo mi je samo da sačekam voz kojim ću se odvesti natrag u Beograd.
Saborni hram Sv. Kliment Ohridski.

Skoplje (1. deo)



ARHITORTURA


   Makedonija je jedna od meni omiljenijih zemalja i to je država koju, malo po malo, proteklih nekoliko godina sistematski obilazim. Ovaj put na red je došlo Skoplje. Po dolasku u makedonsku prestonicu i pronalaženja smeštaja krenuo sam u obilazak grada. Prvo, naravno, u Staru čaršiju, gde sam krenuo redom da posećujem dzamije, hanove, stare amame itd. Po ulicama je bilo puno ljudi, a među njima i popriličan broj turista. Pošto je ovo šiptarski deo grada, dosta žena je nosilo marame, a primetio sam i nekoliko muškaraca sa vehabijskim stajlingom. Volim mesta sa sačuvanom starom balkanskom arhitekturom, tako da sam uživao u bazanju starom čaršijom. Na putu do sahat kule prošao sam i kroz bučnu pijacu i ušao u neupicanjeni musavi deo grada. Gotovo svi ljudi koje sam ovde sretao bili su Šiptari. U stvari to je samo moja procena da su  u pitanju Albanci, zasnovana na onim specifičnim crtama lica, koja su daleko od ideala lepote, a koja su svojstvena ovom narodu. Obilazak ovog dela Skoplja morao sam u jednom trenutku da prekinem, da bih se okrepio ćevapčićima. Uz ćevape obavezna šopska salata, pečeni piperki, a i nekoliko piva, pošto “sakam skopsko”!

Stara čaršija.




                             
   Posle ručka otišao sam na tvrđavu iliti Kale. Nema bogzna šta da se vidi na tvrđavi osim pogleda na Skoplje i nove zgrade i spomenike na obali Vardara. U pitanju je ogroman građevinski poduhvat promene izgleda makedonske prestonice, a kontroverzni, pre bih rekao nebulozni, projekat nosi ime Skoplje 2014. Tu se utucalo brdo para na izgradnju raznih državnih zgrada i gomile spomenika značajnim ličnostima iz “makedonske” istorije. Ovi navodnici su namerno stavljeni, pošto je dobar deo tih spomenika posvećen ličnostima antičke Grčke, koji nemaju veze sa ovdašnjim Makedoncima. Inače, i neke od novopodignutih zgrada su urađene u klasičnom stilu, sa jonskim stubovima, zabatima i sličnim detaljima, tako da se vidi očigledna namera da se uspostavi veza sa antičkim Makedoncima. To je em glupo i nema veze sa mozgom, em je izvedeno tako da je kičerica. Možda je cilj da nerviraju Grke sa kojima su u dugogodišnjem sporu oko imena, zbog čega još nisu primljeni u NATO. O toj vojnoj organizaciji mislim sve najgore, ali uz tako brojnu nacionalnu manjinu koju imaju i koja je, uzgred, poznata po “miroljubivosti, možda bi trebalo da se Makedonci potrude da što pre uđu u taj savez. 
Kale i jedan od novih lavova.

   Po silasku sa tvrđave prvo sam prošao pored nove zgrade Makedonskog narodnog teatra. Zgrada ko zgrada ne bi bila loša da nije unakažena brojnim antičkim figurama: nimfama, satirima, panovima, muzama itd. Da stvar bude gora, sve ove skulpture su sive boje, a svaka ima po jedan zlatan detalj, kao što su recimo ogrtač, harfa, pozorišna maska i sl. Pomenute antičke pozorišne maske, takođe zlatne, raspoređene su i po čitavoj fasadi zgrade.
Skulpture na Narodnom teatru.

   Susedno novo zdanje nema nikakve veze za starom Grčkom i u njemu je smešten muzej sa najdužim nazivom koji sam do sada video. Zove se “Nacionalna ustanova muzej na makedonskata borba za državnost i samostojnost, muzej na VMRO i muzej na žrtvite na komunistički režim”. To osnivanje muzeja žrtvama komunističkog terora je danas popularno po bivšim komunističkim zemljama, ali gde, bre, Makedonci spojiste muzej posvećen žrtvama komunizma i muzej makedonske borbe za državnost i samostojnost! Žrtava komunizma je svakako bilo kao i svugde gde je bilo komunizma, ali da nije bilo tog komunizma nikada Makedonija ne bi postala nezavisna država.
   Na glavnom trgu sa ove strane Vardara na centralnom mestu nalazi se ogromni spomenik, čiji je oficijalni naziv “Ratnik”, a u stvari reč je o Filipu II. To mi baš nije jasno. Ako su rešili da nerviraju Grke, što onda ne idu do kraja i ne nazovu stvari pravim imenom. Spomenik je po meni kič, ali impozantan kič. Petnaest metara visoki Filip II, sa podignutom pesnicom uvis, nalazi se na vrhu postamenta nalik na one trospratne tacne za sitne kolače, popularne po slavama i rođendanima kod nas. U srednjem delu nalaze se trojica ratnika, koji su znatno manjih dimenzija, tako da u poređenju sa glavnim bajom na vrhu izgledaju kao njegova deca. Na dnu spomenika sedi jedna tročlana antička porodica: tata, mama i klinac, dok se iza njih odmara jedan lav. Ceo spomenik se nalazi usred fontane. 
Filip II
      
 Odmah pored, takođe u sklopu fontane, nalazi se spomenik “Majkama Makedonije”. Tu su postavljene četiri makedonske mame. Jedna je trudna, druga doji bebu, a preostale dve grle svoje Makedončiće. Dirljivo, nema šta! Nije to sve što se tiče fontana – spomenika, ima i jedna sa konjima. Pretpostavljam da su u pitanju antički konji. 
Makedonske majke.
Konji.

   Da ne bude da je sve novoizgrađeno na ovom trgu po mom ukusu kič, pobrinula su se dva spomenika postavljena sa obe strane ulaza na Kameni most. Na jednom su Sveti Kliment i Naum, a na drugom Sveti Ćirilo i Metodije. Lepo su urađeni, skromni, samo su malo preblizu starom mostu, koji je sam po sebi veća znamenitost od svih tih novih spomenika Skoplja 2014. Ako ste mislili da je tu kraj sa spomenicima na ovom trgu, prevarili ste se, pošto se bliže Vardaru nalaze skulpture Petra Karpoša i Đorđa Pulevskog. Prvi se diljem Balkanskog poluostrva borio protiv Osmanlija u 17. veku, a drugi isto protiv Turaka, takođe po celom Balkanu u 19. veku.
Stari most i Arheološki muzej u pozadini.
Aleksandar Veliki na Bukefalu.

   Dalje sam starim Kamenim mostom, koji se nekada zvao i Dušanov most, prešao na drugu stranu reke. Inače, sa carom Dušanom nema veze, pošto je u pitanju turski most iz 15. veka. I tako sam izbio na glavni gradski trg Makedonija, na kome se nalazi biser celog projekta Skoplje 2014. spomenik Aleksandru Velikom na Bukefalu. Zvanično se ovaj spomenik zove “Ratnik na konju”, ali ikonografija jasno kazuje o kom ratniku je reč. Izrađen je u Firenci, visok je 14,5 metara, a nalazi se na cilindričnom postolju visokom 10 metara, na kome se nalaze reljefi sa prikazanom borbom, a tu je i sunce iz Vergine. Na dnu je osam ratnika, Aleksandrove falange. I ovaj spomenik se nalazi u sklopu fontane koja je okružena sa osam lavova. Što vole Makedonci lavove, nigde nisam video više lavova nego u Skoplju. Tolko ih nema ni u Serengetiju. Kažu da je ovaj spomenik koštao 7,5 miliona evra. Pa, i nije skupo, nema stipsarenja kad se stvara nova istorija i identitet!
Aleksandar Veliki.
Makedonski ratnici.
Lav.

   Naravno, nije to jedini spomenik na ovom trgu, već su Aleksandar i  Bukefalo okruženi Metodijem Andonovim Čedom, učesnikom NOB-a, piscem Dimitrijem Čupovskim, VMRO revolucionarem Damjanom Grujevim, tu je i Goce Delčev, koga svojataju i Bugari i Makedonci, zatim car Samuilo, koji je takođe drag i Makedoncima i Bugarima, onda vizantijski car Justinijan I, kao i neki makedonski ili bugarski revolucionar Dimitar Pop – Georgijev. Ne, nije ni tu sve gotovo. Malo sa strane bliže Vardaru smeštena je jedna grupna skulptura petorice Gemidzita, tj. Solunskih atentatora. Sve značajne “makedonske” istorijske ličnosti na jednom mestu, po sistemu od paleolita do Tita. Dobro, podrazumeva se da je tu Aleksandar glavni. E, da, zaboravio sam, na trgu se nalazi i paviljon, odnosno tolos sa korintskim stubovima ispod koga je skulptura dvoje mladih zaljubljenih, zagrljenih. Pozdravljam odluku da se i ovo postavi. Taman je to nedostajalo ovom trgu. Pored toliko ratnika, careva, vojskovođa, revolucionara, atentatora, tačno je nedostajalo malo romantike, a to je postignuto paviljonom.
Justinijan I.

Car Samuilo.

Samuilo i Aleksandar.

Gemidziti.

   Nakon uživanja” u ovim spomenicima krenuo sam ulicom Makedonija. Ima i u njoj skulptura, ali su skromnije i nisu tako uzvišene kao ove glavne na trgovima. Neke od njih su: prosjak, pa čistač cipela, zatim grupa makedonskih tradicionalnih muzikanata, sa sve gočobijom, onda tu je i neki tip đilkoškog imidza, kao i jedna izazovna cura sa mobilnim telefonom, a svoje mesto je našao i jedan razjareni bik. Tako sam došao do spomenika Majke Tereze i njene memorijalne kuće. U pitanju je nekakvo moderno zdanje, kakvih se inače grozim, tako da ne mogu da dam objektivan sud o tome. U svakom slučaju, što se mene tiče, odvratno je i to ekstremno odvratno.
Skopljanka.

Memorijalna kuća Majke Tereze.


Spomenik Majke Tereze.

   Nakon ovoga rešio sam da predahnem u nekoj od bašti brojnih kafea. Morali su da mi se slegnu mnogobrojni utisci, nakon svega što sam video za tako kratko vreme. Posle pauze vratio sam se natrag do trga Makedonija i upustio se u nastavak upoznavanja sa Skopljem 2014., doduše godinu dana pre kraja projekta. Moraću da dođem ponovo u makedonsku prestonicu sledeće godine, jer ko zna šta će još novo da bude izgrađeno za tih godinu dana. Inače, Makedonci drže svetski rekord u dizanju spomenika. Kažu da je tokom samo jedne noći u Skoplju podignuto 40 novih spomenika.
   Elem, od trga Makedonija krenuo sam obalom Vardara i stigao do pešačkog mosta koji vodi do novog Arheološkog muzeja. Ova zgrada je bez sumnje najgrandioznije zdanje u celom projektu, a u njoj će biti smešten i Ustavni sud, kao i Državni arhiv. Osim što je najmonumentalnija, ova građevina je sa svojim jonskim stubovima i zabatom i najantičkija od svih novoizrađenih. 
Arheološki muzej.

   Posebna priča je pešački most koji vodi do muzeja, a na čijoj ogradi je načičkano dvadesetak statua i to užasno nevešto oblikovanih. Između njih su postavljeni zlatni kandelabri. Na početku mosta su skulpture antičkih Makedonaca, a kako idete dalje dolazite do srednjovekovnih. Odmah mi je ovaj most postao favorit celog projekta, pošto je u pitanju vrhunski neukus. Izdvojio bih samo spomenik koji je smešten na sredini mosta, koji dobro izgleda, mada ne znam koga predstavlja. Liči mi na neku pagansku sveštenicu.
Skulpture na mostu.

   Nedaleko od ovog mosta nalazi se drugi pešački most koji vodi do zgrade, valjda, Finansijske policije. Ona, takođe, ima jonske stubove, a oblika je rotonde. Ovaj most je maltene identičan sa prethodnim, jedino što se na njemu umesto antičkih kipova nalaze makedonski pisci, kompozitori, pesnici, slikari itd. Zato je i nazvan Most umetnosti. Prva u nizu je statua Tošeta Proeskog.
Most umetnosti.

   Tik uz zdanje Finansijske policije podignuta je, takođe raskošna, zgrada Ministarstva spoljnih poslova. Ovu građevinu krase korintski kapiteli i figure ljudi u makedonskim nošnjama. Poslednji u nizu spomenika na toj levoj obali reke su tri velika reljefna stuba, sa statuama na kapitelima. Oni se nalaze kod crkve Rođenja Sv. Bogorodice. Tu je nekada bila crkva iz 13. veka, u kojoj se prema legendi jedno vreme čuvala čuvena ikona iz Hilandara, Trojeručica. Na ruševinama te crkve 1835. godine izgrađen je novi hram, koji je stradao tokom II svetskog rata. Godine 2008. podignuta je sadašnja trobrodna bazilika, koja ima isti plan kao i ta crkva iz 19. veka.
Crkva Rođenja Sv. Bogorodice.


   To bi bilo to na toj strani Vardara. Prešao sam na drugu obalu i odlučio se za pauzu u jednoj finoj kafani čija se bašta nalazi na obali. Dugo sam tu sedeo i svašta pojeo i popio pošto su makedonski specijaliteti za respekt. Nekakvo punjeno mesište na šarplaninski način bilo je odlično.
   Posle odmora i dobrog obroka otišao sam do mog “omiljenogspomeničkog kompleksa. Ispostavilo se da je to dobra odluka, pošto je za ovaj spomenik  potrebna i snaga i koncentracija. U pitanju je spomenik “Palim herojima Makedonije. On se nalazi tačno između dve grupne skulpture. Jedna je posvećena VMRO-u, a druga ASNOM-u. U sredini je postavljena zlatna statua polunagog čoveka kako drži baklju. Iznad njega nalazi se kvadriga, tj. četiri zlatna konja. Iza njih je stub na kome je krilata, takođe zlatna, Nika sa lovorovim vencem u rukama. Kakav spoj ASNOM, VMRO, konji vrani, tj. zlatni, nosilac plamena i Nika, vau! U istom parku gde je ovaj spomenički kompleks nalazi se i spomenik posvećen poginulim Makedoncima u sukobima sa šiptarskim teroristima 2001. godine.
Spomenik VMRO-u i Palim herojima Makedonije.
Spomenik Palim herojima Makedonije.
Spomenik ASNOM-u.

   I na kraju dana, kao šlag na torti, obišao sam i Portu Makedonije. To je pravi pravcati slavoluk. Jeste ova vrsta građevina antičkog porekla, ali nema veze sa antičkim Makedoncima, već sa Rimljanima. Ma, vrlo važno, kad mogu Pariz i Berlin da imaju trijumfalne kapije, što ne bi moglo i Skoplje! Inače, slavoluk je podignut na trgu koji se zove Pela, po rodnom mestu Aleksandra Makedonskog. Na Porti Makedoniji nalaze se 32 reljefa kroz koje je prikazana cela makedonska istorija i to od praistorije, preko Aleksandra Velikog, Samuila, kraljević Marka (ako niste znali i on je Makedonac), pa sve do osamostaljenja 1991. godine. Na svega par metara od trijumfalne kapije sa obe njene strane nalazi se po jedna ogromna sedeća skulptura nekih znamenitih makedonskih ličnosti, ali sam zaboravio o kojima se radi.
Porta Makedonija.

   To bi bilo to, mada ovo nisu svi spomenici iz projekta Skoplje 2014. Ima ih još. Dobio je Filip II još jedan spomenik, ali ovaj put na konju, zatim revolucionari Vasil Čakalrov, Pitu Guli, Jane Sandanski, glumac Petre Prličko itd. Nisu ni Šiptari ostali imuni na ove silne spomenike, te su i oni podigli jedan, kome drugom nego Skenderbegu.
Skenderbeg.

   Šta reći na sve ovo što je VMRO DPMNE uradio od Skoplja? Smešno, bolesno, ružno, kič itd. itd. Mnogi su se bunili, pogotovo ljudi iz struke, ali dzabe. Neki su i najebali jer su bili protiv ovoga. Jedan ostrašćeni istoričar umetnosti iz makedonske prestonice je čak izgovorio da čeka novi zemljotres koji će porušiti sve ove nebulozne građevine. Bilo je i nekih protesta, a najbolje o svemu ovome kaže jedan grafit: SKOPLJE 2014. ARHITORTURA.

петак, 21. јун 2013.

Jedan dan u Marakešu



JEDAN DAN U MARAKEŠU


   U Maroku sam, u Marakešu, u starom delu grada, odnosno medini, na sred trga Dzema el Fna. Ovaj trg je glavna atrakcija Marakeša, ali ne zbog, ne znam kakve, njegove grandioznosti, arhitekture i sličnih stvari, već zbog ljudi koji se na njemu nalaze. A, to su raznorazni zabavljači, akrobate, krotitelji zmija, žongleri, mađioničari, muzičari i slični. Ceo taj prostor je ogroman, tako da iako je bilo puno sveta, nije bila velika gužva. 

   Na nekoliko mesta grupisale su se poveće skupine ljudi. Te osobe su okružile pripovedačei pomno slušale njihove priče. Ne znam o čemu su bile priče, ali je svaki narator svoje izlaganje upotpunjavao živom gestikulacijom, a okupljeni su mi delovali zadovoljni. Verovatno je i meni priča jednog od njih bila zanimljiva, čim sam bar pola sata pomno slušao iako ništa nisam razumeo.

   Bilo je tu i nekoliko muzičara, koji su se rasporedili dovoljno udaljeno jedni od drugih, da im se ne bi mešala muzika. Posebno su mi bili interesantni jedan sredovečni muzikant, koji je svirao neki drveni žičani instrument i klinac, verovatno njegov sin, koji je davao ritam nekakvim kastanjetama. Na glavama su imali vunene kape, sa prišivenim raznobojnim školjkama i dugačkim kićankama. Tokom sviranja, pomerali su glave, tako da su se te kićanke okretale kao elise na helikopterima.
   Smucajući se po Dzema el Fna nekoliko puta su me spopadali krotitelji zmija i nudili da se slikam sa ovim gmizavcima. Neka, hvala! Obično rade u ekipama od po 3 do 4 čoveka. Postave suncobran, rasprostru ćilimče i tu se smeste. Jedan svira nekakvu frulu, drugi udara daire, treći sedi i zajebava se sa zmijama, četvrti najčešće stoji pored njih sa zmijama u ruci i pokušava da nagovori turiste da se fotografišu sa ovim gmizavcima. Naravno, meni nisu uspeli da utrape zmiju za slikanje, kao ni majmunče, pošto se po trgu muvaju i ljudi koji zarađuju za život uz pomoć ovih životinjki.

   Pored živih životinja na Dzema el Fna sam video i trgovce koji su prodavali raznorazne delove životinja. Tačnije, na podu ispred njih bile su raspoređene glave kojekakvih antilopa, razne kože, nojeva jaja i perje, neki sušeni gušteri, zmijske kože, bodlje od bodljikavog praseta itd. Predpostavljam da je u pitanju trgovina alternativnim medicinskim sredstvima, pošto su isti prodavci prodavali i raznorazne praškove, kreme, ulja i slične stvari. Kad smo već kod medicine, na ovom trgu rade i ulični zubari, koji na licu mesta vade zube i prave proteze.
   Živopisnu atmosferu na trgu upotpunjuju i prodavci vode. Oni su obučeni u dugačke crvene dzelabe, a na glavama nose ogromne kupaste, užasno šarene šešire. Na ramenu vuku mešinu za vodu, dok im na grudima visi pet, šest, mesinganih šolja iz kojih žedne mušterije mogu da se napiju. Svaki njihov korak praćen je zvukom zvona, koje im je zakačeno za pojas. Ja sam rešio da, ipak, utolim žeđ ceđenom pomorandzom, koje su se prodavale na kočijama parkiranim po trgu. Inače, po obodima trga često prolaze i prave kočije, tj. fijakeri, koji obično voze turiste. Turista ima mnogo i ne znam dali bi ovaj ambijent na Dzema el Fna opstao da nema njih. Verovatno bi, pošto, ipak, većinu ljudi na trgu čine lokalci. 

   Pošto ceđena pomorandza, ipak, nije ono što ja preferiram, rešio sam da pravo osveženje potražim u jednom od brojnih kafea, koji okružuju trg. Naručio sam pivo “Kazablanka” i kafu. Znam da nije neka kombinacija, ali šta ću kad volim oba ova napitka. Tokom mog boravka u Maroku probao sam i omiljeno marokansko piće, bez koga ovde ne mogu i koga sa ponosom zovu “marokanski viski”. U pitanju je čaj od mente, naravno presladak, sa sve lišćem ove biljke. Da budem iskren, probao sam ga samo da se domaći ne uvrede i dosta, pošto čaj nije baš za mene. Dugo sam sedeo u bašti ovog kafea. Hladno pivo pod hladovinom tende i pogled na gungulu trga šta ćeš više? Uz sve to, tu sam bio zaštićen od raznoraznih dosadnjakovića, koji po trgu spopadaju nas strance, tako da sam na miru mogao da uživam u ovom ambijentu.

   Pravo iz kafea ušao sam u gužvu medine. Uske krivudave ulice u kojima se sve i svašta prodaje: ćilimi, lampe, grnčarija, razni suveniri, začini, slatkiši, meso, riba, oprema za svadbe itd. itd... Sve građevine u medini su uglavnom izgrađene od ćerpiča i sve su okrečene u neku roze boju. To nije ona jarka (gej) roze boja, već neka lepa blaga nijansa. Šetajući se ovim uličicama čovek ne zna šta se nalazi iza zemljanih zidina. Sve kuće spolja izgledaju isto, i one imućnih, kao i one siromašnijih stanovnika ovog grada. Tek kad prođete kroz neugledna vrata videćete da li ste ušli u dvorište sa raskošnim vrtom i fontanom ukrašenom raznobojnim keramičkim pločicama ili u neko ubogo dvorište puno kojekakvog krša.


   Sporedne ulice su male, uske, prljave i najčešće puste, dok su ove malo veće, sa radnjama, bile pune ljudi. Osim ljudi, tim ulicama kreću se i magarci i mazge, natovarene raznoraznom robom. Dosta sveta bilo je obučeno u tradicionalnu marokansku nošnju. Muškarci u dugačkim vunenim dzelabama, sa kapuljačama, a često i sa onom muslimanskom kapom na glavi. Kolko se sećam, nisam video nikoga da nosi fes, a kažu da je ta kapa nastala u ovoj zemlji. Omladina je uglavnom bila obučena kao i bilo gde u Evropi. Što se tiče žena, većina njih je nosila marame, mada je bilo i onih bez nje, ali i onih kojima je lice bilo skroz prekriveno, kao kod nindzi.

   Prijala mi je šetnja starim delom Marakeša, jedino su me pomalo nervirali razni nasrtljivci, ali to je uobičajeno po arapskom svetu i ko god hoće da obilazi ove krajeve mora na to da se navikne. To je posebno izraženo po mestima u koja dolazi puno turista. Marokanci nisu baš mnogo navalentni i ako bi ih poredio sa Tunižanima ili možda Egipćanima oni bi bili “light” varijanta. Tako, recimo, dok sam se šetao, priđe mi tip i ponudi se da mi bude vodič. Neka, hvala! Zatim mi trgovac nudi suvenire. Neka, hvala! Sledeći mi nudi hašiš. Neka, hvala! Još se sećam scena iz “Ponoćnog ekspresa”, a ne bih da imam ulogu u marokanskoj verziji ovog filma. Zatim me prodavac tepiha zove da uđem u njegovu radnju. Neka, hvala, samo mi još tepih fali! Opet mi nude hašiš. Neka hvala! Sledi pitanje: “Mister, jel hoćeš ženu, arapska lepotica”? Neka, hvala! Zatim neki prodavci nude svoju robu i to je to.


   Tokom ovog obilaska Marakeša otišao sam i do dzamije Kutubija iz 12. veka. Njen 77 metara visoki minaret predstavlja simbol ovog grada. Posetio sam i saadianske grobove, kao i ruševine Ali Badi palate. Od nje nije baš mnogo toga ostalo, ali se sa njenih zidina pruža lep pogled na snežne vrhove Atlasa i krovove Marakeša, a bogami i na neverovatan broj gnezda roda. Nigde nisam video više ovih ptica nego po Maroku.


   Na kraju dana opet sam završio na Dzema el Fna. Ovaj put sam promenio kafe i otišao u neki koji je imao terasu na spratu sa pogledom na trg.  Tu sam sav slomljen od celodnevnog bazanja gradom, uz kaficu i cigaretu, uživao posmatrajući atmosferu na trgu, ovaj put iz ptičje perspektive. Onda kad je sunce počelo da zalazi, svi ti glavni akteri sa trga krenuli su da se razilaze, a počele su da pristižu pokretne kuvarske tezge. Za tili čas one su raspoređene, postavljeni su stolovi, klupe, raspaljeni su roštilji. Ubrzo su dim i razni prijatni mirisi osvojili Dzemu el Fna. Ubrzo sam se i ja našao u centru zbivanja, okružen brdom razne hrane.

   Najpopularnije marokansko jelo je tažin, odnosno meso sa povrćem, koje je kuvano u zemljanoj posudi sa specifičnim kupastim poklopcem. Tu je i obavezni, ja bih pre rekao bezvezni, kus-kus. Zatim marokanske pite sa mesom, tzv bestile, supa harira, ćufte, pilići, kobasice, ražnjići, kuvani puževi itd. Naravno, i raznorazne salate, uključujući i limun iz turšije. Ma, milina božija.

   Kuvari su hvalili svoju hranu i pozivali ljude da baš kod njih večeraju. Posebno su im na udaru bili turisti. Stekao sam utisak, da mene zove osoblje svakog od ovih montažnih restorana. Valjda sam im ja, zbog svojih gabarita, izgledao kao dobra prilika. Naravno, za turiste ne važe cene kao za lokalce, te sam se morao pripremiti za cenkanje. Većina turista, uglavnom, sedne za prvu tezgu i naruči šta im se sviđa, a Arapin im odvali cenu kolko hoće. Oni, pak, što su malo bolje upoznati sa ovdašnjim prilikama, bore se za svaki dirham. Različiti ljudi cenkaju se na različite načine. Neko je manje uporan, neko više, neko se raspravlja, neko glumi nezainteresovanost, neko se šali tokom pregovora itd. Nakon detaljne analize ponude ošmekao sam restoran sa hranom koja mi je delovala najprivlačnije i prišao tezgi. Prvo sam pitao debelog kuvara koliko košta porcija nekog mesa. On je rekao cenu, a ja sam odmahnuo rukom. Arapin je spustio cenu. Zatim sam ga pitao pošto mu je neko drugo jelo. Arapin je odgovorio, a ja sam se odmah pobunio, naravno sa smeškom, da se ne uvredi. Ajde, smanji to malo, nisam ti ja Amerikanac! Kuvar se, kao ne da i neće da popusti, a ja se, kao okrećem da odem. E, onda me ovaj zove, spušta cenu i kreće da mi to servira.   
- Čekaj, čekaj, nismo se još dogovorili, ok uzimam te dve porcije, a kolko će da izađe ako uzmem još i ovo i pokazujem mu rukom na nešto treće.
Arapin se malo razmišlja, kolko da kaže i određuje novu sumu.
- Stani da prekratimo ovo, već sam ti rekao da ću da uzmem ova tri jela, evo uzeću     i ovo četvro, pa mi sad sve to ukupno saberi i pazi šta ćeš da kažeš, ako hoćeš da ti i sutra dođem.
Tip sabira i vrlo brzo izgovara koliko će ukupno da me izađe ova obilna večera. Suma mi deluje ok.
- To je to, može, sipaj!
Arapin se smeška i kreće da puni tanjire.
- Čekaj, daj i malo pomfrita za te pare.
Arapin je šakom sipao pomfrit, zatim obrisao dlan o svoju kecelju, pa se nagnuo preko tezge i pružio mi ruku. Onda je krenuo da mi priča šta oni sve imaju tu od klope i da moram još mnogo toga da probam, te da obavezno dođem i sutra, a on će mi izabrati prave stvari koje ako nisi jeo kao da nisi bio u Maroku. Dok smo mi razgovarali konobar je već svu moju hranu odneo do stola i servirao. Sve što sam naručio bilo je izvrsno i baš je prijalo posle celodnevnog špartanja gradom. Uz to sam se osećao ponosnim na svoje umeće cenkanja, mada podsvesno znam da bi sve to što sam naručio neki Marokanac dobio za manje pare.
   Usledio je povratak do mog smeštaja. Usput su me, po sada već praznim, prljavim ulicama, dozivali razni likovi i glasno nudili hašiš. Uspešno sam ih ignorisao, jedino me je jedan potpuno razvaljeni lik duže vreme pratio i non stop mi pričao nešto na arapskom. Na kraju sam se i njega kurtalisao. Droge ima kolko hoćeš i predpostavljam da se ovde zapatila zahvaljujući hipicima, kojima je neko vreme Marakeš bio jedna od omiljenih destinacija. Dok sam koračao pokušavao sam da se setim pesme iz tog hipi vremena u kojoj je opevan ovaj grad. Nisam uspeo da se setim ko peva, odnosno to verovatno nisam nikada ni znao. Jedino što sam se setio to su bili početni stihovi.

Marrakesh, come to Marrakesh
to the city of gold near the sky
Marrakesh, come to Marrakesh
where the troubles of life drift on by